Роман В. Jамполски /сајбер експерт/ – Рат људи и машина

Разговарала Биљана Ђоровић

О трансхуманизму као пројекту који се, мимо увида јавности, већ увелико и континуирано одвија, за „Печат“ говори један од водећих светских истраживача и компјутерских научника Роман В. Jамполски, професор на Универзитету у Луисвилу, институцији познатој по достигнућима у развоју вештачке интелигенције

Трансхуманизам и смена људске – машинском цивилизацијом – међу важним су циљевима Новог светског поретка. О томе недвосмислено говоре документи које објављује НАСА, као и деловање Института за сингуларност, научне институције коју је основала НАСА у сарадњи са Војним истраживачким центром САД-а, на чијем је челу водећи гуру трансхуманизма Реј Курцвеил, директор инжењеринга у „Гуглу“ и научник који је предвидео да ће машине престићи људску интелигенцију до 2029, а да ће до 2045. године започети период невероватно брзог развоја машина, после чега људи неће моћи да одрже корак са „суперинтелигенцијом“. Једина шанса, да људски род опстане у условима такве машинске „надмоћи“, по предвиђањима научника је да се споји са машинама.

О трансхуманизму као про-јекту који се, мимо перцепције јавности, континуирано одвија разговарамо са једним од водећих светских научника Романом В. Jамполским, компјутерским научником, професором на Универзитету у Луисвилу, познатом по свом раду на развоју вештачке интелигенције, бихејвиоралноj биометрији и безбедности сајберсвета. Јамполски је докторирао на Универзитету „Бафало“ (2008), а тренутно је директор лабораторије на Одсеку за рачунарску технику и рачунарске науке на Универзитету за сајбер инжењеринг у Луисвилу. Предаје и на Универзитету за сингуларност при НАСА-и. Аутор је око 100 публикација као и књига: „Стратегија игара: нова бихејвиорална биометрија“ („Independent University Press“, 2009); „Безбедност за рачунаром: од пасворда до бихејвиоралне биометрије“ („New Academic Publishing“, 2008); „Будући приступи оптичком препознавању“ („Briviba Scientific Press“, 2007). Почетком 2014. године требало би да се појави најновија студија Романа Јамполског: „Вештачка интелигенција – футуристички приступ“.

Управо радите на књизи: „Вештачка интелигенција – футуристички приступ“. Из ког угла прилазите теми која би, с обзиром на импликације које има, морала да буде изазов за размишљање сваког човека на планети?

Много је књига које се баве вештачком интелигенцијом. Заправо сваке године се појављује по једна нова књига, али мало је оних које испитују негативне последице које би њен развој могао да произведе. Углавном читамо о ономе што би технологија могла да уради за нас, а не ономе што би могла нама да уради. Моја књига се бави управо тим опасностима и оним што би ми могли да урадимо како би те опасности ублажили.

Шта видите као највећу опасност са којом се као врста суочавамо у контексту развоја вештачке интелигенције?

Свака нова технологија потенцијално представља егзистенцијални ризик по људску врсту: нанотехнологија, генетички инжењеринг, роботика, вештачка интелигенција – све оне инхерентно носе у себи потенцијале за угрожавање људског света.

Што се тиче вештачке интелигенције, један аспект овог проблема је економске природе – развојем вештачке интелигенције многи људи ће остати без посла, а са друге стране погледајмо којом се брзином развија роботика у војне сврхе. Роботи војници постају аутономни, интелигентни и – на много начина не функционишу онако како је за њих предвиђено програмом.

У условима тзв. економске кризе која потреса планету, огроман новац се издваја за развој вештачке интелигенције која се човеку представља као суперинтелигенција. Програмирани на нивоу инструменталног и функционалног ума, научници развијају машине док глобалисти успостављају систем у којем прогресивно слабе наши, људски потенцијали. Да ли можемо говорити о процесу у којем све глупљи човек живи у све интелигентнијем машинском окружењу?

Потпуно се са вама слажем. Машине су не само све интелигентније и све способније од човека, већ су и све креативније. Машине сада не само што стварају уметност већ је и доживљавају као уметност и процењују. Машине сликају, компонују и изводе музичка дела… Све се то непрекидно унапређује. Машине постају толико добре у томе да ће у блиској будућности људи бити превазиђени, неће бити потребе за човеком музичарем или уметником, када су машине толико супериорније и боље од њега. То је оно што ме забрињава.

[restrictedarea]

Да ли су роботи уопште потребни и коме?

Сврха робота је различита и зависи од тога ко их развија. Роботи се развијају у свим сегментима у којима делују људи. Постоје роботи који се баве производњом најразличитијих индустријских производа; војни роботи; роботи који помажу старим и немоћним; роботи бармени; у медицини, аеронаутици – у сваком домену у којем постоји потреба за роботима.

Заиста? Да ли постоји, на пример, потреба за отпуштањем бармена човека и његовом заменом – роботом? Због чега се одвија процес у којем се човек проглашава сувишним и застарелим и

– замењује машином?

Разлога има много. Једни су економске природе: много је исплативије унајмити робота који нема потребе за сном, јелом и пићем или одласком на годишњи одмор него запослити човека који има потребе за свим тим у основи скупим бенефицијама. Људи су скупљи и далеко компликованији од робота.

Али, ко ће куповати све те производе уколико људи не буду радили? Да ли се овим процесима отвара широм перспектива да Земља постане планета робота – станиште за роботе и замена људске и природне – роботском цивилизацијом?

Таква могућност постоји, али највероватније ћемо имати комбинације врста попут киборга који ће настати спајањем човека са машинама. Не знам да ли ће то представљати боље и сигурније опције за нас, али развој иде у том правцу. Мождане протезе, развој „Google Glass“ компјутера који постају све мањи и мањи, воде путем на којем ће се у једном тренутку природно спојити са нама.

У смислу разумевања онтолошког статуса који се настоји прибавити машинама, веома је значајан појам „сингуларности“ и рад Универзитета за сингуларност основаног у склопу НАСА-е и финансираног од „Гугла“, на којем такође предајете. Сингуларитет се различито дефинише. На који начин ви операционализујете овај појам?

Да, сингуларност је појам који има бројне дефиниције и најуобичајенија употреба овог појма је да ће машине у једном тренутку моћи да се саморепродукују: да ће бити у стању да саме производе нове генерације компјутера и програма, и да ће тај процес постајати све бржи и бржи до тренутка када са њим нећемо моћи да одржимо корак… и људски род ће почети да рапидно заостаје за машинама. Технолошки процес ће постати толико брз да ће захтевати суперхумане способности, да би човек могао да разуме шта се заправо одиграва. Човек ће тај заостатак моћи да надокнади само уколико се споји са машинама. Што се тиче Универзитета за сингуларност, он више-мање представља инкубатор за бизнисе који настају у спрези са експоненцијалним развојем технологија. На Универзитету за сингуларност се сагледава шта ће се, на пример, догађати у биотехнологији током следећих пет година и на тој антиципацији креирају се компаније које ће профитирати искоришћавањем ових технологија. На Институту се испитује шта ће се дешавати у домену роботике, шта ће се дешавати са генетичким инжењерингом, и праве се стратегије које обезбеђују да они који размишљају унапред могу уновчити ове трендове и своје знање о њиховом постојању.

Шта ви као експерт мислите о опасностима које отвара сам појам „сингуларности“?

То је сасвим сигурно веома интересантан концепт. Са таквим концептом се нисмо сусрели у историји људске врсте. Постојали су неки аргументи којима је овај концепт довођен у везу са технолошким развојем током индустријске револуције, али то ни у ком случају није био овако драстичан период попут нашег, у којем се веома опасно приближавамо тренутку где људски ум више неће моћи да буде у стању да држи корак са развојем технологије и да ће једини излаз за његов опстанак бити спајање са технологијом или рапидно заостајање. Још увек се воде расправе о томе када ће се то одиграти и на који начин, али, дефинитивно, из угла мојих сазнања и праксе, до тога ће доћи у наредних 20, највише 30 година.

На делу је двоструки процес: са једне стране се људска интелигенција, ум и дух своде на програм и алгоритам, а читав систем, друштво воде у правцу затварања људских способности и људског света. Када посматрамо ширу слику поставља се питање: Да ли је неко притиснуо дугме за „delete“ – брисање људског рода и његову замену роботима?

Управо се то дешава. Недавно сам присуствовао конференцији посвећеној филозофији у доба развоја вештачке интелигенције и био сам веома изненађен када сам видео да се највећи број учесника, филозофа, професора Универзитета и етичара заправо залагао за замену „застарелог“ човека са далеко савршенијим роботима и интелигентним машинама. То је било за мене заиста изненађујуће сазнање.

Какво је ваше разумевање феномена свести, свакако најзначајнијег концепта и са аспекта развоја вештачке интелигенције и роботике?

То је веома важан концепт за разумевање суштине људског бића. Такође, то је веома слабо проучен концепт. Ми не располажемо параметрима, ни апаратуром којом би могли да докучимо шта „свест“ заправо представља. За сада, могу да кажем да смо ми који се бавимо развојем роботике и вештачке интелигенције у стању да начинимо веома велики прогрес у овим областима, а да не поставимо питање моделовања свести или симулације свести. Чини ми се да ћемо, како будемо у прилици да боље разумемо људски мозак, са побољшањем резолуција скенера који га скенирају, бити у бољој позицији да разумемо шта свест заиста представља и самим тим да сагледамо да ли ћемо моћи да је вештачки произведемо.

Брзина је развојем технологије промовисана у водећу категорију и мерну јединицу „напретка“ замишљеног као техника. Како ви сагледавате место брзине у унутрашњој логици и специфичностима вештачке интелигенције и компјутерских технологија?

Генерално говорећи, највећи прогрес у развоју компјутерске технологије заснован је на побољшању ефикасности алгоритама и повећању брзине процесора. Не ради се о томе да они који се баве развојем машина чине неке продоре у разумевању овог процеса, већ се оне исцрпљују у повећавању брзине и броја различитих приступа, и то је оно што повећава шансе за успех. Ако погледате софтвер за играње шаха, на пример, видећете да је прогрес начињен повећањем брзине процесора који претражује већи број могућности, како би надиграо човека. Сада се већа пажња посвећује побољшању алгоритама како би и веома споре машине биле веома компетитивне. Највећи прогрес постиже се ефективношћу самог компјутера. Предвиђања о достизању сингуларности се углавном базирају на процени колико је брз људски мозак и када ће машина моћи да достигне ту брзину. Идеја је да ће, када једном буде била у могућности да нешто уради одређеном брзином на којој оперише људски мозак, машина у следећем турнусу моћи да решава проблеме брже од људи.

Лепо: видимо да се иза сцене одвија трка научника који желе да машински мозак далеко престигне наш, људски, а да људи нису тога свесни, као што су све мање свесни да поседују чудо и тајну звану мозак. У току су бројни научни пројекти који имају за циљ да дешифрују тајну људског мозга за које се одваја огроман новац, а у њиховој реализацији учествују федералне агенције, приватне фондације и водећи неуронаучници САД-а. Да ли се и ова истраживања спроводе са циљем реализације концепта сингуларности: стицања знања која ће допринети унапређењу вештачке интелигенције?

Председник САД-а Обама је 2. априла ове године објавио да је Конгрес одвојио нових 100 милиона долара за пројекат мапирања и истраживања функционисања људског мозга. Насловна страна „Њујорк тајмса“ је фебруара ове године била обележена текстом Џона Маркофа о истраживачким напорима под називом „Мапа можданих активности“, у којем се говори о крупном подухвату неуронаучника за који ће Обамина администрација одвајати 300 милиона долара годишње током читаве наредне деценије. И, сасвим је сигурно да то нису први пројекти те врсте. Мислим да ЕУ већ спроводи пројекат вредан милијарду евра како би могла да разуме људски мозак. Спроводе се скенирања, симулације, редизајнира се ниво резолуције до нивоа који је неопходан како би се потпуно симулирао рад мозга и испитало како мозак ради. Вероватно ће тај пројекат дати добре резултате, с обзиром на то колико је новца уложено и какав је квалитет људи који су на његовој реализацији ангажовани.

Мозак је још увек остао тајна за научнике који ће наравно и ову пљачку представити као решавање проблема Паркинсонове или Алцхајмерове болести, како ће слепи прогледати и глуви чути и слично, док се у ствари ради о пројектима који желе да нашу свест подаре роботима. Шта ви мислите о овим пројектима који изгледају као веома добра прилика за пљачку и гусарење нашег мозга и његових могућности?

Свакако постоји опасност када се ради о овој врсти пројеката који, како сте рекли, отварају могућности за излечење бројних болести, али са друге стране доводе до сазнања о могућностима за бољу манипулацију; како да читају мисли, како да контролишу човека, а да он и не зна да је контролисан. Дефинитивно: тип истраживања која ја спроводим, у којима трагам за сигурносним механизмима, биће веома добар додатак оваквој врсти пројеката.

Ви сте сарадник Реја Курцвеила, водећег гуруа трансхуманизама, директора Института за сингуларност и главног инжењера „Гугла“. Шта нам можете рећи о њему и његовим предвиђањима трансхуманистичке будућности?

Историјски гледано, мислим да је Реј Курцвеил био веома тачан у својим предвиђањима када ће се вештачка интелигенција приближити људској, ослањао се на веома добре статистичке анализе, установио је читав низ закона који су веома много утицали на технолошки напредак. Његов допринос развоју технологије је огроман и „Гугл“ га је поставио за руководиоца инжењерског сектора; мислим да су у њему препознали најбољу особу за реализацију напора компаније „Гугл“ за стварање вештачког мозга и то на основу књиге коју је о томе написао, а чији наслов гласи: „Како створити мозак“.

Уграђујући у компјутерске програме све информације које оригинално потичу из људског ума, као и имитирајући људски мозак при производњи вештачког, да ли ће компјутери, машине и роботи присвојити и слободну вољу, као базичну одлику човека?

Слободна воља је прилично сиромашно дефинисан концепт у науци. У роботици би то најпре значило да не можемо у потпуности предвидети акције које ће робот предузети и поред постављања бројних сигурносних мера. Уколико му будемо препустили могућност да слободно бира шта ће радити, робот ће увек моћи да превазиђе те сигурносне механизме.

Промена парадигме је у току. Покренут је процес трансформације човека који се одвија мимо знања јавности која је блокирана на нивоу процеса мишљења и потпуно несвесна програма у који је укључена на онтолошком нивоу. Која питања би било, по вашем мишљењу, нужно поставити?

Веома је важно сада се одредити у односу на ниво до којег ћемо допустити да се трансформација реализује. До које мере ћемо контролне механизме препустити компјутерским системима који већ сада контролишу рад нуклеарних електрана, берзе, електричне мреже…другим речима веома комплексни системи су препуштени машинама. Ако се овај процес настави, шта ће бити остављено људима? Да ли ћемо машинама препустити и судски систем и правни систем, и остале системе на чијем раду почива наше друштво? Где је уопште граница?

Какву будућност човечанству ви предвиђате, с обзиром на чињенице о којима смо управо говорили – шта очекујете?

Промене ће бити постепене и најпре ћемо видети даљи развој микрокомпјутера који ће садржати све већи број информација и од њих ће настати мождани импланти, а компетитивност ће навести људе да се адаптирају и да уграђују у свој мозак и тело све савршенију технологију. Без можданог импланта, нећете уопште бити компетитивни како за запослење, тако и за све остало, будући да ће се читава инфраструктура система прилагођавати новијим моделима. Свакако ће доћи до спајања човека и технологије, али ће увек постојати и групе које ће се томе противити, као што се Амиши данас противе технологији. Киборгизација ће тећи у смеру у којем ће се временом све већи део биологије замењивати машинским, тако да на крају неће бити потребе за биолошким компонентама и преостаће само машински свет. То ће бити коначан крај човека као врсте.

ЧИТАЊЕ МИСЛИ – ЛАКО

Да ли је могућа реализација програма који ће моћи да чита мисли и да ли је могуће даљински читати наше мисли путем компјутера које користимо?

Постоје истраживања која показују да је то сасвим једноставно урадити. У контролисаним лабораторијским условима можемо да тачно видимо на који објекат особа мисли у ограниченом задатом сету, можемо да препознамо у којим речима мисли, у којим сликама, и постоје велики помаци у тој области. У лабораторијским условима се показало да је компјутерским скенирањем једноставно читати мисли. Читање мисли на даљину могуће је на овом степену технологије уколико имате сензоре који би омогућили скенирање мозга у одређеној резолуцији. Не знам да ли је та могућност било када примењена, али као могућност је отворена и изгледна.

СТРОГО ТАЈНИ ПРОЈЕКАТ

Да ли је могуће створити вештачки мозак? Да ли се ради на биотоничком или синтетичком мозгу?

Пројекат се реализује као строго тајни пројекат и нису познати никакви подаци чак ни у погледу технологије које се користе. Оно што би могли да закључимо на основу књиге Реја Курвеила, идеја је да се имитира функционисање људског мозга. Примењују се бројна понављања алгоритама којима се могу процесуирати визуелни стимулуси, аудио стимулуси и бројни други. „Гуглови“ научници осећају да ће, уколико буду у стању да моделују мозак на атомском нивоу и у одређеној размери, моћи да реализују процес обраде било ког типа информација. Намера „Гугла“ је да учини информацију доступнијом, једноставнијом, попут онога што смо видели у документарном филму о суперкомпјутеру – Ај-Би-Ем-овом „Вотсону“ (IBM’s Watson). Овај компјутер је могао да веома добро разуме питања која су му била постављана, а у давању одговора служио се свим расположивим подацима које је могао да пронађе на Интернету.

 

„ДОБРЕ” ПРОТЕЗЕ

Када помињете имплантате, о каквим  типовима имплантаната говорите?

Споменули сте Паркинсонову болест и различите типове неуролошких поремећаја. У почетку ће се радити о имплантима који су у стању да реше такав тип проблема, што ће оснажити веру у технолошка чуда. Постоје импланти који могу да спрече епилептичне нападе итд… али у прилици смо да видимо и другачији смер кретања: импланте који могу да обезбеде додатну меморију која ће се састојати од далеко већег броја информација од оних којима наш мозак располаже; учење ће бити моментално и реализоваће се брзином којом данас учитавамо било који програм, и не би ме изненадило уколико будемо у могућности да учитамо знање неопходно за докторат из хемије за исто време за које данас учитавамо музику на својим ајподовима. Постоји и трећи правац развоја: реализација идеје читања мозга; читања мисли, и поставља се питање како ће то утицати на политику, на правни поредак, на читав друштвени систем.

 

ЖИВОТ БЕЗ ПРИВАТНОСТИ

Да ли ће реализација читања мисли бити усаглашена са програмом контроле ума? Да ли ће читањем мисли помоћу компјутерских програма људска права на приватност бити у потпуности одузета човеку?

Контрола ума припада другом и другачијем сету програмирања, али та два програма свакако иду „руку подруку“. Технологија пружа тако рећи неограничене могућности за контролу ума. Свакако ће се реализовати даље кршење људских права. То је наставак процеса чије размере можемо данас да веома добро сагледамо, но приватност је еволутивни концепт и са појавом социјалних мрежа каква је на пример „Фејсбук“, видимо да је дошло до померања у самом поимању појма приватности. Ко сте, шта радите, где се налазите, шта сте јели за ручак: све је то данас постављено у хоризонт јавних информација, пошто је већина људи прихватила њихово објављивање као норму.

 

ПРЕУЗИМАЊЕ БИОМАСЕ

Говорите и о спајању човека са технологијом. На том пољу се у домену нанотехнологија увелико ради, наравно без човековог пристанка, о чему сведоче бројна истраживања Клифорда Карникома са Института „Карником”.

Да, таква могућност постоји. Све зависи од тога на који начин су нанороботи контролисани. Постоји шанса да нанороботи преузму људску биологију и биомасу и то је један од проблема са којим се суочавамо радећи на развоју вештачке интелигенције.

[/restrictedarea]