ПРОГНАНИ, А КРИВИ!

Пише Драгомир Антонић

Подметнуту кривицу нашим протераним сународницима ћемо избећи ако забележимо и објавимо шта нам се дешавало. Не очекујмо да уместо нас ураде други. Заборавимо ли наши потомци ће о нама судити по записима које су оставили други

Август месец  је време кад се сећамо злочина које је над Србима из Хрватске извршила усташка ордија уз помоћ  „демократске“ Америке и „честите“ Римокатоличке цркве. Удружени у злочиначком подухвату побили су српске жене и децу, а преко четврт милиона Срба протерали у Србију. Злочин су прогласили херојском победом коју сваке године славодобитно, на сва звона оглашавају и свечарски прослављају. На главној бини су окупљени сви који су у злочину учествовали: председник државе, министри, кардинали, папски изасланик, дипломатски кор.

У Србији се помен жртвама обавља скромно. У неколико православних храмова. Уз стидљиве написе у новинама и кратке прилоге на телевизијама. Уместо да се злочина стиде они који су га починили, сраме се жртве. Тако је одлучено.

 

ПОРОДИЧНА ХРОНИКА ЗА ПАМЋЕЊЕ Ових дана ми је дошла до руку књига, „Вунаридис, хроника прогнаног“, аутора Пелагије Серетис. Књига говори о страдању њене породице. Вреди је прочитати. За оне који то нису у прилици кратко ћу је препричати.

Прича о судбини породице Вунаридис, прогнаној од Турака са острва у Мраморном мору, слична је милионима породичних судбина током двадесетог века на Балканском полуострву.

Аутор је обична жена, мајка, солидног школског образовања. Директни је потомак Катарине и Теологоса Вунаридиса, главних јунака малене књижице.

Пелагија је седмо од осморо деце, колико су имали Катарина и Теологос. Бринула је о својим родитељима, живећи са њима у селу Јерисос и записивала њихова сећања на детињство, одрастање и муке кроз које су пролазили. Бележила је оно што сви родитељи причају својој деци. Ако деца желе да слушају. Резултат је хроника, која ће многима пружити драгоцене податке из оног времена које и данас изазива бројне полемике.

Нигде прошлост није тако жива као у причама прогнаних лица. Не само у Грчкој. Хроника је могла бити написана и у Србији, Бугарској, Румунији, Хрватској, Републици Српској…

Историчари и дипломате написали су шта су имали о тим ратовима и још увек пишу. Мање или више објективно, али увек правдајући своје заштитнике, а кривећи супротну страну.

Кривац је неопходан. Ако нема кривца, на кога ће се свалити сви греси овог света? Нема ни правичности друге стране. Како ћемо саосећати са невиним или жртвом ако не пронађемо злог кривца! Да ли је невин стварно невин или је кривац стварно крив, то дипломате и професионалне историчаре не занима. У школама ће се учити како они напишу!

Зато су овакве књиге хронике драгоцене. Оне су истините. Описују ствари и догађаје које су људи и деца сопственим очима видели и доживели. Шта се коме десило и ко му је зло нанео или добро учинио. Да се памти.

То су једноставна сведочанства о злу и добру у човековој природи,  животне ствари о којима „велики стратези и реформатори људске цивилизације“ не воде рачуна. Зашто би било ко од њих размишљао о неком Теологосу Вунаридису са Пашалимана, острва у Мраморном мору? Које су стварне последице бесомучног разарања?

 

[restrictedarea]

ЗАКОНИ ПРЉАВИХ ОПЕРАЦИЈА Зато је неопходно говорити и писати о милионима прогнаних Вунаридиса широм света. Они су живи, али прогнани из својих држава, градова, села. Отерани из сопствених домова. Са завежљајем или без њега. Уз претње, вику, батине, као најгори злочинци. Отерани са свог имања и послати у по правилу неповерљиву средину.

Хроника бележећи једноставна казивања прогнаника, показује трагичну судбину појединаца и њихових породица. Исказе обичних људи нема ко да забележи. Њихова казивања одлазе на други свет заједно са њима. Сећања на њих трају онолико колико су на овом свету њихови директни потомци. Памтиће их само њихова деца, а кад и они оду у небеску отаџбину, вео заборава прекриће истините приче.

Нашим потомцима остаће само „велика“, званична историја и историјска или научна „истина“. Истина коју су скројили слични или исти као они, који су сукобе, ратове и несреће изазвали.

Као и у свакој прљавој операцији, најпре иду медијски хајкачи, за њима невладине организације, затим оперативни реализатори и на крају чистачи. Професионалци који замећу или чисте трагове злочина. Да се прави кривци никад не открију и да заблуда вечито траје. Наспрам уходане и свемогуће машинерије налази се малена хроника Пелагије Серетис.

Хроника о обесправљеним жртвама прогона је охрабрење за све прогнанике. Охрабриће суседе Грка. Охрабриће Србе. Србе и припаднике других народа који су доживели сличну судбину. Охрабрење је потребно прогнаницима и жртвама, као што им је потребна и материјална помоћ. Некад су разумевање и лепа реч важнији од материјалног добра. Болови се не наносе само споља. Боли и изнутра. Боли у души. Обавеза свих, пре свега оних који су доживели сличну судбину, да бележе и објављују своје приче и казивања својих рођака и родитеља. Записом ће истина бити сачувана од заборава. Само они који не заборављају могу се надати поштовању.

Подметнуту кривицу ћемо избећи ако забележимо и објавимо шта нам се дешавало. Не очекујмо да уместо нас ураде други. Заборавимо ли наши потомци ће о нама судити по записима које су оставили други. То на добро не може изаћи.

На питање постављено једном изгнанику, који је изгубио сву имовину, а тад није знао где се налазе остали чланови његове породице, који су најтежи проблеми са којима се суочава, одговор је гласио: Протеран сам као кривац. Дочекан сам као кривац. Мора да сам крив. Прогнани пишите. Нисте криви!

Не заборавите српске новомученике који се јуначки боре у Хашком зверињаку. Молите се за здравље архиепископа охридског господина Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *