Почетна / Култура / Роман о сликарима

Роман о сликарима

Пише Дејан Ђорић

„Живот слика“ – фантастична паралелна историја српске уметности

Најближе како сам писац каже мемоарској литератури, „Живот слика“ у издању „Радионице душе“ Момчила Моше Тодоровића и „Интерпринта“ из Београда, представља најширу могућу фреску, панораму српске модерне уметности

Станислав Сташа Живковић, један од најбољих историчара уметности и стручњака за модерну уметност кога имамо у двадесетом и двадесет првом веку, ове године слави јубилеј. Деведесет година живота и педесет година рада у некој културно богатијој средини био би добар повод да се овом професору и доктору наука, великом познаваоцу српске модерне, приреди изложба омаж и да се изда зборник текстова њему у част. Значајан догађај ипак је обележен, изашло је четврто издање Живковићеве књиге „Живот слика“.

ХРОНИКА О ДВА СТОЛЕЋА Реч је о првом српском бестселеру из ликовне публицистике, претходна три издања брзо су распродата. Између есеја, историје уметности, хронике и приповетке, најближе како сам писац каже мемоарској литератури, „Живот слика“ у издању „Радионице душе“ Момчила Моше Тодоровића и „Интерпринта“ из Београда, представља најширу могућу фреску, панораму српске модерне уметности. Бавећи се пионирима модернизма као што су Коста Миличевић и Надежда Петровић, приповедајући и о младим класицима попут Драгослава Живковића, аутор на ширем историјском фону обухвата више од два века и исписује најзанимљивије истините приче о сликарима, музеалцима, колекционарима, наследницима и јавности непознатим, али за историју појединих дела кључним личностима из уметничког миљеа или како аутор каже из „андерграунда“. Обухваћени су и проблеми наследства, легата, судбине уметника и њихових дела у сјају или беди за живота, али и после смрти, приказано је понашање посвећених љубитеља, угледних и случајних власника. Није реч о историји уметности већ о необичним, често бизарним и трагичним животним причама, о једном времену у којем је Живковић сведок и саучесник. Бирајући чудне, упечатљиве и занимљиве моменте између стотинак анегдота или боље рећи шокантних догодовштина које би могао да забележи, аутор је хронику свео на разумну меру од педесетак сторија које приповеда с пуно обзира према учесницима. Проширена са десет нових прича, богатија колор репродукцијама и први пут на формату већем од А4, књига „Живот слика“ чита се као занимљив роман. Откривамо цинизам, пустош и злу коб који прате уметност, тешке људске судбине и још теже појединих дела, бездушност галериста, али и блиставост уметничке и пријатељске љубави у вечној тежњи да се створи и поседује ликовно дело. Из крајње понижавајућег положаја, сликари су често Живковићевом заслугом прелазили у Академију наука, а слике из буџака у музеје.

[restrictedarea]

ЕПОХА ДРАМЕ И ЗАНОСА Тихо и ненаметљиво, нижу се бисери из Живковићевог живота, често црни, писац постепено испреда повест о једној мучној епохи, пуној драме, али и заноса. Приче се читају као детективске, што је често и била улога не само овог историчара уметности, свака другачија и изазовнија. Живковић, највећи дипломата у нашој новијој историји уметности, сталожен, увек прибран и мудар, с много увиђавности открива болне и незгодне теме, бавећи се судбином појединих слика. Откривши многе заборављене великане наше ране модерне сада приповеда о открићу слика, о њиховој путањи кроз време и о односу људи према уметнинама, који је често запањујући. „Мртва природа са чајником“ импресионисткиње Видосаве Ковачевић, сада у власништву Народног музеја из Београда, служила је да се на њу стављају врели лонци и шерпе на шпорету. Заборављена глумица Христина Јосиповић, наша Сара Бернар, сестра Косте Јосиповића, тврдила је да се најбољи аутопортрет тог сликара налази у његовом гробу, да је сахрањен с њим. Његовом сликом „Италијанка“ затварала је отвор од чунка. Чувени међуратни сликар Иван Радовић, тенисер и миљеник високог друштва, по ослобођењу живео је у крајњој беди и последњих десет година живота није могао да слика, имао је психолошку блокаду. Најбоља слика симболисте Милоша Голубовића, позната „Визија“ из београдског Народног музеја, годинама се налазила у сталној поставци као дело Леона Коена, а прави аутор се није усудио да то разоткрије. Одличан рад импресионисте Боривоја Стевановића извађен је из контејнера и продат за два динара. Пејзаж „Ждребан“ Живорада Настасијевића служио је као даска за пеглање и продат је за две флаше вињака. Лазар Трифуновић, директор београдског Народног музеја, одбио је да прими поклон од педесет једне гравире Онореа Домијеа, једног од највећих француских сликара деветнаестог века. Музеј „Метрополитен“ у Њујорку поседовао је тада само осамнаест таквих радова. Неке од највреднијих колекција старих српских сликара као Богдана Богдановића, Блажа Кусовца и Коломана Трчке, сакупљане три-четири деценије, незахвални наследници распродали су по кратком поступку. Вређајући власнике такве једне збирке, сликар и академик Недељко Гвозденовић, спречио је да буде поклоњена Академији наука и уметности. Можда најпотреснија прича у књизи повезана је са Српском православном црквом. Цео иконостас од двадесет шест икона Косте Миличевића, оца српске модерне уметности, смештен у цркви Св. Стефана краља српског, препуштен прљавштини и пропадању, на крају је по наредби надлежних црквених власти скинут и бачен ко зна где. Замењен је новокомпонованим иконама као што су и иконе старог сликара Рафаила Момчиловића из чукаричког манастира завршиле у звонику, остављене да труну. Тако нешто могуће је само у Србији и ни у једној другој земљи, и исто је као када би Ватикан наредио да се уклоне Микеланђелове фреске из Сикстинске капеле и замене мазаријама локалног аматера.

„Спајајући истрајност, интуицију и ерудицију“, како за Станислава Живковића пише Срето Бошњак, писац паралелне историје српске модерне уметности, указује се не само као неко ко „гради биографије“ и „профил епохе“, већ и као ванредан стилиста, књижевник чији текст до краја изазива пажњу читалаца. Упућен у најсложеније феномене уметности и стваралачких животних околности, тактично, систематски, понекад строго, али увек с много љубави и бриге, Живковић пре свега открива непознати континент заборављеног херојског доба почетака наше новије уметности, ненаметљиво уводећи читаоца у велику духовну авантуру звану српско модерно сликарство.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *