Почетна / Свет / Пакао за војника добрих намера

Пакао за војника добрих намера

Пише Маријана Милосављевић

Бредли Менинг је тек последњег дана фебруара ове године на суду признао да је он извор „Викиликса“

Судија америчког војног суда Дениз Линд пресудила је крајем прошлог месеца да је редов Бредли Менинг крив по 19 од 21 тачке оптужнице, али не и за најтежу – помагање непријатељу. Он је после робијања у трајању 1.160 дана (имао је право на суђење у року од 120 дана од хапшења) осуђен за највеће откривање државних тајни у америчкој историји („Викиликсу“ је проследио најмање 700.000 поверљивих докумената). Да је проглашен кривим и за ову оптужбу, Менингу би претила казна много дужа од доживотне робије. У ишчекивању колику ће затворску казну добити многи се слажу да је војни суд у пресуди заправо рекао да је бивши обавештајни аналитичар криминалац, али не и издајник.

КОЛОСАЛНИ СУНОВРАТ Војне власти и администрација Барака Обаме су тврдили супротно – да је „Менинг свесно помагао непријатељу“, што је оптужба једнака велеиздаји, за коју може да буде досуђена смртна казна мада она у његовом случају није затражена. „ За једну демократску земљу ово није само искорак на клизав терен, него колосални суноврат. Да је проглашен кривим за помагање непријатељу, то би редефинисало медије – од гласила попут ‚Викиликса‘ до бастиона естаблишмента попут ‚Њујорк тајмса‘ – као непријатељске испоставе. Укинула би се свака разлика између издајника који продаје војне тајне најбољем понуђачу и некога ко разговара са новинаром без икакве надокнаде да би умирио савест. Ослободивши Менинга кривице по овој опасној оптужби (али прогласивши га кривим за шпијунажу и за крађу), војни судија Дениз Линд повукла је САД са руба провалије – за сада“, објавио је „Гардијан“ последњег дана јула у свом редакцијском коментару.

Седећи на оптуженичкој клупи овај двадесетпетогодишњак је изјавио да је био згађен „очигледним крвопролићем“ које је видео на снимку који приказује како амерички војници у Ираку из хеликоптера „Апач“ пуцају на дванаесторо цивила укључујући и децу, али и два новинара агенције „Ројтерс“ који нису преживели „забаву“. Менинг је образлажући своје мотиве изјавио да верује да су тајне депеше о рату у Афганистану и Ираку, које је први објавио „Викиликс“ и његови медијски партнери („Шпигл“, „Гардијан“, „Њујорк тајмс“), „међу најважнијим документима нашег времена који откривају праву цену рата“.

Он је сведочио да се на чин предаје докумената узбуњивачком сајту одлучио јер је упао у депресију због стања војног сукоба у којем се САД налазе. „Мислим да јавност може да покрене важну дебату о војној и спољној политици у глобалу на основу ових информација, а то може натерати друштво да преиспита потребу да се учествује у борби против тероризма док се игнорише тешка ситуација људи са којима смо у свакодневном контакту“. Војник је у својим излагањима током суђења рекао да је сазнао за „Викиликс“ 2009. године. Био је посебно импресиониран њиховим објављивањем 500.000 текстуалних порука послатим на дан терористичких напада од 11. септембра. Казао је да је прво копирао ратне документе због посла и бржег приступа информацијима од куће. Међутим, како је све дубље улазио у материјал био је све више забринут због догађаја који се скривају.

Одлучио је да пренесе копију датотеке на меморијску картицу приликом повратка у САД у јануару 2010. године. Тада није успео да заинтересује „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“ за своје информације, и окренуо се „Викиликсу“. За разлику од угледнијих колега они су одмах прихватили сарадњу.

ПОСРНУЋЕ ЈЕДНЕ ПРОФЕСИЈЕ Овај исказ нас даље уводи у тужну причу о новинарској професији, односно о томе шта је од ње преостало. Прича која следи је прича о отужној сапуници данашњих, а некада моћних медија. Ипак, што се крајњег резултата тиче он је био импресиван. Захваљујући Џулијану Асанжу и његовом умећу преговарања и наговарања после „Викиликса“ причу су пренели најутицајнији медији на свету. Седамнест страна у „Шпиглу“, око тринаест у „Гардијану“ и осам у „Њујорк тајмсу“. Када се међутим, после објављивања бес администрације срушио на њихове редакције амерички и енглески листови почели су да се брзо дистанцирају од интернет портала. „По објављивању ‚Афганистанских ратних дневника‘, ‚Тајмс‘ је објавио непријатељски портрет Бредлија Менинга. Описали су га као жалосног, слуђеног хомосексуалца. То је класично таблоидно новинарство“, изјавио је Асанж у интервјуу за магазин „Ролингстонс“ још у јануару 2011. године.

У својој аутобиографији Џулијан самокритично каже да би неки медијски играч мудрији од њега сигурно предвидео шта следи. Није било логично што су се сви уредници штампаних медија сложили да материјале први објави сајт. Изгледа да је то био део њихове стратегије – да се сакрију иза „независног“ подухвата, чију причу они само преносе. „Петао је кукурикнуо три пута и Бил Келер (тадашњи главни уредник ‘Њујорк тајмса’) нас се срамно одрекао, упутивши нам успут неколико волеја личних увреда, да би себе приказао чистим. Бити први у новинарству је све, а овде су највеће новине на свету глатко тражиле да иду друге. Келеров кукавичлук биће његово трајно достигнуће. Касније наше несугласице су попримиле мрачнији тон, нарочито у случају ‚Тајмса‘. Бил Келер је хтео да ме прикаже као ‚извор‘.То је некада било питање части, ако не и основног новинарског и правног обзира, не само да се извор заштити, већ и да се о њему води рачуна на сваком кораку… Можемо се запитати у којем би то свету било у реду тесно сарађивати са неким ‚извором‘ ради објављивања највеће приче године само зато да бисте тај извор одали чим се журка заврши и онда га одбацили уз најгоре личне увреде – ‚смрдео је као да се није купао данима‘. Келер ме је још описао као пола хакера, пола теоретичара завере, за кога је ‚секс разонода и насиље‘“, пише у Асанжовој исповести.

[restrictedarea]

УЧИНАК  „КОЛАТЕРАЛНОГ УБИСТВА“ Иначе, Менинг је тек последњег дана фебруара ове године на суду признао да је он извор „Викиликса“. Испричао је и како се за то одлучио. Приликом повратка у Ирак, он је дошао у посед видеа из 2007. који приказује већ поменути напад америчког хеликоптера на групу људи у Багдаду. Рекао је да га је мучио отпор војних власти да предају снимак „Ројтерсу“ и „став са врха да тако нешто и не постоји“. Био је погођен и понашањем посаде хеликоптера – „крволочност коју су очитовали је изгледала као да не поштују вредност људског живота“. Тај снимак је касније објављен под називом „Колатерално убиство“. Многи тврде да је он уједно и доказ да је за убиство два новинара „Ројтерса“ и ирачких цивила одговорна војска САД-а.

На почетку суђења ствари су по Менинга стајале много горе него данас. Тужилаштво је инсистирало на теорији да је омогућио да америчке војне тајне дођу у руке лично Осаме бин Ладена. Тврдили су да имају доказе да је Осама тражио од другог припадника Ал каиде и добио извештаје са ратишта у Афганистану и депеше Стејт департмента које је објавио „Викиликс“. „Ово је случај војника који је систематски сакупљао стотине хиљада докумената из класификованих база података и онда те информације бацао на Интернет у руке непријатеља“, рекао је тужилац Џо Мороу. Он је Менингов случај описао као сусрет ароганције и поверљивих информација, инсистирајући да је реч о „неодговорном и себичном издајнику“, који је злоупотребио поверење које је уживао, оценивши да је само желео да се прочује за њега.

АРХИВА ТАЈНИ НА ЈАВНОМ ПРЕТРАЖИВАЧУ Оптужеников адвокат Дејвид Кумбс у уводној речи је истакао да се ради о хуманисти, човеку који је на прво место ставио људе и људски живот: „Он је млад и наиван човек, али човек са добрим намерама.“

Наивност младог војника заиста је потврђена и довела је до његовог хапшења. „Викиликс“ је објавио видео снимак из 2007. у априлу 2010. године. Менинга је потом пријавио Адријан Ламо, бивши хакер коме се похвалио да је одговоран за цурење дискредитујућег видео материјала. Преко електронске поште му је поверио да је још заслужан за достављање три друга материјала – видео доказ ваздушног напада на једно афганистанско село 2009. године, када је убијено преко 100 цивила, тајни документ који „Викиликс“ представља као безбедносну претњу по Сједињене Државе и 260.000 дипломатских телеграма које је Менинг описао као „готово криминално политичко пословање“.

Том приликом како је касније сведочио Ламо Менинг се нашалио: „Хилари Клинтон и неколико стотина дипломата широм света доживеће срчани удар када се пробуде једног јутра и сазнају да је архива тајне спољне политике доступна за претраживање јавности.“ После тога, наводно због забринутости за безбедност земље, Адријан Ламо пријављује свог познаника агентима ФБИ и војним истражитељима. Ухапшен је почетком јуна 2010. године у Багдаду. Одатле је као заробљеник пребачен у Кувајт где је два месеца држан у екстремно непријатељским условима. Даље, пребачен је у војни затвор Квантико у Вирџинији надомак центра обавештајног комплекса САД-а и тамо задржан месецима, дуже од било ког другог затвореника у модерној историји Квантика. На том месту био је изложен условима за које је специјални известилац УН Хуан Мендез формално утврдио да су равни тортури.

ОКОВАН И ИЗОЛОВАН Прво је организација за заштиту људских права „Амнести интернешенал“ изразила забринутост због услова у којима Менинг робија. У самици величине шест квадрата, без јастука, постељине и личних ствари углавном без одеће проводио је 23 сата и једина занимација били су му оброци. Стражари су били у обавези да га дању и ноћу на сваких пет минута питају како је и он је морао да одговара. Руке и ноге су му биле оковане ланцима током свих посета и није му било дозвољено да ради. Био је означен као затвореник „максималног надзора“, упркос томе што није имао историју насиља или дисциплинских казни у притвору. На критике НВО и медија одговорио је у децембру 2012. године, портпарол Пентагона Дејв Лапан описујући оптужбе као „несумњиво лажне“. Портпарол војног затвора Брајан Вилард је изјавио да се Менингом не поступа другачије него са другим затвореницима који су у режиму максималне изолације: „Затвореници се третирају чврсто, праведно, достојанствено и са саосећањем, али се они ипак не налазе у хотелу“…

Први је реаговао у марту 2011. Џулијан Асанж, оснивач „Викиликса“: „То што је он у самици, то је злостављање, Менинг је херој без премца.“ Неколико дана касније портпарол Стејт департмента Филип Кроули поднео је оставку под притиском Беле куће, јер је критиковао услове у којима се држи војник који је одао тајне сајту „Викиликс“. Кроули је наиме на Универзитету у Масачусетсу пред студентима рекао да је начин на који Пентагон у војном затвору Квантико држи Менинга „смешан, контрапродуктиван и глуп“. Та изјава запечатила је једну каријеру у успону.

Председник Барак Обама је упитан о томе на конференцији за новинаре рекао да је тражио од Пентагона објашњење и да су га тамо уверили да се према Менингу примењује одговарајућа притворска процедура, која испуњава основне стандарде. „Не могу да улазим у детаље у вези са оним око чега су они забринути, али нешто од тога има везе са сигурношћу редова Менинга.“ Обамина администрација очигледно озбиљно схвата лов на „узбуњиваче“, тако да је тренутно шест особа на оптуженичкој клупи јер се сумњиче да су одале владине тајне. Осим тога, у новембру прошле године Обама је потписао документ под називом „Национална политика у погледу инсајдерских претњи“, који има за циљ да спречи сва будућа „цурења“ информација. Разлога за забринутост има јер о успеху говори податак да је Едварду Сноудену пошло за руком исто што и претходнику Менингу .

АГРЕСИВНИ ПРЕДСЕДНИК Новинска агенција „Ројтерс“ у својој недавној анализи истиче да је Обама био агресивнији од свих америчких председника у потрази и кажњавању одговорних за „цурење“ информација из области националне безбедности. Да је притисак на медије све већи, сведочи и недавни случај истраживачког новинара „Њујорк тајмса“ Џејмса Рајзена, коме је Савезни суд наредио да сведочи о свом поверљивом извору из Централне обавештајна агенције под претњом затвора уколико то не учини. Рајзен је рекао да ће радије у затвор него да открије свој извор.

У експлозивном телевизијском интервјуу који је дао прошлог августа Данијел Елсберг, најчувенији узбуњивач на свету или како би Американци рекли „дувач у пиштаљку“ (пре 40 година је „Њујорк тајмсу“ доставио чувене Пентагонске списе о рату у Вијетнаму), показао је шта значи остати доследан и непоткупљив. Он је критиковао Обаму што није зауставио тортуру над затвореницима, што је покренуо двоструко више кривичних истрага против узбуњивача него сви председници пре њега. Занимљиво је да је Елсберг био први инсајдер против кога је био покренут судски поступак. „Идеја да можете некога да смакнете за дело које нема елемената намере или чак одређеног ефекта, или да се можете суочити са доживотним затвором и смрћу просто информисањем непријатеља, или потенцијалног непријатеља у процесу информисања својих сународника за њихово добро је потенцијално смртоносни ударац за Први амандман или слободу говора и штампе.“

Овај преседан би могао да буде штетан „посебно за истраживачко извештавање о стварима које су обележене као безбедносна питања“, додао је Елсберг, који непоколебљиво брани Менингове узбуњивачке ставове. „Ви не можете да информишете јавност о незаконитим радњама своје владе, а да не информишете свет.“ Здрава демократија, каже он, просто је немогућа без таквих информација. „Ниједна влада неће добровољно да открије елементе сопственог одлучивања.“

И оснивач сајта „Викиликс“ Џулијан Асанж сматра да све ово показује да новинари сада морају да се боре „раме уз раме“ како би сачували своје изворе. „Америчке новинарске организације углавном избегавају да бране своје изворе, али дошло је време да се то промени“, нагласио је Асанж, додајући да је „обавеза сваког новинара да заштити своје изворе – и технички ако је то могуће – и обезбеди им законску и политичку подршку“.

Док Асанж сматра да је процес против Менинга опасан преседан и пример екстремизма у националној безбедности под вођством Барака Обаме, у Вашингтону су представници републиканских и демократских представника Комитета за обавештајна питања Конгреса САД-а изјавили у заједничком саопштењу да је „правда задовољена“.

Међутим, немали број коментатора широм света истиче да то што Менинг није осуђен за помагање непријатељу не смањује огроман притисак на медије и све потенцијалне будуће „узбуњиваче“, који постоје од када је Обама у Белој кући. И сви заједно се слажу да ће Менинг вероватно остарити у затвору.

„Ја сам Бредли Менинг“

Средином јуна познате личности из света филма и музике објавиле су спот у којем читају сведочење које је редов прве класе дао пред судом. „Он је био дубоко забринут оним што је видео као обавештајни аналитичар у Ираку, пуцање на извештаче агенције ‚Ројтерс’ и цивиле из хеликоптера“, каже редитељ овенчан „Оскаром“ Оливер Стоун у видеу и додаје: „Он је процурио документе за време рата и они су били од велике помоћи за људе изван, како би разумели шта влада ради унутра“. „Он је човек који је учинио ствари које су мејнстрим медији требало да учине много раније“, рекао је телевизијско водитељ Фил Донаху.

„Урезано је у нашем Уставу да појединац има право да објави и рашири информације које ће учинити да се власти осећају нелагодно“, каже популарни музичар Моби. „Преузети ризик, иступити са свешћу да ћеш највероватније бити прогоњен, мучен, кажњен и демонизован због својих дела је невероватно храбро“, говори глумац и комичар Расел Бренд. Славни узбуњивач Данијел Елсберг (Пентагонски списи) прокламује: „Ја сам био Бредли Менинг.“ Солидарност славних и утицајних личности којих у споту има много није занемарљива, али нашој широј публици та имена не значе много.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *