Одломци из Дневника – НАЛИЧЈА ИДИЛЕ

Пише Милован Данојлић

Нема повратка у сеоску идилу (ње, право говорећи, никад није ни било), а напред не знају куда, ни како. Запало у историјски сан сељаштво се, можда, кроз садашњу смрт преображава, али добар исход тог преображаја ми, живи посматрачи, нећемо дочекати

Трећи је месец како ме, усред Србије, буди мешовити птичји хор са руба оближње шуме. Каквих све гласова ту нема! Као што мајчица Природа изводи смеле колористичке спојеве противне нашем осећању склада и доброг укуса, тако се ни у састављању птичјих певачких друштава не држи крутих правила. Ствар је препуштена локалним условима и променљивим могућностима. Какофонија се ублажава захваљујући родитељском покровитељству опште заједничке прамајке. Креје свађалачки криче, косови кликћу, ласте постижу сложеније преливе, врапци цвркућу, детлић терцира, и то раздружено цијукање, извијање и припросто гласкање делује као увежбавање увертире за спасење душа и коначан излазак из историје… Симфонијска пратња рађајућег дана одражава сву несагласност наших очекивања, нада и страховања. Допуштено је неке извођаче волети више, друге мање, давати предност солистичким партијама, оглушујући се о припевања; са становишта невидљивог диригента, сви су доприноси равноправни.

Певачки наступ птичјег народа намеће поуку о могућности мирољубивог суживота међу људима и њиховим установама. Морамо се трпети. Толеранција је кључна погодба опстанка породица, друштава, нација и држава. Етнички чисти простори су јалове енклаве уобличене против духа целине у којој разноврсни и противстављени састојци остварују плодородно јединство.

Овакве, охрабрујуће мисли рађају се у првим минутама дана, пре него што људски синови изиђу на арену.

*

У ову слаткасту идилу умеша се, наједаред, једна епизода Пазолинијевог филма „Uccellacci e uccellini“. То је она сцена у којој Франциско из Асизе проповеда љубав птицама. Њих је Творац поштедео бриге о смештају и храни, а тиме и непријатних искушења које намеће борба за опстанак. Ако ико, птице би морале бити изабрани слушаоци у школи душевног спокоја и просте радости живљења.

Птице су пажљиво саслушале надахнуту проповед да би, по завршетку беседе, заметнуле убилачку кавгу. Оне веће и јаче кидисале су на мање и слабије; торжествени скуп се завршио крвопролићем. Светом човеку и племенитом занесењаку остало је да, растужен и збуњен, размишља о злу усађеном и у ова, недужна и кротка створењца. Њихову агресивност уочио је и Алфред Хичкок. Насиље је у природи органског света. Моћници не праштају слабима њихову немоћ. Мачор моје братанице, уредно храњен ђаконијама из самопослуге, нашавши се на годишњем одмору, уловио је, прекјуче, тек окоћено зече. Не због глади, већ из беса. Поносан на успех, чудио се љутњи своје власнице.

У животињском, као и у нашем свету, пресудну улогу има однос снага. Ко пева зло не мисли, али није, самим тим обезбеђен од зла. У распеваној јутарњој скупштини учествује птичји пролетаријат. Силници – гавранови, копци, јастребови – лебде, попут америчких бомбардера, у недосежним висинама. Будно мотрећи стање на земљи, понеки се стреловито стушти у сеоско двориште, да уграби пиле или расејану, оматорелу кокошку. Једна таква, бездушна птичурина, узела је живот сексуалном слабићу Пјеру Паолу Пазолинију. У јесен 1975. претучен је, мотком, на неком буњишту крај Рима.

[restrictedarea]

*

Јутарњи пев замире око шест сати, да би се наставио програмом локалне радио-станице за село и сељаке. Полет који струји и бруји у радио-таласима у болном је нескладу са мртвилом предела и покуњеношћу људских душа. Знам, живот се одржава и на самообманама, па ипак… Добро јутро, Шумадијо, ливадице и авлијо! Ту су и оне овце у Доњем Јасењу, чобанице и меденице, и Јелена ћер њена једина, коленике и вретена, прела, посела и комишања, вочићи и кочићи, фолклорни инвентар једног давно изумрлог света, појачан новокомпонованим измишљотинама. Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставијо, певају они који су јој давно окренули леђа, а слушају они приморани да у њој живе, као и онемоћали старци, једном ногом у гробу.

Те сам песме први пут чуо око 1950. Ни онда се нису најбоље уклапале у владајуће друштвене и политичке прилике, али се, барем, могла видети понека чобаница како, с плетивом и преслицом, бде покрај оваца, у очекивању просца из суседног засеока. Идили се, одонда, изгубио сваки траг, и данас се оживљава као отужна вербална лагарија. Сељаштво се свело на биолошку врсту у изумирању, сточни фонд је упропашћен, лесковачка мућкалица се прави од смрзнутог меса сумњивог порекла, чобанице, у минићима, послужују по друмским кафанама, а млади сељаци постају окореле нежење и чаме пред продавницом испијајући пиво из флаша.Основна школа, у коју сам пошао у јесен 1944, имала је седамдесетак ђака; данас их је седморо.

*

Оне тамо, са радијске станице, не занима ружна и тужна истина. „Весели се, кућни домаћине!“, поручују невољницима који узалуд чекају женидбу својих наследника. Требало би их видети кад се, пијачним даном, слегну у општинску варошицу: готово сваки храма, старци кривељају на једну, старице на другу страну, посрћу расклиманих костију, поломљени под теретом година и напорног рада, и сви су крезуби и безуби: стоматолошке услуге премашују њихову платежну моћ.Песме које призивају ашиковање испод шљиве ранке ненамерно се спрдају са њиховим животом. Нема повратка у сеоску идилу (ње, право говорећи, никад није ни било), а напред не знају куда, ни како. Запало у историјски сан сељаштво се, можда, кроз садашњу смрт преображава, али добар исход тог преображаја ми, живи посматрачи, нећемо дочекати.

Обесхрабрена, рашчупана, похарана и полупразна, Србија је понајбоље насликана на фотографији коју ми је, пре две године, послао Мошо Одаловић. Она је овековечила млин у селу Криви Вир, недалеко од Честобродице. Наша отаџбина, данас, личи на ону воденицу чији је кров проваљен, а цео зид облепљен осмртницама… Са њом се спрда и њена несавесна бирократија,мењајући, из чисте непажње, имена села и заселака. Тако су Бранчићи прекрштени у Бранчић, и мештани се већ мире са оним што је утиснуто у саобраћајну таблу. Зови ме и крчагом, само ме немој разбити: куд је отишло све, нек иде и ономастика.

*

Као књижевни род, идила се некад неговала у простору очишћеном од сложене животне збиље, по страни од друштвеног устројства чију суштину одређују класни односи. Њу је опасно приближавати стварности: тада прелази у лакрдију.

У „Путешествију по Србији“ из године 1826, Јоаким Вуич, према упутству свог спонзора Књаза Милоша, даје попис манастира и цркава полуослобођене земље. Идући од светилишта до светилишта, са препоруком високог господара, гошћен у бољим кућама, он је принуђен да запази и понешто изван црквишта и коначишта. Ево једног одељка у којем се безазленост гледања уздигла до малоумне сањарије: „Сада опет погледам на премили мој род серпски како је приљежан у земљоделију. Јербо опет гледам косаче, како сено косе, тамо опет младеж, гди сено купи и у навиљке слаже; овде опет видим, гди работници жито жању и летину вршу; тамо опет дечица, гди плеве винограде и чисте по виногради стазе. И те све послове с радосним песмама и певањем исполњавају. Даље опет видим овчара, гди пасе овце, и по бреговима козара, који на козе пази. Тамо опет даље видим пастира, који марву чува и пасе, пак сваки пастир своје орудије музикалноје са собом носи. Јербо једни носе гајде, други свирале а трећи  тамбуре, па то свако свирајући пева из све крепости његове само да себе увесељава и да марва добије бољи апетит, да може пријатније пасти траву.“

Богме лепо, још само да је истинито. А домољубљу никад не би фалило и нешто истинољубља. Знали смо да баштенском цвећу годи класична музика, као и птичји пев, али да је, уз двојнице, кравама трава пријатнија, откриће је доброг Јоакима Вуича, списатеља у коме је љубав према отечеству изазвала чулну пометњу прижељкивану, пола века касније, од песника „Пијане лађе“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *