Пасија по Менингу, реквијем за истину

Пише Дарко Танасковић

Менингово изнуђено извињење додатни је прилог разобличавању наказног лица једног поретка који декларативно у име високих идеала, а заправо уских и себичних интереса, истину и правду доследно замењује обманом и неправдом

Спекулације о дуго најављиваној реконструкцији Владе Србије прете да толико заокупе и онако поприлично успавану и разним тривијалним медијским „сензацијама“ омамљивану летњу пажњу наше јавности, да она пропусти неке знакове времена чије правилно и правовремено уочавање и разумевање може водити ка потпунијој и веродостојнијој спознаји света у којем живимо. Том реду појава несумњиво припада и суђење двадесетчетворогодишњем припаднику америчких оружаних снага Бредлију Менингу, оптуженом за објављивање више од пола милиона (по неким изворима и до 700. 000) поверљивих и тајних докумената о активностима војних и обавештајних служби САД-а широм планете, а пре свега у Ираку и по другим неуралгичним просторима арапског и исламског света, као и у кршењу људских права у функцији „рата против тероризма“.

 

РАСКОРАК Уз Џулијана Асанжа, а некако истовремено са случајем Едварда Сноудена, који је већ имао сасвим конкретне последице по америчко-руске односе, појавио се још један млади човек који је сматрао да има довољно ваљаних разлога да пусти у јавност поверљиве и интерне документе америчке владе и њених ресора, а на основу увида у чију садржину је могуће сагледати, илустровати и објективизовати јавну тајну да се већ одавно не бирају средства ради остваривања онога што се у датом тренутку или трајније у званичном Вашингтону сматра америчким националним интересом. Без улажења у сложену проблематику природе и структуре личне мотивације сваког од ове тројице протагониста отпора коначном институционализовању система двеју паралелних  реалности, привидно стварне јавне и неупоредиво стварније тајне, производа подразумеваног и до савршенства доведеног лицемерја циничног ума, на којем доминантно почива логика савремених међународних односа, може се као њихова заједничка одлика навести отпор драматичном ширењу раскорака између начела и праксе демократије, вредности у коју се најгласније заклиње баш америчка политичка елита. Подсетимо да је управо политички теоретичар, државник и четврти председник САД-а (1809-1817) Џејмс Медисон, познат и као „отац (америчког) Устава“, записао да је „народна власт без информисаности народа предигра за трагедију или фарсу“. И трагедија и фарса већ поодавно су на делу, па се не би требало чудити томе да је знатан део америчке јавности, наравно оног мањег сегмента који се уопште за јавну ствар занима мимо и изнад свог непосредног и приземног животног интереса, с нескривеним симпатијама дочекао Асанжове, Сноуденове и Менингове поступке. Ноам Чомски је, тако, изјавио да би Бредлија Менинга требало сматрати херојем, а не опаким издајником и непријатељем отаџбине, јер он је учинио нешто што би сваки честит и пристојан амерички грађанин требало да уради – да упозна народ с поступцима власти, односно оних који њиме управљају, а који то, наравно, настоје да задрже у тајности. Сасвим у духу давнашњег (да ли и превазиђеног?) Медисоновог запажања, зар не? Исто важи и за Асанжа и Сноудена, с великом и за њих свакако витално значајаном разликом што нису, као Менинг, ухапшени и предати у надлежност америчког судства. Чињеница да су се, упркос снажном притиску Вашингтона, нашли не само велики, већ и они мањи, па и најмањи у свету, спремни да им понуде азил, такође је један од охрабрујућих знакова времена које би требало правилно и у ширем контексту тумачити. Гротескна слика вишеструко крхког Менинга, како између двојице униформисаних горила улази у судницу, спонтано изазива сажаљење, али никако не би требало остати при првом слоју њеног метафоричког смисла, као, уосталом, и у случају класичне параболе о Давиду и Голијату.

 

[restrictedarea]

ДИЗАЈНИРАЊЕ Суђење Бредлију Менингу никако није само процес једном човеку који је дошао под удар позитивних законских прописа. Колико с разумљивим занимањем пратимо оно што се збива у Хашком трибуналу, толико би требало следити и ток суђења америчком војнику, прво зато јер је то, у суштини, исто судовање, односно део великог покушаја формално правног дизајнирања, с позиције надмоћне силе, светског поретка у којем ће појмови истине и правде, а самим тим и људског достојанства, попримити дијаметрално другачији садржај и смисао у односу на оно чега се, уз сва одступања и неподударне правно-филозофске рационализације, „стари свет“, од Платона, Аристотела и Конфучија, до Медисона и Чомског, али, рецимо, и једног нашег Михаила Ђурића, вековима придржавао као упоришта сопствене равнотеже, људске и божанске мере. Затим, појединости с Менинговог суђења нуде обиље материјала за концептуализацију радикалне критике логике и механизма успостављања (пост)модерног модела дељења правде у складу с изреком потеклом из таме једног ранијег покушаја деспотског симулирања законитости: кадија те тужи, кадија ти суди. Бредли Менинг је оптужен на основу старог, неки правници кажу и „архаичног“ (из 1917) Акта о шпијунажи и одредбе о „помоћи непријатељу“. Занимљиво је да су у прошлости, како тврде познаваоци, све америчке администрације за поменутим Актом посегле свега три, а Обамина већ шест пута! Пажњу привлачи и накнадно одустајање од квалификовања Менинговог чина као „помоћи непријатељу“, чиме је отклоњено запрећење смртном казном, али му и преостале тачке оптужнице, ако суд закључи да је по њима крив, обезбеђују бар шездесет година робије. Одустајње од оптужбе за „помоћ непријатељу“ мотивисано је, по свој прилици, и политичком нелагодношћу да се дефинише којем је то „непријатељу“, сем Ал каиде, Менинг помагао, поготово у ситуацији кад је Русија одобрила азил Едварду Сноудену. Суштински, пак, а на то они који су одлучивали свакако нису ни помишљали, Менинг је својим обелодањивањем тајних докумената помагао једино истини. Тешко је претпоставити да би било ко, без обзира на сву очигледност, признао да му је непријатељ истина. Дакле, боље без помињања „непријатеља“! А како стоји ствар с третманом „непријатељских“ чињеница и истине, нека нам осветли само један (од многих сличних) детаља са суђења.

 

ИСТИНА У својству сведока оптужбе, морнарички официр, експерт за радикални ислам и саветник здружене обавештајне јединице за борбу против тероризма у Пентагону, Јусуф Абул-Енеин, изнео је оцену да је објављивањем одређених тајних докумената Бредли Менинг помогао Ал каиди у регрутовању бораца и дао аргументе за пропагандну поруку ове терористичке организације, „да Америци није стало до људског живота“. Као доказни материјал за своју тврдњу, сведок је предочио снимак отварања ватре из једног америчког хеликоптера на претпостављену групу побуњеника у Багдаду 2007. године. Приликом ове акције погинуло је десетак цивила, међу којима и двојица новинара „Ројтерса“. Исти хеликоптер пуцао је и на камион у којем је седело једно дете, озбиљно га ранивши. Према Абул-Енеиновим речима, Ал каидина пропаганда је овај снимак у медијима пропратила следећем коментаром: ово је могло бити и ваше дете. Експерт је такође нагласио да је већ дуже време тежиште Ал каидиног деловања на психолошком и пропагандном рату, али је, у вези с „Викиликсом“ уопште, проценио да талас тог обилатог цурења поверљивих информација терористима није донео неки значајнији тактички успех. Истина о убијању цивила и рањавању детета није, дакле, проблематична сама по себи, већ је спорно криминално обавештавање јавности о њој и стварање прилике Ал каиди да „на тацни“ добије материјал за извођење, уосталом сасвим одрживог закључка и за његову пропагандну употребу. Са становишта заштите америчког државног и националног интереса овакво правосудно резоновање је природно и логично. На вишем и општијем, категоријалном правном и моралном нивоу, спорни су, међутим, и то становиште и тај интерес, о којима изгледа и у самој Америци све више владају подељена мишљења, а о свету да и не говоримо. У САД-у, заправо, консензуса у вези с начинима и средствима  којима ова моћна држава обезбеђује ефикасност улоге „светског полицајца“ и „једине суперсиле“ никад није ни било, иако би упорно  неодражавање те унутрашње подељености на вођење званичне политике могло створити утисак једнодушности и пуног националног јединства. Премда му се суди, статистике показују да знатан део америчког јавног мњења подржава Менинга, као уосталом и Асанжа и Сноудена. Да нема то неке везе с феноменом који је у једном занимљивом огледу, ту недавно, Владислав Бајац наслутио као кретање „од светског бола до емпатије“ ка планетарној „новој масовности“, заснованој на поновном освајању дубоко потиснуте способности називања ствари правим именима и саосећања с Другим, као са Човеком? Какво утопијско сањарење, презриво ће приметити разни белосветски заговорници и корисници хладног, рационалног прагматизма и њихови домаћи шегрти.  Нека, сањајмо бар мало, да не бисмо будни заспали сном из којег буђења нема, а ни светлости новога дана.

Не може се порећи да Америка током последњих деценија битно утиче на светске процесе и кретања, а самим тим и на уобличавање и глобализовање одређеног система вредности и модела организовања људских заједница. Тешко је такође оспорити утисак да учинци американизације света никако нису у свему позитивни, а да је доминација САД-а у многим доменима међународног живота узроковала и одвише колатералне штете. Као и онај хеликоптер у Багдаду. Одвајкада је у природи света да се опире свакој наметнутој униполарности и произвођењу једнобојне, оловне „истине“ која би требало да јој буде духовно, правно и морално покриће. Мора се признати да је величина Америке и у томе што се управо у њеној интелектуалној, научној и културној јавности јављају и подстицајна стваралачка варничења ангажованог противљења свођењу човечанства на „животињску фарму“ или на неки пекићевски „нови Јерусалим“. То се у пуној мери показало и поводом суђења Бредлију Менингу и не би се смело аналитички потцењивати, као још један битан и далекосежан знак времена.

 

ДЕМИСТИФИКАЦИЈА У хору гласова који су се дигли у одбрану младог америчког војника и његовог иконокластичног чина, међу којима, руку на срце, има и оних, попут саме оспорене оптужбе, тенденциозних и једнострано идеолошких, као и конјунктурно и комерцијално мотивисаних, издвојили бисмо уверљиве и убојите поруке демистификаторске књиге њујоршког адвоката и борца за људска права Чејза Мејдара „Страдање Бредлија Менинга“ или можда боље „Пасија по Бредлију Менингу“. У овом темељном, луцидном и поштеном захвату разоткривања густог застора неистина и дезинформација у који се пред јавношћу умотава „случај Менинг“, ништа није остало недотакнуто и непреиспитано. У двонедељнику „Нација“ исти аутор детектује и побројава „седам митова“ о Бредлију Менингу, при чему је и сам број седам, наравно, митски, како би ефекат стварања паралелне реалности, али и њеног критичког поништавања, били што потпунији и делотворнији. Први мит односи се на утврђивање мотива Менинговог објављивања забрањеног, за шта се објашњења налазе у специфичној психолошкој структури његове личности или у (хомо)сексуалној оријентацији, како би се у други план потиснула политичка намера коју је он сам на почетку суђења једноставно и сасвим јасно објаснио:„Желим да људи, без обзира на то ко су, знају истину. Јер, ако нисте информисани, нисте у стању да као свесно биће доносите одлуке у јавном животу.“ Џејмс Медисон би извесно с њим био сагласан. У складу с другим митом, Менингово деловање проглашава се „утопијским“, што је, како примећује Мејдар, једна од најтежих квалификација у „политички коректном“ енглеском језику званичних кругова, јер носи конотацију тобожњом наивношћу прикривеног екстремизма и нетолеранције. Подједнако је негативно још само одређење „идеалиста“, уз приписивање анархичног залагања за „тоталну транспарентност“, односно укидање и самог постојања државне тајне и поверљиве документације. И то је потпуно неосновано, јер све што је Менинг обелоданио не представља више од једног процента у океану од деведесет милиона докумената који се у Вашингтону само током једне године прогласе тајним. Менингов поступак је селективни акт упозорења јавности, а не рушења државе. У непосредној вези с другим је и трећи мит, према којем је Менингова активност, као и „Викиликсова“, изразито антиамеричка, иако њихове ставове о погрешности и штетности рата против Ирака данас дели већина Американаца. Објективном претрагом није могуће пронаћи ниједну Менингову изјаву која би се могла окарактерисати као антиамеричка и непатриотска, сем ако крунски доказ патриотизма није слепо прихватање службених политичких лажи као јединог мерила истине. Четврти мит односи се на природу докумената које је Менинг пустио у јавност, а према коме је готово без изузетка реч о категорији „строго поверљивих“ и оних највишег степена тајности (top secret). Чињенице, међутим, говоре нешто сасвим друго. Узгред, Бредли Менинг је уживао статус личности (условно) овлашћене за приступ документима од највеће тајности, али исти статус, како обавештава Мејдар, у Америци има још милион и четири стотине хиљада људи, што је више од укупног броја житеља Вашингтона. Како онда нешто уопште може бити заиста тајно, пита се аутор „Пасије по Бредлију Менингу“. Иначе, више од половине дипломатских депеша не носи ознаку строге поверљивости, односно тајности, а ни фамозни видео запис о „подвигу“ хеликоптера „Апач“ у Багдаду  није класификован као тајни документ. Оптужба да је Менингово обелодањивање тајних папира узроковало погибију многих људи, како војника, тако и цивила, што би био пети мит, те да су му „руке до лаката окрвављене“, још је неоснованија и чудовишнија, јер нема ниједне поуздане потврде да је неки војник, цивил, па чак и шпијун, током последње три године, колико је прошло од ерупције „Викиликса“, пао као непосредна или посредна жртва објављивања тајних докумената. Опозвана су, додуше, двојица америчких амбасадора из Латинске Америке, али то је, запажа Мејдар, ипак далеко од „дипломатског Армагедона“ који је, као последицу „Викиликса“, својевремено катастрофистички најавила Хилари Клинтон. Као што то обично бива кад се медијском димном завесом жели прикрити право лице истине, лансира се, за сваки случај и зарад збуњивања јавности, и сасвим супротно осмишљени, седми мит, према којем су Менингова открића била посве безначајна. Да је тако, зар би му се судило и претило са безмало сто година робије, и зар би се насловне странице штампаних и ударне емисије електронских медија у целом свету, а понајвише у Вашингтону, отимале за вести о овом случају? Не, нажалост по вашингтонски естаблишмент и извесне неформалне центре светске моћи, омалени војник никако није обавио узалудан посао. Он је уздрмао саме темеље седмог и можда главног мита на којем почива грозничаво и опсесивно скривање истине по сваку цену, а који учи да обавештеност грађана доноси неизвесност и ризике, док је необавештавање јавности и њено дезинформисање најпоузданији пут ка националној и широј безбедности. Та зар већ није више него јасно да  тешки амерички промашаји, од Вијетнама до Ирака и других попришта садашњег „рата против тероризма“, праћени разарањем земаља и страшним патњама народа усрећених америчком демократском и хуманитарном бригом, не би били изводљиви без  систематског искривљавања реалне слике стварности, измишљања непостојећих и потискивања истинских опасности, скривања сопствених правих намера, па чак и безочног лагања?  Толико лажних митова на нејаким плећима сићушног војника Бредлија Менинга!  Треба ли се онда чудити што се он, сигуран и одрешит на почетку суђења, под концентрисаним психолошким притиском, најзад и извинио Америци због штете коју јој је, без зле намере, нанео.

Да ли је Менингово извињење његов пораз и победа оних који му суде? Нема сумње да ће, навикли да се крећу површином појавности, пристрасни и несмотрени управо тако закључити. Да је Емил Зола, којим случајем, био принуђен да се извини због свог држања у афери Драјфус, да ли би то историјски другачије осветлило саму аферу и његов достојанствен чин? Не, и Менингово изнуђено извињење додатни је прилог разобличавању наказног лица једног поретка који декларативно у име високих идеала, а заправо уских и себичних интереса,  истину и правду доследно замењује обманом и неправдом. Нипошто се не сме дозволити да „пасија по Менингу“ постане „реквијем за истину“. Такав исход, заправо, више и није могућ. То није осми мит, већ још један знак времена…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Možda malo zakasnela reakcija,naljudsku gestu,mladog,Bredlija Meninga,na dokaz da još ima hrabrih ljudi,da u čoveku nije umro čovek.Poput g.Asanža i Snoudena.Svo divljenje i zahvalnost,da su ljudi obasjani svetlošću ljudskosti,ceo svet bi bio uz njih.Da ljudi ne misle samo kako zaraditi nasušno parče hleba,da su hrabri i odlučni za buduća pokolenja,borili bi se svim silama,protiv monstruoznih mozgova.Bez obzira na silu,oni ustvari vladaju sejući strah,a strah je pobediv,nas malih,običnih je daleko više.Bez obzira na rasu,pol,veru i sve ono što ljude čini različitim,cilj bi trebao biti isti.Nisu ljudi toliko baš odljuđeni,samo ih treba pokrenuti,da se dignu kao plima,da zbrišu zveri u ljudskom obliku.Bilo kako bilo svet duguje zahvalnost tim ljudima,zato treba biti hrabar,pokazati da nisu uzalud uništili svoje karijere,slobodu,a možda i živote!Probudi se vaskoliki svete,ustani u odbranu,ljudskosti i dostojanstva!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *