Почетна / Друштво / Правда за Пагија

Правда за Пагија

Пише Миодраг Зарковић

Без доказа осуђен на седам година робије, Славољуб Јовић, један од најзаслужнијих за отпор северног дела Косовске Митровице НАТО-у и шиптарској окупацији, штрајкује глађу у затворској болници у Београду, јер не види други начин борбе против неправде којој је изложен

Скоро без икакве пажње овдашње јавности, последњег дана јула је у Краљеву осуђен Славољуб Јовић, 51-годишњи Србин из Косовске Митровице, на седам година затвора, а под оптужбом да је лане пуцао на војнике немачког КФОР-а и том приликом двојицу ранио.

Јовића је најлакше препознати по надимку Паги, односно по крилатици „Слобода за Пагија“, која се у виду транспарената или плаката појављивала у последњих десетак месеци на свим протестима против политике званичног Београда према Косову и Метохији. У Косовској Митровици, натпис „Слобода за Пагија“ може се пронаћи малтене на сваком ћошку. Митровица нема намеру да напусти и заборави једног од својих јунака, једног од људи који су на својим плећима изнели највећи терет борбе за одбрану четири северне општине Косова и Метохије.

Машински инжењер по струци, запослен у митровачкој болници, отац троје деце, Јовић је био нека врста предводника међу такозваним браниоцима моста, тј. људима који су од бомбардовања наовамо били обавезни у првим редовима када год су Шиптари, масовно или појединачно, уз подршку или прећутну сагласност КФОР-а и УНМИК-а, покушавали да преко чувеног моста на Ибру нагрну у северни део Косовске Митровице, града који је израстао не само у знамење српске борбе за слободу у 21. веку, већ и у најјаче упориште српске државности на простору јужне покрајине.

 

УХАПСИЛА ГА ЖАНДАРМЕРИЈА Јовић је иза решетака још од 31. октобра прошле године, када је ухапшен у Косовској Митровици. Само хапшење је одмах изазвало бројне противречности, а највише у погледу тога ко је исто и извршио. Косовска полицијска служба, која у четири српске општине на северу има само делимичну надлежност (из разлога што тамо њене одреде сачињавају скоро искључиво припадници српске националности, који у односу на Приштину имају извесну самосталност, прећутну, али обострано одобрену), одмах се оградила од овог дејства, па су агенције и гласила из Србије пожурили да јаве да је Јовића ухапсио ЕУЛЕКС. И ЕУЛЕКС је, међутим, муњевито порекао да је имао ишта са хапшењем, тако да је у ваздуху остала да виси једина преостала могућност: да су Јовића слободе лишили припадници српског Министарства унутрашњих послова, тачније јединица Жандармерије. Ову могућност, која се и у приштинској јавности радије прећуткивала – јер подразумева малопре поменуту сагласност привремених власти у Приштини са засебним безбедносним стањем на северу Космета – потврдио је и део тамошње штампе, који је хапшење Јовића оценио као „највеће кршење Резолуције 1244“, са чим се будаласто сагласио и интернет портал из Београда „Е новине“, гласило наклоњено сваком и једном српском непријатељу икада.

Јовић је из Косовске Митровице истог јутра спроведен за Краљево, где је саслушан пред Вишим судом који му је одредио најпре меру притвора од 30 дана, касније стално продужавану, тако да ухапшеник од тада није видео дана слободе. Судски поступак је у међувремену покренут, па и завршен протеклог 31. јула, када је Јовићу изречена споменута окривљујућа пресуда, као и казна у висини од седам година робије, после чега је он, у знак противљења, ступио у штрајк глађу. У тренутку закључења овог броја „Печата“, Јовић се налазио у затворској болници у Београду због здравља које му је нарушено гладовањем.

 

КОБНЕ НЕЈАСНОЋЕ То је сажетак онога што се догађало око самог суђења. Оно што се догађало у судници, међутим, није ништа мање необично и необјашњиво, барем са стране права и правде. Кобне нејасноће у вези са овим случајем почињу још код оптужнице, која Јовића терети да је 1. јуна 2012. године код Рудара пуцао на немачке војнике КФОР-а. Тог дана је, наиме, КФОР покушао да уклони барикаду постављену код Рудара, насеља у Општини Звечан, што су мештани покушали да спрече. Дошло је до сукоба са обостраном разменом ватре, а онда и до српско-косметске посебности. Наиме, у било којем другом ћошку планете да се деси нешто слично, тј. оружани сукоб војника са једне и грађана са друге стране, у најмању руку би се могло очекивати да се према оба супротстављена табора заузме истоветан став, односно да ни једни, ни други не буду повлашћени у суочавању са одговорношћу. Чак би се, логично, пре могло очекивати да се строжије држање заузме према војницима, због тога што је разумно макар претпоставити да су они ти који су прекршили овлашћења, пошто мештани који су месецима пре тога стајали на дотичној барикади нису показивали никакве насилне склоности, нити ма какве тежње за изазивањем немира и сукоба, а поврх тога, војска је у овом случају обављала посао полиције, што ће рећи да није била у свом „природном“ окружењу. Све је то указивало на потребу за најмање једнаким односом према сукобљеним странама.

Поготово би требало узети у обзир да је петнаестак година раније, и то управо на Косову и Метохији, осведочено терористичка ОВК уживала начелну заштиту западних центара моћи, који су српске снаге безбедности непрестано оптуживали за прекомерну употребу силе – иако је било сасвим очигледно да су шиптарски терористи и те како желели и подстрекивали оружане сукобе са полицијом и војском.

 

[restrictedarea]

ПЛАНЕТАРНИ ИЗУЗЕТАК Срби на Космету су, међутим, одавно већ планетарни изузетак. Према њима нико изгледа није дужан да показује трунку обзира. У то име, нико од припадника немачког КФОР-а који се тог дана затекао на Рудару и дејствовао ватром по цивилима, није ни позван на било какву врсту одговорности. Без казне, па и истраге, прошао је чак и чувени инцидент који чистим срећним сплетом околности није завршио са кобним последицама по људски живот: у описаним сукобима на барикади код Рудара, КФОР је великом количином метака изрешетао оближњу кућу, у којој се у том тренутку налазио већи број жена и деце, од којих, искључиво наклоношћу случаја, нико није био повређен.

Немци су, међутим, одавно већ навикли на то да не сносе никакве последице због онога што раде по Србији. Није уопште неопходно залазити до Другог светског рата и тадашњих зверстава нацистичких војника; довољно је присетити се уснимљеног призора од пре 14 година, из јуна 1999, када су српска војска и полиција после бомбардовања напуштале Косово и Метохију, а на њихово место пристизао КФОР. У Призрену је тих дана немачка јединица изрешетала са преко 200 комада муниције путнички аутомобил са два путника унутра, два Србина, од којих је један остао на месту мртав, док је други преминуо на путу за болницу, делом и због тога што је страни камерман који се затекао на лицу места – пошто је наступао са КФОР-ом – одбио да помогне несрећном човеку, већ га је из непосредне близине хладнокрвно снимао, док је овај, раскомадан мецима, молио за помоћ. Случај никада није ни истраживан, тако да за ово убиство два Србина, што је било прво непосредно дејствовање немачких војника још од Другог светског рата, нико никада није ни позиван на одговорност.

Тако је било и овог пута, када је, уместо немачког КФОР-а или барем упоредо са њим, за оружани сукоб на барикади код Рудара унапред окривљено само околно становништво. Као првоокривљени је, вероватно због угледа који ужива међу Србима из четири северне општине, одмах означен Јовић, што је и најнепосреднији повод за његово хапшење од 31. октобра прошле године.

 

УЦЕНА БУНДЕСТАГА? Немачки званичници никада нису тајили колико захтевни могу да буду према Србији (још један од обичаја који иду уназад и по стотинак година). Зато је тешко одбацити гласине да је Бундестаг и у случају Јовића изричито тражио драконску казну, и то не само због Јовићевог значаја за одбрану четири општине на северу Космета, већ и зарад својеврсне опомене, како би се послала порука да ће свако ко се усуди да се супротстави немачким војницима проћи са суровом казном.

Оно што се са Јовићем дешавало у судском поступку, само може да подупре овакве информације. Тужилаштво је на почетку суђења најавило да ће извести шест сведока, који ће потрдити да је Славољуб Јовић спорног дана заиста пуцао по војницима КФОР-а. Један по један, поменути сведоци јесу се појављивали, али нити у једном од њихових сведочења Јовић није наведен као починилац дела које му се ставља на терет. Штавише, већина сведока је изузетно похвално описала Јовића, као човека који је познат по јаким живцима у стресним случајевима, те да је управо он у небројеним претходним приликама био тај који је смиривао страсти и напетости, и да је он често налазио начин да се постигне договор између грађана и КФОР-а или УНМИК-а. Тужилаштво је онда на крају извело заштићеног сведока, али је тек то давање изјаве било противно добрим судским обичајима. Сведок је, наиме, већ на почетку свог обраћања упитао због чега је њему уопште додељен статус заштићеног, када он то није тражио, нити га жели. Онда је наставио са сведочењем, рекавши да се он спорног дана налазио на таквом положају са којег уопште и није могао да види шта ради Јовић, због чега никако не може да сведочи да ли је Славољуб Јовић пуцао на војнике КФОР-а или није, а камоли да ли је био принуђен да пуца у самоодбрани или је први отворио ватру и узроковао сукоб.

И то су била једина сведочења која је тужилаштво обезбедило. Поред ових живих речи, једини „доказ“ који су успели да произведу јесте извештај немачких вештака, који су извршили увиђај на лицу места, односно на самом попришту сукоба. У том извештају наведени су калибри оружја којима је дејствовано по немачким војницима – међу тим калибрима нема „тетејца“, за који је тужба тврдила да је Јовић њиме пуцао по КФОР-у. Тужилаштво је још једном затражило од Немаца извештај, и ови су послали и другу верзију, али ни у њој се не помиње „тетејац“ као оружје из којег су спорног дана били испаљивани меци ка немачким војницима.

И то је то. Ту се завршава списак „доказа“ да је Славољуб Јовић звани Паги, из Косовске Митровице, 1. јуна 2012. године пуцао на јединицу КФОР-а у Рударима. Нема нити једног доказа, а камоли необоривог, који би потврдио да је оптужени заиста починио дело за које се и терети.

Упркос томе, судија Милан Давидовић, који је председавао судским већем у овом поступку, овако је образложио осуђујућу пресуду:

„На основу извештаја који је стигао из Немачке и на основу изјаве сведока који је тачно описао и потврдио како и у којем положају пуцате на немачки КФОР, осуђујем вас на седам година затвора.“

 

ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА Да би се схватило зашто је Јовић толико битан, вреди вратити се у Косовску Митровицу, која се лета 1999. године одупрла потпуном потпадању Косова и Метохије под окупаторску власт, тако што је најезда распомамљених хорди ОВК терориста који су из целе покрајине протеривали српско становништво заустављена на чувеном мосту преко Ибра, који раздваја јужни и већи, шиптарски део града, од мањег и северног, који се налази у српским рукама. Шиптари су тада, најпре у мањим, а онда све бројнијим скупинама, надирали преко моста, али нису успели да сломе отпор на брзину организованих Срба, мушкараца решених да одбране своја огњишта и своје породице. Тих бранилаца, касније прозваних „браниоцима моста“, било је више десетина, и свима њима – као и онима који су у таквим условима успели да организују функционисање града, између осталог и прихват избеглица из јужнијих делова Косова и Метохије – припадају равноправне заслуге за то што је Косовска Митровица остала брана преко које је одбрањен цео север покрајине.

Сами Митровчани, ипак, углавном издвајају Пагија као некога ко је дао можда и одлучујући допринос овом неочекиваном успеху. За њега ће већина његових суграђана, у шта је „Печат“ имао прилике небројено пута да се увери, рећи да је био „први међу једнакима“ у тој својеврсној одбрани северног дела Митровице.

Ако ни због чега другог, а онда због тога Јовић сигурно није заслужио да га у рано јутро хапсе маскирани припадници службе безбедности државе којој је он учинио неизмерну услугу тако што ју је деценију и по бранио буквално сопственим телом. Као што није никако заслужио ни суђење у којем су његова људска и грађанска права грубо погажена. Нажалост, управо то добија још од октобра, када је ухапшен и спроведен у Краљево, па све до дана данашњег, када се, поново стављајући сопствено здравље као улог у борби за личну и заједничку правду, одлучио да штрајкује глађу због штете која му је нанета.

Иживљавање УНМИК специјалаца

За 51 годину, Славољуб Јовић никада није имао проблема са законом, нити се нашао на удару било какве службе безбедности, осим у једном случају: године 2002. ухапсила га је специјална јединица УНМИК полиције, и то на начин који би у свакој другој држави одмах подигао целу јавност на ноге.

Према речима очевидаца, Јовића је тада насред улице салетело 15 до 20 специјалаца, који су се дивљачки бацили на њега и, упркос томе што он није ни стигао да пружи отпор, свирепо га претукли. Због иживљавања над Јовићем које су посматрали пред својим очима, многи грађани Митровице који су се ту затекли скочили су свом суграђанину у помоћ, тако да је избила општа туча. Славољуба су, међутим, специјалци успели да одведу, а касније, када су га прегледали француски лекари, установили су да је човек сурово измлаћен и да је био очигледна жртва прекомерне употребе силе. Наиме, у извештај са прегледа лекари су уписали да је Јовић по пријему имао 20 хематома по телу, које му је све било „ишарано“ модрицама и подливима, те да му је напрсла лобања, као и да су му сломљена два ребра и палац. Треба ли рећи да за то полицијско иживљавање нико није одговарао.

Оптужба под којом је Јовић тада ухапшен говорила је да је он годину дана раније спречавао органе реда у вршењу дужности, а што се односило на један сукоб на мосту из 2001. године, када је скупина Шиптара покушала да пређе из јужног у сверни, српски део града. Том приликом су им се супротставили такозвани браниоци моста, тј. људи мештани северног дела који су преузели на себе обавезу да спречавају управо овакве, насилне упаде Шиптара из јужног дела града. У сукоб се убрзо умешао и КФОР, чија је јединица дејствовала и против Срба и против Шиптара. Једино је Славољуб Јовић, међутим, био ухапшен због тих нереда, и то на описан, немилосрдан начин.

Јовић је том приликом провео у УНМИК-овом притвору осам месеци.

Неправда највише боли

Најгласније се у јавности, поводом Пагијевог случаја, оглашавао његов рођени брат Небојша Јовић, који је са Славољубом прошао силна искушења и на самом мосту, а пролази и ова садашња.

„Страшно ми је што се у остатку Србије, изван ове четири општине на северу Космета, уопште и не спомиње Славољубов случај“, каже за „Печат“ Небојша Јовић. „Као да нико не хаје за човека коме је ускраћено право на поштено суђење. Знате, ми не тражимо да поступак буде прекинут и да Славољуб буде одмах ослобођен. Ми, његова породица и пријатељи, само тражимо да Славољуб пред законом буде у једнаком положају као и немачки војници који су тог дана пуцали по кући пуној жена и деце, што је чисто убиство у покушају, и то масовно убиство. Страшно је и што ми Срби са Космета годинама тражимо од наше државе да ухапси злочинце, шиптарске терористе који су вадили људске органе на живо да би њима онда трговали, али нам је из Београда увек одговарано да наша полиција нема приступ покрајини. А онда се одједном испостави да приступа ипак може да буде, али када се хапси Србин који све ово време само брани свој град. Велика је то неправда, која много боли. Због те неправде је Славољубовој најмлађој ћерки, која је још малолетна, позлило у судници када је читана пресуда која нас је све шокирала, јер смо, на основу тога што тужилаштво није изнело нити један доказ, заиста очекивали ослобађајућу пресуду. И нашој сестри је такође позлило. Много боли то што нам наша држава ради.“

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Srpska vlado i pravdo, dokle cete gmizati. Sram vas bilo. Ovo se ne moze ni citati, a kamoli doziveti.




    0



    0
  2. Za Pagija i za osudjene za „ubistvo“ Brisa Tatona pravde nema, zato se Vučić ovih dana iz petnih žila zalaže da pošalje na robiju navodne krivce za atentat na Vuka Draškovića. Ako su krivi mesto im je u zatvoru, ali radi se o klasičnom vidu političkog pritiska na sudstvo i skretanja pogleda javnosti na „povlašćene“ slučajeve.




    0



    0
  3. Брука … Осудити невиног Пагија , осудити зато што је Србин са КиМ_а.Најбоље би било да нас све похапсите и тако ћете имлементирати споразум без проблема.Ако мислите да ће склањањем двојице познатих и заслужних грађана северног дела олакшати имплеметацију варате се сви смо ми са севера Паги и Звоко , онда редом хапсите. На час да вам служи.




    0



    0
  4. Ovo je znak nemoci vladajuih u Srbiji. Toliko se ponivati ???? za neko prazno obecanje.

    Ovim postupkom je jasno stavljeno do znanja Srbima sa severa KiM da ukoliko se ne predaju dae ih maceha Srbija suditi.

    Pa od neke macehe bi se bolje prlazilo.. bruka i sramota.

    Hvati s se svi digli na noge da odbrane ubicu, kji e u Vukovaru puao u dva ranjna vojnika JNA, a „Srbi“ ?????? svoj junake a ne kukavice osudjuju.




    0



    0
  5. Naci cu ja Pagija,jer titoisticka supp.vec su se otopila,sada ce sudski feces da izade navidelo




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *