Проф. др Ирена Арсић /књижевни историчар/ – Српска господа дубровачка

Разговарала Биљана Живковић

Познати рагузолог др Ирена Арсић, професор на Филозофском факултету у Нишу, за „Печат“ говори о дубровачкој књижевности средњег века, и њеној посебности, али и о ствараоцима 19. века који су потиснути из нашег националног сећања. Данашње генерације научника, попут др Арсић, покушавају да, колико је у њиховој моћи, то исправе.

Колико су наша култура и наука тренутно заинтересовани за истраживање недовољно осветљених сегмената српског стваралаштва у Дубровнику?

Српска јавност, али и наука, драстично губе интересовање за Дубровник. Са том чињеницом суочена сам и лично, јер и код угледнијих стручњака наилазим на зачуђеност зашто се бавим Дубровником кад има толико важнијих питања. То се може сагледати у оној мисли да после велике и страсне љубави, долази до великог одрицања од те исте љубави. Дубровник је у другој половини 20. века био много вољен и посећиван, и многи данашњи педесеточетрдесетогодишњаци ће вам испричати своје успомене на овај град који се узидао у њихово сазревање. Десило се, што се десило, па је дошло до отрежњења и драстичног прекида љубави. Што се тиче српске науке, она је била вишеструко заинтересована за Дубровник. Пре свега, Дубровачки архив је најзначајнији извор за истраживања српске историје и историје српских држава током векова. Деценијама су објављивани не само извори, него и монографске и остале научне публикације засноване на овим истраживањима. Потом је уследио готово дводеценијски застој, изазван ратним неприликама. Сада морам са радошћу да приметим да се поједини, млађи српски историчари могу срести у Државном архиву у Дубровнику, и то у последње две-три године.

Српска рагузеологија у нови век је ушла са још необављеним кључним пословима. У питању је, најпре, историја старије дубровачке књижевности која, и поред значајних прилога синтетичког типа, представљајући добар увод, као и више добро устројених антологија, а настајали су до половине прошлог века, из пера најугледнијих српских филолога, сад је то сасвим јасно – неће бити написана. Наиме, ученици и настављачи Павла Поповића, Драгољуб Павловић и Петар Колендић, и поред значајног рада, нису написали историју ове књижевности – први, спречен животним условима, што би значило да је преминуо рано, а неочекивано, као и то да, игром случаја, никада и није предавао ову књижевност на Универзитету, већ је био у прилици да се бави и другим литерарним периодима; док је други, сјајан и бритак у својим студијама, изабрао другачији начин за свој допринос у разоткривању тамних места у историји литературе старог Дубровника – разрешавајући кључна питања ауторства, датовања, хронологије. Изостанак једног кључног дела, по свему судећи, последица је стања у српској рагузеологији током друге половине 20. када је таква могућност била сасвим извесна, а ипак није реализована. Можда је ово тренутак да се зажали и за одређеним настојањима која нису окончана, за добро осмишљеном едицијом београдске „Просвете“ под називом „Књижевна баштина старог Дубровника“, а са уређивачким одбором у саставу Мирослав Пантић и Злата Бојовић. Едиција је планирана у пет кола, а четири тома која су изашла у периоду 1994-1999, могу само да покажу шта смо изгубили неостваривањем пројекта.

Можемо ли правити поређења и у рангу нашег стваралаштва одредити које место припада дубровачкој књижевности Срба? Мислимо на стваралаштво и Срба католика и Срба православаца.

Постоји више пописа Срба католика, литерарног круга насталог у дужем периоду. За компетентне се сматрају они које су саставили Јорјо Тадић, и они који су настали на основу истраживања и мишљења Павла Поповића, Хенрика Барића, као и Петра Колендића. Најновији попис дубровачких Срба католика стигао је из Дубровника, и то из пера историчара Николе Тоље који се овим питањем бавио преко три деценије. У својој књизи под насловом „Дубровачки Срби католици – истине и заблуде“ сасвим детаљно износи своје критеријуме за сврставање Дубровчана међу Србе католике. Најпре су то оне личности које су предводиле покрет, који су се лично или колективно изјашњавали као Срби католици. Затим, они који су својим именом потписивали колективне поруке подршке – честитања, која су публикована, као и они који су се на исти начин одређивали у јавним прогласима. Такође је Тоља потврду да је одређена личност припадник овог круга налазио и у честим полемикама, неретко на националне теме, у „Дубровнику“ и „Црвеној Хрватској“, где су се актери и национално-конфесионално одређивали. И, коначно, пошто је у Дубровнику последњих деценија 19. и почетком 20. века била јасна подела у институцијама, удружењима и разноликим друштвима, Тоља сматра да су они који су или били у управи, или чланови, као и дародавци Српске читаонице, Српског пјевачког друштва „Слога“, Српске грађанске музике, Добротворне задруге Српкиња Дубровкиња, Дубровачког радничког друштва, „Српске зоре“, „Матице српске“, Српског гимнастичког друштва „Душан Силни“, били Срби, католичке или православне конфесије.

Никола Тоља је у обимној студији издвојио интелектуалце међу Србима католицима у Дубровнику, а затим их и именом и презименом и навео, сем у случају када, према његовом објашњењу, наследници конкретне личности, а истог презимена, и данас живе у Дубровнику, па је тада наводио име са иницијалом за презиме, међутим са јасно назначеним извором у дубровачкој периодици. Овај ненаучни метод аутор правда још увек свежим сећањима на догађања током ратних деведесетих година прошлог века. Тоља се, такође, позива на тврдње из литературе да се у Дубровнику бити Србином католиком сматрало знаком учености и доброг укуса, односно да је дубровачка интелигенција доба од средине 19. до првих деценија 20. века себе претежно сматрала Србима католицима. По социјалној структури, Тоља дубровачку интелигенцију из круга Срба католика дели на ону која је пореклом племићка, затим на грађанску интелигенцију, световног и духовног усмерења, односно свештенство, као и на средњошколску и студентску младеж. Што се тиче „властеовске интелигенције“, Тоља тврди да је веома мали број племићких породица чији се чланови нису изјаснили као Срби католици. Он, такође, сматра да су дубровачки племићи тога доба гајили колективну властеоску свест о томе да као посебна „подскупина припадају српскокатоличком кругу“. Предводник ове групације био је Орсат (Медо) Пуцић, а аутор као Србе католике наводи и његове рођаке Мата и Мата Нерона, док полемише са српским историчарима и публицистима који су као Србе католике сврставали и дугогодишњег градоначелника Дубровника – Рафа Пуцића, као и Медовог рођеног брата, филозофа и политичара – Ника Великог Пуцића. Грађанска световна интелигенција је због своје бројности и агилности била основа овог покрета. Њихови припадници заузимали су најистакнутија места у Дубровнику као утицајни политичари, истакнути научници, покретачи, власници, издавачи и главни уредници, новинари и сарадници српских листова и часописа, чланови управа и председници српских институција, професори… Само број Срба католика интелектуалаца у Дубровнику од половине 19. века износи, према списку наведеном у Тољиној студији, око стотину и педесет личности, уз напомену аутора да није именовано „на десетине“ других.

[restrictedarea]

Књиге које сте посветили књижевном раду и мисији Срба католика у Дубровнику ублажавају историјску неправду према тим изузетним интелектуалцима, прегаоцима свога времена. Зашто су Срби католици у Дубровнику маргинализовани?

Имам утисак да су се озбиљнији научници устручавали да се баве овом темом, као „шкакљивом“, а они који су је се прихватили сасвим ретко су измицали утиску сензационалности. О Србима католицима писано је ретко и најчешће острашћено. Наравно, постоје темељни радови у овој области, какав је, између осталог, предговор Хенрика Барића изабраним чланцима Антуна Фабриса, који је штампан почетком четрдесетих година прошлог века, а драгоцени у овом смислу су, на пример, и историографски прилози Косте Милутиновића. Добро је прочитати шта о овоме кажу и сами Срби католици, посебно они најистакнутији, какав је био историчар, правник и дипломата Лујо Војновић, затим писац, публициста и правник Никша Гради, као и најпопуларнији Србин католик свога доба – дум Иван Стојановић. Ако бисте данас прелистали њихове часописе, „Срђ“ на пример или листове, новине „Дубровник“, као и календаре „Дубровник“, међу њима могли бисте наићи на бројна аутентична мишљења о овом питању.

У књизи Николе Тоље налазим најозбиљнији покушај да се о овом питању да одређени одговор. Наравно, много је тога, странице, размишљања и судови, са којима се не слажем или их сматрам потпуно нетачним. Али, покушај је учињен, и то, што је значајније, у самом Дубровнику! Постоји ли у српској науци историчар који ће на то одговорити, слагањем, неслагањем, корекцијом ставова или већ на било који начин? Имам утисак да ову књигу са обе стране, и из Београда, као и из Загреба, прати мук. Та чињеница нешто говори! Сматрам да је у периоду од половине, па све до последње деценије прошлог века пао тешки огртач заборава и на Србе католике и на њихов рад.

 У књизи „Дубровчани и нашјенци: из старога Дубровника“ дајете одговор на питање ко су били нашјенци.

Књига као збирка студија које су настајале и објављиване у научној периодици од 1996. до 2010, представља на одређен начин преглед мојих интересовања о српским рагузолозима, П. Поповићу, П. Колендићу и Д. Павловићу, уз неколико архивских прилога, у смислу први пут објављених дела, преко књижевних тема из области ренесансне књижевности, до по настанку најновијих, претежно културноисторијских студија, из области дубровачког 19. века. Оно што је суштина мог интересовања и овде је српски културни елемент у Дубровнику, посебно Дубровнику, условно речено, новијег времена. Оправданост таквог опредељења, на извесни начин, илуструје и недавна изјава лексикографа и писца Влаха Богишића, да српска култура унутар самог Дубровника има органски кључ за разумевање Дубровника, али да га је, због својих фрустрација, користила ретко или никад. Стога су и моје теме у књизи везане за, између осталог, култ Светог Саве у Дубровнику и међу Дубровчанима, предавање које сам, на моју велику част, имала прилике да одржим у Дубровнику о Светом Сави 2010, затим за посебно, дубровачко схватање илиризма кроз приказ песама у оквиру „Вијенца народне славе“ Антуна Казначића, које су посвећене у строгој, рецимо, дубровачкој симетрији: Људевиту Гају, патријарху Рајачићу, Божидару Петрановићу и самом Дубровнику. Бавила сам се и судбином крста српског краља Милутина који је, смештен у дубровачком манастиру, дао име једној грушкој улици, па и самој луци, као и позоришним животом Дубровника првих деценија 20. века и извођењем Нушићевих драмских дела.

Наслов књиге је повезан са покушајем да уз помоћ научних ауторитета, какав је био Јорјо Тадић, разрешим дубровачке термин наш(и)јенац, односно нашки за језик или наша уз синтагму „стара вјера“. Извори архивског порекла указују на интересантну карактеристику овог појма – он није конфесионално ограничен, односно нашијенци су не само католици него и православно становништво. Међутим, назив нашијенац није био ни верски искључив. Осим православног, хришћанског становништва, под „нашијенцима“ Дубровчани су подразумевали и припаднике муслиманске вероисповести, наравно оне са којима су у својој дипломатској активности имали увек много посла, а који су, самим тим, били на истакнутим високим положајима у Османској царевини. Кључна чињеница за добијање овако готово интимног назива налазила се у пореклу конкретне личности – оно је морало бити српско, односно матерњи језик је морао бити заједнички – нашки. То би конкретизовало и ограничавало домете овога појма. Нашијенци су они који су говорили нашким језиком. Нашким језиком су говорили они који су гравитирали граду, који су се могли видети дању по његовим уским улицама и трговима, али и они који су са изванредним почастима примани по дубровачким палатама и међу његовом господом. Тај нашки језик се могао учити, како је то писао дум Иван Стојановић на крају 19. века, на Плочама на Табору – дубровачком пазару – месту окупљања Дубровчана и нашијенаца. То је језик који је дубровачки парох Ђорђе Николајевић, у јеку револуционарних покрета 1848, предлагао аустријским властима да га уведу, уз „Кирилска писма“, као административни, у судство и у школе, пошто га сви говоре и знају – и Дубровчани, и „Албанци, Црногорци, Херцеговци, Бошњаци, Србијанци, па и сами Турци…“

Питање одређења синтагме „наша стара вјера“, везане у најпознатијем свом виду уз име турског великодостојника Мехмеда-паше Соколовића, познатог порекла, давно је разрешено – односи се на православље, хришћанску конфесију из које је у владајуће католичанство прелазило по силаску и уласку у Дубровник бројно становништво дубровачког залеђа. Какав је однос термина „нашки“ у односу на „дубровачки“, односно колико су Дубровчани и нашијенци своји, а колико и/или туђи? Управо због тих бројних и значајних веза са својим залеђем, Дубровчани су били посебни. Та посебност је била резултат објективног стања – од оснивања град је носио своју двојност романско-словенску као своје битно одређење. Мада је словенски елеменат врло брзо надјачао романски, Дубровчани су стално свесни своје посебности у односу на народ од кога су потекли.

Историчар Дубровника Антоније Вучетић је задужио и Дубровник и све Србе. Шта сте сазнали истражујући његову прошлост?

Вучетић је био вишеструко инспиративан, а представља, још једну личност, коју сам, надам се, сачувала од заборава или барем заинтересовала стручну јавност да је има у виду разматрајући његово време. Антоније Вучетић (1845-1931), историчар, архивски радник, публициста, био је угледни вишедеценијски професор врло утицајне Дубровачке гимназије, у којој је не само образовао, него и васпитавао многе будуће интелектуалце, међу којима и Петра Колендића. Вучетић се у свом дугом животу прихватао важних организационих задатака, као што су били уређивање књижевног часописа „Срђ“, после смрти Антуна Фабриса. Затим му је у новој држави поверено управљање Државним архивом Дубровника, да би пред крај живота основао Дубровачко учено друштво „Свети Влахо“, са циљем очувања дубровачке традиције и њених споменика. Вучетић је у науку ушао својим архивским прилозима. Он се рано, као бечки студент, посветио архивском раду, користећи ове изворе као прворазредне за своје ране историјске студије. Архивски „занат“ он је учио од својих старијих савременика, најпре Ватрослава Богишића, а затим и других. Тако се Вучетић од 1881. укључује у елитни круг научника који објављују архивска документа из Дубровачког архива, и то најпре приређујући за штампу српске споменике. Под тим насловом, „Споменици српски“ је Вучетић објавио свој први архивски принос у дубровачком књижевном часопису „Словинац“. Наслов овог прилога Вучетића јасно је указао на традицију на коју се ослањао.

Као већ озбиљни архивски радник, Вучетић је 1885. у угледном часопису ЈАЗУ „Старине“, објавио писма српских калуђера са Свете Горе дубровачкој властели. Вучетић је у овом прилогу објавио потврде калуђера манастира Хиландара и Светог Павла за одштету коју је Дубровачка Република плаћала манастирима за православне калуђере који су морали отићи са Стона и Пељешца, и склонити се у поменуте манастире после предаје тих подручја Републици 1333. Такође је Вучетић објавио и писма којима старешине манастира шаљу своје заступнике у Дубровник да им се исплати „свића“, како су ову своју обавезу називали Дубровчани. У првој деценији 20. века он објављује своје архивске прилоге у часопису „Срђ“, под називом „Споменици дубровачки“, у уводном тексту прецизирао је да су у питању „већином српски споменици“, писани ћирилицом. У историографији је познато да је знатан део грађе која је објављена у другој књизи издања Југословенске академије Monumenta Ragusina била сакупљена и приређена од Антуна Вучетића, као да су и све остале књиге из ове едиције, које је потписивао Јосип Ђелчић, управник Дубровачког архива од 1885, садржале Вучетићеве архивске приносе, мада то није назначено. Превасходно, Вучетић је био историчар Дубровника, а своје на архивским истраживањима засноване студије, саопштавао је са много смисла за приповедање, тако да се данас могу читати не само као културноисторијски, односно научни, него и као литерарни прилози. У том смислу, значајни су његови прилози који су објављивани под збирним називом „Ситнице из дубровачке прошлости“, чије су теме разнолике, а претежно из историје и културне историје Дубровника последњих деценија 17. века, после земљотреса из 1667.

И, да напоменем и то, пошто је и сам историчар то истицао, у посебним приликама, какав је био пријем у Српску краљевску академију, као и у споменици при 200-годишњици Руђера Бошковића, Вучетић је „по танкој крви“, како се тада и писало и говорило (што стоји у реферату Александра Белића), што би значило – по женској линији, био у сродству са овим знаменитим европским астрономом, математичарем и физичарем. Као потврда овога, имала сам прилику, на основу матичних књига из архива Дубровачке бискупије, и да саставим генеологију Антуна Вучетића.

 Списак изузетних стваралаца у Дубровнику у 19. веку није мали. Поменимо Николу Бошковића, оца Руђеровог, па Матију Бана, Меда и Ника Пуцића, па дум Ивана Стојановића. Скоро да су заборављени. И личност Ђорђа Николајевића, дубровачког православног пароха, писца и историчара је у историјском запећку?

Привилегија велика је бавити се дубровачким годинама Ђорђа Николајевића, потоњег митрополита дабро-босанског Георгија. Двадесетдвогодишњи Сремац, Ђорђе Николајевић, стигао је у Дубровник 1830, на позив туторства СПЦ општине, и врло брзо отворио школу за младе православце, започињући тако своју битку са властима за обезбеђење ове значајне институције. Борба са забранама и надмудривањима успешно је окончана пошто је Николајевић по рукоположењу за првог мирског дубровачког свештеника отворио такозвану катихизију, верску школу. Овакву врсту школе Беч није могао да забрани, чиме је дат пример за оснивање таквих школа по Далмацији. Николајевић је деценијама био једини учитељ у дубровачкој школи, обављајући и дужности пароха, а 1837, после напорних надмудривања са властима, успео је да подигне и други православни храм у Дубровнику, цркву на Бонинову. Уређивао је знаменити „Српско-далматински магазин“, који је тада био једини периодик не само у Дубровнику, него и дуж читаве Далмације, а излазио је на народном језику, ћирилицом! Бурно време доносило је сталне изазове, па је Николајевић, као предводник све привредно моћније заједнице, био у ситуацији да се брине често и о непосредним опасностима, као што је било током револуционарне 1848, али и да, када је томе дошло време, затражи да се дају заслужена права, посебно у погледу језика, српског, као и писма – „ћириловице“, као и права на школу и верску толеранцију. Није се либио да се у обраћању бечким властима и лично потпише, као што му није недостајало храбрости и да се, када је Матија Бан спроводио акцију за ослобођење на Балкану, лично ангажује као један од повереника у Дубровнику.

Посебан значај Ђорђа Николајевића је, међутим, његов рад на издавању старих српских споменика, које је, пошто је био унајмљен од власти да преписује архивске списе Дубровачког архива пре него што буду пренети у Беч, преписивао и тајно у оригиналу, ћирилицом. Када се, међутим, пошто је преписе послао у Београд, и они били штампани под туђим именом, повела расправа ко је приређивач, Николајевић је мудро ћутао у Дубровнику, због евентуалне освете власти, док је културна јавност, пре свих, Вук Караџић, указивао на њега. Николајевић је изузетно познавао традицију старог Дубровника, посебно на основу ових исписа, а са савременим Дубровчанима је гајио врло лепе везе, како у православној општини, тако и међу песницима и публицистима, што је све било „препорука“ за Беч да му онемогући боравак у граду. Године 1858, тако је, по препоруци власти, постављен за професора на Богословији у Задру, на шта се жалио и у писмима које је упућивао у Беч, али и својим Дубровчанима.

У којој је мери, у 19. веку било заступљено књижевно стваралаштво православних Срба у Дубровнику, и ко су они били?

Бавећи се дубровачким 19. веком била сам у прилици да стекнем увид у културни и литерарни живот Дубровника, у којем, међутим, православни Срби Дубровчани нису имали значајнију улогу. Разлог је врло једноставан – православна српска заједница, ма како била утицајна, па и моћна у то доба, није успела да формира интелигенцију. Поједини су за то имали могућности, али не интересовања. Такав је био и, у своје време, један од најспособнијих пословних људи и најистакнутији у црквеној заједници, градитељ Благовештанског саборног храма у граду, Божо Бошковић, који је поседовао изузетан литерарни таленат, али по свом образовању, а још мање по својим настојањима, није имао намеру да се томе посвети. Пишући о том времену и његовој преокупацији градњом цркве, била сам у необичној ситуацији да његова бројна обраћања разноликим личностима, од монарха до свештеника, за помоћ у том знаменитом науму, наводим у целини, не само због чињеница које је износио него и због начина излагања и надахнутог предочења непоетских ситуација, којом је правдао потребу да се, уз две, подигне и трећа православна црква у Дубровнику. Ђорђе Николајевић се може уврстити у дубровачке православне српске писце тога времена, мада не пореклом. Он је Дубровник, његову традицију и литературу, прихватио тако срдачно да је писао као Дубровчанин, свестан и старине, али и нових задатака који су у тој епохи просветитељства очекивали. Он је, не само дао преглед старе дубровачке књижевности, него је и позвао, у песми објављеној у „Српско-далматинском магазину“ своје суграђане, савремене дубровачке песнике, поименице, да се угледају на традицију и да се огласе стиховима, и то на матерњем језику, дајући им за пример околне Далматинце, „Хорваћане“, Црногорце, Србље, али и Словаке, Чехе, Русе и Пољаке. Иначе, и сам је писао, између осталог и биографије својих двојице савременика, Боже Бошковића и Димитрија Милаковића, аутора историје Црне Горе и Његошевог секретара. На прелазу ка новом веку, православни круг у Дубровнику појављује се и са својим првим литерарним посленицима, какав је био Јовица Перовић, правник, публициста, писац. Перовић, из угледне, односно имућне породице, проводио је особен живот, походећи редовно Србију, а затим причајући „бајке“ о њој, како га је у својим записима из Дубровника спомињао и млади Милош Црњански. Иза њега је остало више пригодних издања, која су илустрација његовог оригиналног дубровачког револта против аустријских власти, као и мемоари из Барија, у који је био прогнан и пре избијања рата.

За Вас кажу да сте један од најбољих српских рагузолога. Ваш критеријум је научна истина. Став таквог научника морају да уважавају сви, међу њима и они који би да полатине све књижевно-дубровачко.

Српска рагузеологија у условима 21. века, још увек тражи своје путеве, ослабљена губитком троје научника: Светлане Стипчевић, Предрага Станојевића, Мирослава Пантића. Дубровачко научно „друштво“ увек је било бројно ограничено из реалних разлога. За бављење старим књижевностима, па и дубровачком, потребна су извесна предзнања која подразумевају, између осталог, и знања старих и страних језика, као и познавање вештина и струка не тако популарних међу младим заљубљеницима у литературу

– упућеност у архивски рад. Баш из тих разлога, достигнућа у оваквим областима су не само строго научна самим открићем и помаком, него могу донети много професионалног и личног задовољства. Како да се тако не осећа истраживач који у дубровачким архивима препозна и сними, да би представио публици, дотад само по имену познату драму дум Ивана Стојановића? Што се научне истине тиче, она истинском истраживачу прошлости мора бити једина страст, све остало остаје и стаје иза ње.

Биографија

Књижевни историчар др Ирена Арсић током тродеценијског научноистраживачког рада објавила је поред десетине научних радова из области старе дубровачке књижевности и српске културне историје 19. века, шест ауторских књига. Др Арсић је професор на Катедри српске и упоредне књижевности Филозофског факултета у Нишу и главни уредник часописа за филолошке науке „Philologia Mediana“. Као уредник у београдској издавачкој кући „Ars libri“, а затим и у „Задужбини Владете Јеротића“, Ирена Арсић је од 1994. приредила и уредила бројна издања овог писца. За свој рад је награђена 1994. признањима: „Петар Колендић“, Филолошког факултета у Београду, „Милан Решетар“ за научноистраживачки рад од „Матице српске“ дубровачке у Београду, наградом Архива Србије за најбољу књигу засновану на истраживању српских архива…

Православље

У једној од Ваших књига пишете о „СПЦ у Дубровнику до почетка 20. века“. Колико се СПЦ уградила у дубровачку историју и књижевност?

Дубровачка Република је вековима била искључиво католичка, што би значило да ниједна друга вера, па ни конфесија, није била дозвољена на њеном тлу. Православци, када би дошли у Дубровник са намером да у њему остану, морали су променити веру. То, није значило да православаца није било у граду, о чему постоје и архивска сведочења, а власти су умеле да, у ситуацији када су православни поседници и трговци били изузетно имућни, попусте у својим тврдим одлукама, посебним дозволама и олакшицама за рад. Тек пред крај Републике озваничена је српска православна црквена заједница, и од тада СПЦ има кључни значај за православне у Дубровнику. Ова констатација се, пре свега, односи на Цркву као стожер око којег су се окупљали истакнути православни Срби, најчешће као туторство које је начелно водило бригу о положају, правима, а, затим, како су се и услови за живот побољшавали, о образовању, друштвеним и културним настојањима. Тако је при самој Цркви основана школа за младе православце, коју су, почев од Ђорђа Николајевића, годинама водили дубровачки пароси и касније професионални учитељи. Школа, најпре мушка, а затим и женска, настала задужбином Божа Бошковића, али опет у оквиру активности црквеног туторства које су чинили најугледнији православни трговци и поседници, организовала је разнородне активности и свечаности, међу њима и редовну Светосавску прославу, заједно са Певачким друштвом „Слога“. Тако је било кроз читав 19. век, да би, на почетку 20, после задужбине коју је на бригу СПЦ у Дубровнику поверио трговац и добротвор Константин Вучковић, основана „Матица српска“ у Дубровнику. Матица је основана у просторијама и под патронатом СПЦ у Дубровнику, а радила је тек неколико година, пошто је њену активност, као и других српских удружења и друштава, прекинуо Први светски рат. И у периоду 1909-1914. „Матица српска“ је, под вођством Стијепа Кнежевића, успела у свом циљу, да оформи три едиције и да у оквиру њих штампа више издања савремених писаца из Дубровника, али и шире из наших крајева, не ограничавајући ни у којем случају у конфесуалном смислу. Та верска, односно конфесуална толеранција одлика је и данашњег рада СПЦ и општине у Дубровнику. Она је и сада средиште друштвеног и културног живота православних Срба Дубровчана, а рекла бих и политичког, пошто је под њеним кровом и формирано и ради Српско национално вијеће за Дубровачко-неретвљанску жупанију.

Прећутано!

Чињеница која у нашој јавности није добила потребан третман, јесте да је недвосмислено архивским истраживањима утврђено да су Дубровчани свој град засновали на темељима византијског насеља, што доказују и остаци базилике у основама Госпе, дубровачке катедрале. То указује на темељну двослојност дубровачке културе: романско становништво је било дочекано од словенског, као што се вековима та преплетеност осећала и карактерисала посебност Дубровника.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ivo Vojnovic, ovih dana se navrsilo 84 godine od njegove smrti, zapisao je, zelim da umrem u Beogradu medju svojim narodom,, poslednji je veliki pesnik Dubrovcanin, Srbin katolik. Na njegovom grobu u Lapadu, groblje Sv. Mihajlo, samo je jedna gospodja ostavila cvet..zaboravljen kao I svi veliki Dubrovcani Srbi. Blizu njega pociva i ugledni Srbin, gradonacelnik Dubrovnika-Raguse, Frano Gundulic Gondola, potomak pesnika Ivana Gundulica.Za vreme njegove vlasti, Dubrovnik je umnogome dobio danasnji izgled, a zbog manjka u gradskoj kasi od par forina, izvrsio je samoubistvo 1899. g. iako se utvrdilo da on nije kriv za manjak. Njegova rodna kuca, dvorac u Gruzu, u kojem danas zivi glumac Frano Lasic sa familijom, oduzet je Gundulicima 1918.g. I poklonjen familiji Kestercanek, koji su se 1941. stavili na stranu ustasa. Poslednji dubrovacki plemici, koje je Kralj Aleksandar razvlastio i dvorce dao Hrvatima, radi mira u kuci, danas imaju potomke van Hrvatske im pokrenuli su postupak vracanja imovine njima, Srbima katolicima. Inace kad je sporazumom Cvetkovic Macek 1939.g, Dubrovnik postao grad u Hrvatskoj,umesto Zetskoj banovini, preko 50 uglednih dubrovackih Srba katolika napustilo je zauvek rodni grad, a pre, tokom u ovom ratu devedesetih, 1506 dubrovackih srpskih familja proterano je iz grada, a njihova imovina do danas je oduzeta i u njoj zive Tudjamnovi bojovnici.

    4
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *