Почетна / Свет / Приватизација рата

Приватизација рата

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

У савременој пракси ове војне формације делују под пуном контролом обавештајних служби Запада, пре свега ЦИА и британске МИ6, са којима и потписују уговоре о упућивању на ратне задатке

Савремене приватне војне компаније стекле су статус равноправних учесника у војним операцијама управо на територији бивше Југославије – у Хрватској (1991-1995), у БиХ (1992-1995), на Космету 1998-1999, а током 2000-2002. године на територији Јужне Србије и у Западној Македонији. Данас, приватне војне компаније имају видно место и значајну улогу у Ираку, Афганистану и у неким државама Африке.

ФЕНОМЕН ВОЈНИХ РЕФОРМИ Приватне војне компаније нису савремени изум. Постојале су и раније, а посебно значајну улогу су играле у колонизацији Африке и помоћи транснационалним корпорацијама (Француске, Велике Британије, Белгије и других земаља) да остваре своје колонијалне амбиције и сачувају марионетске владе у различитим деловима света. Тако се историја, бар у једном делу, поновила. Ове компаније су – према структури, функцији и деловању – комерцијалне организације које нуде специјализоване услуге повезане са борбеним дејствима или операцијама, али и са прикупљањем информација, стратешким планирањем, логистиком и пружањем саветодавних услуга. На тржишту војних услуга у 2012. години налазило се иначе око 100 милијарди долара.

Осамдесетих година прошлог века све више функција, које су раније испуњавале оружане снаге и службе безбедности држава Запада, почело је да се „предаје“ приватним војним и безбедносним компанијама. Приватне војне компаније све више постају главни феномен војних реформи на Западу. По дефиницији, Private military company јесу недржавне организације које је држава овластила да решавају војне задатке. За украјинског пуковника О. Мартјанова приватне војне компаније су нови инструмент старе империјалне политике Запада. Други теоретичари, као на пример Борис Соколов, постављајући питање: „Зашто су данас потребне приватне војне компаније?“ објашњавају да је реч о организацијама повезаним са најамништвом и покушајем да се амнестира понашање државе и великих транснационалних корпорација у остваривању својих интереса. Пионир у овом послу био је британски пуковник Дејвид Стирлинг који је 1967. године основао прву војну приватну компанију „Watchguard International“ (WI), која је радила у интересу Лондона. Пуковник Стирлинг је и оснивач британског САС-а, специјалне јединице за различите операције, од извиђачких до диверзантских.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈАТ И ПРОЦВАТ Нормативно-правно регулисање делатности приватних војних компанија у свету већ има своју историју, посебно у САД-у, Великој Британији, Јужноафричкој Републици, Израелу. Углавном се законодавство ослања на међународно право, тј. Женевску конвенцију, затим Конвенцију Уједињених нација и посебно „Документ Монтре“ (са коментарима), који је у Уједињеним нацијама изгласан 17. септембра 2008. године од стране 17 држава и који садржи правила о раду приватних војних и безбедносних компанија које раде у зонама конфликта.

Развој приватног војног сектора догодио се средином седамдесетих година прошлог века, када је 1974. године закључен уговор између приватне војне компаније „Vinnell Corp.“, са владом САД-а вредан пола милијарде долара о обуци гарде Саудијске Арабије и заштити нафтних поља у овој држави. Већ 1980. године у САД-у је организован од стране новине „Војници среће“ (Soldier of Fortune) Први сабор војних најамника, да би потом војно најамништво доживело невиђен процват.

Развоју приватних војних компанија допринео је пораз и распад Совјетског Савеза, а затим трансформација светског економског система ка глобализацији. Пошто савремене транснационалне компаније имају у власништву милијарде долара, потребна им је заштита интереса и послова, ништа мање него државама. Уколико би се у заштиту њихових интереса укључиле регуларне оружане снаге, то би било правно сложено, а и захтевало би плаћање државне бирократије, како би се лојално односили према интересима транснационалних корпорација, што је скупо. Због тога су корпорације захтевале да се делови армије приватизују. То је условило нове приступе у ратовању, као и улози оружаних сила у заштити националних интереса државе. Пре свега, западне корпорације, али и државе почеле су у реализацији својих интереса да се користе приватним војним компанијама. Фактички, ради се о „приватизацији рата“, тј. отказа државе од монопола над силом. Овоме је наруку ишла и чињеница да су противници приватних војних компанија биле не легалне оружане снаге неке државе, већ герилске (партизанске) и терористичке групације. Приватне војне компаније су углавном лако излазиле на крај са герилцима и терористима, што је допринело њиховој популарности у западном свету, јер су по поруџбини државе или корпорације уместо регуларне војске решавали правно и морално крајње сумњиве и непопуларне задатке.

На Западу војни стручњаци истичу да ће улога приватних војних компанија у будућности у оружаним конфликтима расти, пре свега захваљујући глобализацији. За западне државе и корпорације приватне војне компаније су инструмент спољне политике и по правилу увек иду за економским интересима, а не испред њих. Поред тога, за САД приватне војне компаније су начин контролисања тржишта сировина, транспорта и животно важних ресурса. Поред тога, приватне војне компаније представљају и културну експанзију.

ПЕРСПЕКТИВНА ПРОФЕСИЈА Према часопису „Форбс“ најперспективнија професија у деценијама које су пред нама је универзални војник, јер су се нови ратови претворили у операције „наметања мира и демократије“, а за то су потребни универзални војници који поседују различите војничке вештине и знања. У „наметнутом миру и демократији“ главни проблеми су борба са протестима незадовољних грађана, те борба са герилцима и терористима окупљеним у „глувим деловима планете“. Приватне војне компаније се за сада успешно боре са незадовољним грађанима и герилцима „казненим експедицијама универзалних војника“. За шта „универзални војници“ добијају „пристојну награду“.

Статистика коришћења услуга приватних војних компанија на Западу показује да њихово ангажовање добија на значају. На пример, у Ираку је ангажовано више од 400 приватних војних компанија са 200.000 људи, што превазилази број америчких војника на територији Ирака. У Афганистану у оквиру армије САД-а налази се до 30 одсто групација из приватних војних компанија. Пентагон чак тврди да не би могао да функционише без приватних војних компанија.

НА ЦЕНИ СУ ПРОФЕСИОНАЛЦИ У пракси приватне војне компаније делују под пуном контролом обавештајних служби Запада, пре свега ЦИА и британске МИ6, са којима и потписују уговоре о упућивању на ратне задатке.

Према подацима Универзитета из Бруклина (САД) тренутно приватне војне компаније делују у више од 60 држава (Афганистан, Ирак, Сомалија, Судан, Руанда, Хаити…) и њихова годишња зарада је око 180 милијарди долара. Са овим је сагласан и заменик директора Института политичких и војних анализа из Моксве, А. Храмчихин.

Услуге приватних војних компанија највише користе САД, Велика Британија, Израел и Француска. Поред њих услугама ових компанија користе се и Белгија, Шпанија, Аустралија и Јужноафричка Република. Освајање тржишта и њихова заштита приморале су и Индију и Јужну Кореју да ангажују приватне војне компаније, пре свега у Ираку, Кувајту и Дубаију.

У Афганистану, на пример, раде 52 војне приватне компаније, које се баве обезбеђењем банака, предузећа, извора воде и слично. Такође, баве се обуком афганистанске војске, за шта су САД издвојиле 1,7 милијарди долара. У Ираку делује преко 30 приватних војних компанија, углавном са Запада, али и десет ирачких и једна руска (законску основу за формирање и коришћење услуга приватних војних компанија од 2012. године припремиле су и Русија и Кина).

Рецимо на крају и то да ове војне организације војнике проналазе врбовањем широм света, али да их – из разумљивих разлога – посебно и највише интересују бивша војна лица, са професионалном војном службом у својој биографији, као и они војници који имају борбено искуство.

Они су „победили“ Србе

Прва исксутва са приватним војним компанијама САД-а су имале на Балкану – у „лику“ тада ангажоване компанје МPRI (Military Professional Resources Incorporated). Ова компанија је обучавала армију Хрватске, муслиманску босанско-херцеговачку армију, те је била веза са НАТО-ом током борбених дејстава и агресије на Србе и српске земље. У свом рекламном материјалу ова компанија се хвали да је „пресудно допринела победи Хрвата и муслимана над Србима у јесен 1995. године.“ Ова компанија је пружала услуге и тзв. Ослободилачкој армији Косова од 1998-1999. године у Албанији, али и Албанцима током побуне 2000-2001. године у Македонији. После „наметања мира и демократије“ компанија је преузела посао разминирања територије бивше Југославије, за шта је добила милионе долара.

Друга приватна војна компанија која се појавила на простору бивше Југославије је америчка компанија „Kellogg Brown & Root“ (KBR), која је власништво бившег америчког потпреседника Дика Чејнија. Она се бавила логистиком, тј. снабдевањем других америчких компанија.

Предности ангажовања „отписаних“

Према незваничним ставовима америчке владе, предности коришћења приватних војних компанија су многоструке: најамници формално не представљају америчку владу и могу деловати по властитим проценама, при чему несметано могу да крше дата законска и морална ограничења, јер влада не сноси одговорност за то; коришћење приватних војних компанија не изазива незадовољство државе у коју су упућени, како то бива када се упути регуларна армија; приватне војне компаније представљају идеалну противтежу локалним оружаним снагама, посебно у државама са слабим политичким системом; приватне војне компаније су способне да се брзо разместе у потребне делове света; најамници се не убрајају ни у какве статистике, њихови губици се оцењују са „приближно“ и не улази у службене извештаје, нити у случају њихове смрти било ко прозива владе. Све набројано значи да влада САД-а не мора да даје тачне податке о својим губицима. Према америчким медијима само приватна војна компанија „Blackwater“ у Ираку има више од 1.000 погинулих и око 15.000 рањених.

Од регрутације до гусарења

У Ираку и Афганистану приватне војне компаније решавају задатке које им је поставила америчка влада: регрутација војника и официра за амерички контингент међународне полицијске мисије, као и управљања њоме („DynCorp“); чување аеродрома у Багдаду („Custer Battles“); чување нафтних извора и нафтовода Ирака („Blackwater Security Consulting“, „Erinys Iraq Limited“); обезбеђивање енергетског система Ирака („Hart Group“); обезбеђење амбасаде САД-а и чување председника Афганистана („Triple Canopy“); спровођење конвоја Уједињених нација у Ираку и Афганистану („Kroll“); обука армија Ирака („Military Professional Resources“) и Саудијске Арабије („Vinnell Corporation“); пружање услуга војних преводилаца (CACI); чување затвора у Ираку и Афганистану („Titan Corporation“); разминирање минских поља и уништавање минско-експлозивних направа (RONCO, MAG, BACTEC, „Armor Group“, „Minetech“, EODT); противпожарна заштита („Group 4 Falck“); снабдевање јединица (KBR); авио-извиђање („AirScans Inc.“, „Eagle Aviation Services & Technology“); заштита бродова од гусара („Global Marine Security Systems“).

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *