Почетна / Култура / Репертоар као загонетка

Репертоар као загонетка

Пише Рашко В. Јовановић

У сусрет новој театарској сезони

Иако ће се до почетка нове сезоне у Београду приредити два фестивала, „Дунав фест“ и „Битеф“, позоришна публика са нестрпљењем и (не)уобичајеним интересовањем очекује да се подигну завесе у престоничким театарским дворанама

Лето ће потрајати још месец дана, али до почетка сезоне када ће сва београдска позоришта отворити врата требало би причекати још и десетак дана више – све до првих дана октобра У међувремену приредиће се још два фестивала – „Дунав фест“ и „Битеф“, али њихови су програми ове године – да ли само због кризе? – прилично скромни, тако да љубитељи позоришта нестрпљиво и са радозналошћу очекују прави почетак сезоне. Јер, читава половина месеца августа остаје готово без икаквих приредби, вероватно и зато да се после пивског фестивала публика сабере и среди. На тај начин потрајаће празнина београдског лета све до почетка септембра, када ће почети манифестације „Дунав-феста“. Фестивал ће трајати само два дана – 31. августа и 1. септембра, и имаће неколико приредби, од којих наводимо програм „Посвета Његошу“ и концерт под називом „Демони“, који ће извести позната концертна и оперска певачица Катарина Јовановић, која ће изводити фрагменте из дела Вагнера, Вердија и Бритна поводом њихових годишњица које се обележавају широм света.

Очекивано, „Битеф“ ће и ове године обележити почетак јесени. Програм овогодишњег фестивала нових позоришних тенденција, који се приређује под геслом „Тешко је бити“, није особито атрактиван свакако и зато што обухвата и неке представе које је београдска публика већ имала прилике да види. Такав је случај са представама о Зорану Ђинђићу. Наиме, за фестивалски програм, поред осталих, одабране су представа Оливера Фрљића „Зоран Ђинђић“ у извођењу „Атељеа 212“ и представа према тексту Рајка Ђурића и Златка Паковића „Убити Зорана Ђинђића“ у режији Златка Паковића и извођењу једне ad hoc позоришне дружине у организацији Студентског културног центра у Новом Саду.

СЕЛЕКТОРОВА ПОЛЕМИКА Сврставање ових представа у програм „Битефа“ селектор Јован Ћирилов, одговарајући на једно новинарско питање, објашњава као имплицитну полемику „са домаћим фестивалима, који нису имали смелости да уврсте ове представе у репертоар, зато што странка у којој је Ђинђић био првак није на власти.“ Вероватно Ћирилов мисли и на „Стеријино позорје“, што свакако није на месту, јер не видимо шта би обе ове представе имале да траже у селекцији фестивала савременог домаћег текста. Остаје питање имају ли ове две представе стварних квалитета и за „Битеф“? Као и питање има ли смисла селекцијом водити полемику и надмудривати се са осталим домаћим фестивалима? – Наравно да нема, али Јован Ћирилов вечити селектор „Битефа“, већ годинама може да ради све што пожели, а да за то никоме не одговара. Такође, зачудо, Ћирилов је обишао још једну представу о Ђинђићу, коју је, уз дотацију од седам милиона што их је добио од Министарства културе и то ове, а не Цветковићеве владе, припремио Бранислав Лечић са једном младом екипом глумаца и извео, колико знамо, само једанпут, у Центру „Сава“. Ни та представа није доспела на неки фестивал, па ни на „Стеријино позорје“, те би било добро погледати је, тек колико да се види како су расипнички утрошена средства пореских обвезника.

[restrictedarea]

Иначе на програму „Битефа“ су представе у извођењу позоришних ансамбала из Белгије, Немачке, Чешке, Хрватске, Црне Горе, Словеније, Мађарске, а приказаће се и четири представе у извођењу наших позоришта. Очигледно, „Битеф“ је и даље Бетеф, како смо га пре две-три године назвали – Београдски европски театарски фестивал, јер је Јован Ћирилов, а са њим и коселекторка Ања Суша, и даље „жутомислећи“, јер „жути“, истина у садејству са социјалистима, у Београду још владају, а београдска каса му је ипак најближа! Као што се некад послушно трудио да доведе представе из неангажованих земаља, којих је углавном било на ваневропским континентима, тако и сада Ћирилов на „Битеф“ доводи само позоришне представе из европских земаља, јер, забога, другога пута, осим оног што води у Европу, немамо! Видећемо да ли ће заиста овогодишњи „Битеф“ понудити нешто ново, будући да је Јован Ћирилов прокламовао допуњени слоган фестивала – увек нове позоришне тенденције. А како сада ствари стоје ново може да се пронађе само на позоришним сценама земаља Европске уније и нигде другде! Нема представа које би задовољиле трагањима за новим ни у Русији, нити Украјини, Белорусији… Тако бар изгледа по селекторима „Битефа“ током последње две-три године, ако не и више. Но, видећемо шта ће нам заиста ново понудити овогодишњи програм „Битефа“.

СУМОРНА ОЧЕКИВАЊА Кад напокон прође „Битеф“ и када се београдски глумци, најзад, нађу пред својом публиком, почеће нова сезона од које се не може много очекивати. Прво, подсетићемо да је једино Народно позориште објавило план оквирног репертоара за наредну сезону. Остала београдска позоришта објавила су само наслове пројеката које су већ почели да раде или ће то учинити ових дана. Зато се мора рећи да су репертоарски планови већине београдских позоришта права загонетка, коју ни најупућенији и најупорнији енигматичари не би могли да разреше. Претпостављамо да бисмо од надлежних у позориштима добили одговор да нису ни могли ништа да планирају, с обзиром на то да из градског буџета не добијају посебна средства потребна за припрему и опремање представа. То је истина, али ми ћемо подсетити да ни у време када су та средства прилично редовно пристизала, што ће рећи да се ради о неких десетак (ако не и више!) претходних година, београдска позоришта нису имала конкретне планове за сваку сезону, већ су припреме премијера, од случаја до случаја, најчешће почињале без неког посебног реда, готово стихијски, углавном зависно од слободних термина гостујућих редитеља. Зато евентуални одговори у виду изговора да би планирање репертоара у данашњим условима било излишно, представљају само настављање старе праксе, коју је карактерисало одсуство темељније концепције репертоара и иоле одређеније уметничке оријентације у погледу програма рада. Због такве праксе били смо сведоци различитих неприкладности у виду подударања и преклапања репертоара. У складу са необоривим политичким становиштем према којем Европа нема алтернативу, па су само у току једне или две сезоне два или чак три београдска позоришта приказивала ирског писца Мартина Мекдону, да би, потом, лансирала Сару Кејн или неког другог англосаксонског драматичара!

ПРЕВЛАСТ ЕВРОПСКИХ АУТОРА Готово систематски, особито у Југословенском драмском позоришту, мада у томе нису заостајали ни Београдско драмско и „Атеље 212“, пласирана су дела немачких и аустријских драматичара. Није потребно посебно указивати како уметничка руководства београдских позоришта нису исказивала готово никакво интересовање за драматургије са других језичких подручја, па су донекле запостављали и домаће стваралаштво! Да и не говоримо како је запостављано наше драмско наслеђе, мада се мора признати да састављачи „европског репертоара“ нису успели да обиђу Стерију у години његовог јубилеја.

Сва позоришта обично кад и ако објављују своје репертоарске планове наводе како остављају место и за неки савремени домаћи драмски текст. То се претворило у мање-више формалност и било би боље да се одмах наведу имена аутора и наслови дела која би дошла у обзир за извођење. Прошло је време кад није било довољно добрих драмских текстова, поготово данас, када имамо више конкурса за нове оригиналне драме (конкурси „Стеријиног позорја“, Удружења драмских писаца Србије, фондације „Артефакт“ итд). Нека од награђених дела на тим конкурсима доспела су на репертоаре наших позоришта, и то се може само подржати, уз очекивање да се са таквом праксом и даље настави. Искуство нам показује да су та дела, углавном, наишла на повољну рецепцију гледалаца. Поготово што се у добром броју текстова смело обрађују актуелне социјалне теме – довољно је указати на комаде млађих аутора као што су „Радничка хроника“ Петра Михајловића, „Радници умиру певајући“ Олге Димитријевић, „Бунар“ Радмиле Смиљанић, „Огвожђена“ Горане Баланчевић и др. као и на остварења писаца припадника средње генерације, као што су „Живот у тесним ципелама“ и „Кумови“ Душана Ковачевића или „Потпуно расуло“ Небојше Ромчевића. Наравно да морамо рећи како и даље очекујемо дела са оштријим протестним бунтом, усмереним против опште ситуације у друштву. Такође, нашем позоришту недостају и сатирични текстови у којима би се изобличавале различите негативне појаве из савременог живота. О томе да у позоришном животу недостају кабаретске сцене са којих би се на духовит начин, одмах и непосредно реаговало на актуелне друштвене појаве, не би требало посебно говорити. Иако има покушаја да се установе такве сцене, иако су се поједине појавиле и почеле приказивање програма, не би се могло речи да је и једна од њих изнашла своје место и стекла ширу афирмацију и популарност. Очигледно је да још немамо аутора који би успевали да из дана у дан реагују новим духовитим текстовима и прате актуелне друштвене појаве, као што је то у прошлом веку, у годинама пре Првог светског рата и између два рата чинио Брана Цветковић. Стенд-ап комичари, који све више обузимају пажњу нарочито младе публике, сва је прилика, преузеће мисију негдашњих хумористичко-сатиричних позоришта.

Сви су изгледи, упркос томе што репертоарски планови већине београдских позоришта нису познати из једноставног разлога зато што и не постоје, да наредна позоришна сезона неће у уметничком погледу донети нека изузетна достигнућа.

Не  сме се заборавити, али ……

Две значајне књижевне годишњице заслужују да буду обележене већ у првом делу наступајуће сезоне, кад већ нису имале одјека у раздобљу од јануара до јуна у току прошле. Најпре, то је свакако двестогодишњица рођења песника Петра Петровића Његоша. Ако знамо да је прошло двадесет и осам година откако је „Горски вијенац“ приказан на сцени Народног позоришта, и то у адаптацији Борислава Михајловића Михиза и Матије Бећковића и режији Виде Огњеновић, са Данилом Лазовићем у улози Владике Данила, онда је јасно да је поновна сценска поставка овог дела – неопходност. Додајмо да је „Горски вијенац“ у Београду први пут приказан 29. септембра 1951. године у Народном позоришту, у драматизацији и режији Раше Плаовића, који је и тумачио Владику Данила. Његошеву драму у пет чинова „Лажни цар Шћепан Мали“ у Београду је приказало Југословенско драмско позориште 24. јула 1993. године, у адаптацији Слободана Стојановића и режији Дејана Мијача, са Војиславом Брајовићем у насловној улози. Представа је најпре приказана на фестивалу „Будва град театар“, потом, 30. септембра 1993, на Великој сцени ЈДП-а. И то је једина поставка овога дела на београдској сцени. Јасно је да у Његошевој години „Горски вијенац“, и то у драматизацији Раше Плаовића, јер је најсценичнија, као и „Лажни цар Шћепан Мали“ заслужују да се поново нађу на нашим позорницама.

Друга годишњица коју београдска позоришта не би смела да занемаре односи се на Милоша Црњанског. О Црњанском као драматичару и о београдским извођењима његових сценских дела писали смо („Печат“, бр. 276) закључивши да његове драме заслужују нове сценске интерпретације, поготово што ове године обележавамо стодвадесетогодишњицу његовог рођења. Сматрамо да би ваљало да се „Конак“, драма и комедија у пет слика, поново појави на сцени неког од београдских позоришта. Последњи пут то дело изведено је 1986. године на сцени Народног позоришта, у обради и режији Мире Траиловић, са Борисом Комненићем као Александром Обреновићем и Вером Чукић у улози Драге Машин. Ако знамо да је „Конак“ кадгод се приказивао наилазио на добар одзив публике, онда није потребно много образлагати да би избор тога дела из драмског опуса Црњанског био на месту. Требало би подсетити да је последњи комад Црњанског, изведен у Народном позоришту 1993. године, била „Маска“ у режији Никите Миливојевића, са Дарком Томовићем као Бранком Радичевићем и Вером Чукић као Генералицом. Пре неколико година земунски „Madlenianum“ извео је драму „Тесла“ Милоша Црњанског, но та се представа више не налази на репертоару, тако да се може рећи како се већ близу једне деценије у Београду Црњански не изводи у Београду. Наравно, може се сасвим умесно поставити питање зашто се не изведе и нека драматизација његове прозе. Без обзира на то што извођење његових „Сеоба“ у драматизацији и режији Виде Огњеновић у Југословенском драмском позоришту, реализовано 1986. године, није имало знатнијег успеха, могло би се покушати са стављањем на сцену неке друге драматизације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *