Разочарaње у утопију

Пише Наташа Анђелковић

Истакнути и у свету превођени мозамбички писац Мија Кото, који подједнако припада и европском, португалском културном наслеђу и црначком, мозабичком, у свом књижевном делу увек преиспитује управо овакву судбинску и цивилизацијску подвојеност коју носи, и која лавира између историјско-политичких до психолошких и универзално људских преокупација

Раскол који рађа сложену драму готово свих протагониста, доминантан је у роману „Исусалим“. Исткан од елемената утопије, антиутопије, апокалипсе, романа тајне, „Исусалим“ с пуно симболичких средстава слика типичну колонизовану афричку земљу (по свој прилици Мозамбик), захваћену бедом, ратом, обесправљеношћу и несрећом сваке врсте, чије су последице суспрезање емоција, ослобађање суровости услед робовања ригидним обичајима, што порађа трагедију, раслојавање породице и низ ланчаних људских драма.

Оснивајући измишљену државу Исусалим у удаљеном резервату, Силвестре Вентура, главни јунак, успоставља утопијску земљу засновану на начелима првобитног хуманитета, где је човек сједињен са природом и ослобођен цивилизацијских тековина чији су подразумевани пратиоци лажни морал, злоба, грамзивост, свирепост. Називајући своју утопијску постојбину именом божјег сина, Вентура ипак претпоставља хришћанство као исправан пут ка спасењу и срећи, везујући тако одабрану религију и њену европску парадигму са урођеничком, афричком културом.

Неодрживост Исусалима сагледава се, међутим, у његовој унутрашњој амбивалентности. Он, и Вентура на његовом челу би можда могао бити нека врста Нојевог спасења и отпочињања новог живота да премисе на којима је заснован нису погрешне.

Напуштање Исусалима и повртак у град не доноси, међутим, очекивану срећу. Док је ступање Португалке у Исусалим за његове становнике значило симболично упознавање жене и препуштање њеном закону и њеном вођству, за њу је спознаја Исусалима и његових закона значила помирење са собом, суочење са губитком мушкарца који је напустио њу, која је еманација европске цивилизације, и отишао непознатој црнкињи, која је оваплоћење Африке.

Сукоб европског и афричког, колонијалног и урођеничког, просвећеног и дивљег, Мија Кото износи на онтолошку раван где се све ове тензије сустичу у вечној игри мушкарца и жене, који, сједињени у тој борби, означавају животодавни принцип.

Слике  ”друге Немачке ”

Као писац млађе генерације, Волфганг Херндорф је изазвао велико освежење, али и пажњу критике на немачкој књижевној сцени када се појавио почетком двехиљадитих година. Неколико књижевних награда потврдиле су пријемчивост публике за дела овог аутора, која се углавном окрећу генерацијским темама, али тако да добра прича и лак језик осликавају оно што писца заокупља.

Замишљен као роман путовања, Херндорфов најновији роман „Чик“ заправо је омладинска књига за одрасле. Приповедајући о необичној авантури у коју се упустио четрнаестогодишњи дечак током свог летњег распуста, Херндорф покреће озбиљне друштвене теме о занемаривању деце и породици у кризи као горућем проблему западног света, као и о асимилацији и дискриминацији имиграната у немачком друштву.

Приповедајући у првом лицу, главни јунак Мајк Клингенберг се представља својим језиком и резоном као типичан дечак који тек што је ступио у пубертет и који покушава себи да објасни многе промене у себи и око себе, истовремено настојећи да постави своје место у друштву међу вршњацима, што му не полази за руком.

Изненадно појављивање чудног и неприлагођеног школског друга, досељеника из Русије, који је због свог неуобичајенг презимена Чихачов добио надимак Чик, означиће не само осмишљавање распуста и улазак у сумануту авантуру, већ и прекретницу у Мајковом животу.

Владајући жанром тзв. друмског романа, који кao књижевни пандан road movie-а представља низ, често рискантних авантура у току којих јунаци сапутници развијају свој однос и истовремено стичу самоспознају, Херндорф слика и неку „другу Немачку“ сакривену с друге стране аутопутева, у селима, шумама, депонијама, забитима, где живот једнако тече као и у Берлину, али има неки други ритам и логику, које јунаци почињу да разумеју и да буду њен део. Како Влашка која је географска регија и конкретан циљ њиховог путовања у немачком сленгу истовремено означава појам за најудаљенију забит, испоставиће се да јунаци иако до циља нису допутовали јесу га досегнули и спознали. Тако се скретање са аутопута двојице невештих возача, и прелазак на локалне путеве, симболички може разумети као силазак у забито, удаљено, од света заборављено подручје и поднебље које одговара њиховом властитом статусу. Док су популарни дечаци и девојчице доминантни и налазе се на „главном путу“, дотле су Мајк и Чак неприметни и одбачени као на „споредном путу“, али онда када на споредни пут дословно ступе, њих двојица ће разумети какво богатство садржаја и узбућења живота тај пут крије за разлику од безличног, правог и ограниченог аутопута којем сви теже и којим се сви возе. Путовање по беспућу и за длаку избегнута смрт, неће бити за јунака значајно због тога што ће стећи поштовање и популарност код школских другара, већ зато што ће га обогатити осећањем пријатељства и оданости, и слободом да се супротстави хипокризији породице.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *