О Коштуници и другим демонима

Биће да је реч о трауми. Зато се повремено јавља, изазива бурне реакције и није баш разумљива јавности.

Живео је једном у Цариграду византијски цар по имену Јустин Други. Јустин би можда био добар владар, али имао је два проблема. Прво, његов ујак, Јустинијан Први, био је највећи владар у историји Византије; друго, у једном часу овај владар највећег царства ондашњег света почео је да се безразложно плаши једног племенског поглавице из арабљанске пустиње. Чуо је некада за њега, а онда је у једном часу на сâм спомен његовог имена почео да осећа све већу и већу непријатност, да би га коначно, пред сам крај владавине, обузели тешка слабост и велики ужас кад год би на њега и помислио. Нешто слично се дешава и са Милом Ђукановићем, председником владе и вишедеценијским поглаваром личног режима у Црној Гори. Шта је, забога, згрешио Војислав Коштуница када га непрекидно из седмице у седмицу, месеца у месец, као отеловљење многих зала  и великих опасности спомиње председник владе једне независне, суверене и међународно признате државе?

Хајде да сагледамо мало чудноватост ових опптужби. Сећамо се да је Коштуница за Ђукановића отелотворење империјалне српске претње, глава хидре свих неостаљинистичких државних служби, Кајзер Созе стратешке интриге и политичког насиља… После оптужби да је стајао из убиства Душка Јовановића, сада чујемо од Ђукановића да је Миодраг Лекић стварни и морални победник недавних председничких избора у Црној Гори, ништа друго да Коштуничин курир.

Дакле, седам година после осамостаљења Црне Горе,  више од пет година од како је Војислав Коштуница отишао у дубоку опозицију и плитку политичку хибернацију, управо је овај српски политичар највећа претња по стабилност друге међународно признате државе. И то какве европске државе? Оне у којој је још увек највише полицајаца по стотини становника, која је у кључним годинама борбе за самосталност примала сразмерно највише америчке помоћи после Државе Израел, државе којој први човек Европске уније предвиђа скоро ступање у њено чланство. Добро, истина је да је велики Вилијем Џеферсон Клинтон, један родонаачелника црногорске независности, помешао на једном скупу Црну Гору и Македонији, али и за то је несумњиво  крив Коштуница који је на америчког делију бацио чини и пустио црну мачку да му претрчи пут. Коштуница, у мислима Мила Ђукановића концима свемоћних а монструозних служби подрива његов умилни и демократски режим. Коштуница – који у време кршења Устава Србије и изручивања педесет хиљада наших грађана албанским властима на Косову и Метохији, није успео да сакупи више од три хиљаде демонстраната на летњим београдским улицама; који је у Народну скупштину Србије успео да пошаље тек двадесетак посланика (добио је гласове 7% изашлих бирача) – способан је, дакле, да придобије, врбује и поведе особу која је ујединила читаву опозицију једне државе и постигла тако добар изборни резултат. Коштуница који на прошле године одржаним изборима није био у стању да грађанима укаже на чињеницу да су у време његове владе плате биле 25% више, цене 20% ниже, а држава 6 милијарди евра мање задужена… Успео је да обједини опозицију у иностранству и донесе јој победу.

Ако је и од Ђукановића, заиста је много! Ја ценим његову машту и интелигенцију, али требало би и он, управо у спомен на деценије током којих се успешно одржао на власти, да мало више поштује публику којој се обраћа. Подсетимо, ако сам правилно разумео Ђукановићеве мисли, Коштуница је као прилично неуспешни опозиционар успео у Црној Гори у ономе што му наводно није пошло за руком док је био председник владе Србије или председник Савезне Републике Југославије. Притом је Ђукановић, док је Коштуница био на власти подржавао коалицију између ДПС и ДСС у Савету министара ДЗ СЦГ. Мени ипак нешто није јасно… Ваљда је Слободан Милошевић био већи међународни проблем од Коштунице, па ипак Ђукановић данас не спомиње њега нити било кога од његових настављача. Коштуница је на изборима 2000. победио Слободана Милошевића и његов режим (то је било онда када Ђукановић није позвао своје присталице да гласају на председничким изборима). Коштуница је биће бољи од Тадића, а данас се тренутно пријатељска власт у Србији ограђује од Тадићевог саветника Млађана Ђорђевића, а не од Милошевићевих савезника и Коштуничиних кабинетских Рамбоа.

Можда је ипак проблем са Коштуницом као таквим. Згодан је као противник: не одговара, неактиван је, извесни пријатељи на привременом раду у маленој Дукљи су посветили велику пажњу његовом јавном блаћењу и озверавању.  Још кад Западу објасни да су ови што наводно необавештени траже по страним престоницама помоћ за улично обарање ђукановићизма, уствари курири оног који је попалио београдске амбасаде… Има да признају не само изборе у Црној Гори већ и нову династију.  Ипак, Ђукановић, изгледа не разуме да рецимо питање КАП-а не може решити опозициони политичар из иностранства, колико год било уложено у његово ођавољење. Такође, страхови и пасије не могу донети срећу, па макар се радило и о туђим паникама и преокупацијама.

http://www.napredniklub.org