Почетна / Свет / Ноћна мора  “америчког сна“ 

Ноћна мора  “америчког сна“ 

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

„Викиликсове“ ирачке, афганистанске и друге тајне депеше данас су познате широм света и значе документовану, мрачну хрестоматију зла уграђеног у биће данашње америчке Империје. Отуда се неауторизована „Аутобиографија“ Џулијана Асанжа чита као трилер

Неауторизована „Аутобиографија“ Џулијана Асанжа, оснивача „Викиликса“, човека кога америчке службе имбецилном ревношћу лове по свету, чита се као трилер. Британска издавачка кућа „Kenongejt Buks“ одлучила је (2011) да педесет сати тајних сеанси са Аснажом објави у виду његове аутобиографије, упркос томе што је сам Асанаж у последњи час хтео да повуче већ потписани уговор. Прочитао је текст, рекао да је добар и веродостојан, али да не жели да се још објављује –доста му је невоља које већ има, а „све аутобиографије су, ионако, чиста проституција“, рекламирање сопствене чедности.

МАНИЈА „ЗАКЛЕТОГ“ ЛЕВИЧАРА Зашто је Асанж хтео да повуче импресивно, узбудљиво сведочанство, занимљиву дораду онога што је свет могао да прочита у тајним афганистанским и ирачким депешама „Викиликса“, није, у објашњењу издавачке куће, до краја откривено.

У чувеној бици код Аламејна, у Другом светском рату, италијански војник је пред наступајућим тенковима фелдмаршала Монтгомерија и пред непосредну смрт оставио цедуљицу: „Било је храбрости, није било среће.“ Асанж је показао храброст, али сам није, како каже, сигуран да ли ће га срећа послужити до краја.

У октобру 2006. Асанж је регистровао његов „Викиликс“: „Знам да је ово крај мог досадашњег, обичног живота; он никада више неће бити исти… Нема у овом што започињем никакве личне среће … Било који човек или организација која се дигне против њих биће ликвидиарани – на суду, од обавештајних агената или у штампи. Али, ма шта буде, ми у борби против њих имамо нашу одлучност, умешност и филозофију“…

У борбу Давида против Голијата Асанаж је кренуо са једним његовим карактерним обележјем –„манијом“ заклетог левичара, коју у „Аутобиографији“ метафорички објашњава једном епизодом: „Имао сам маларију и лежао у једној болници у Паризу. Ту сам схватио колико је Француска зрела за једну револуцију и зашто је овде увек било потребе за револуцијом. Чак и кратка посета Француској довољна вам је да схватите зашто је Флобер мрзео буржоазију и зашто су шездестих година радикали хтели да запале ‚Сорбону‘. Ни ја се овде нисам провео најбоље. Болничарка која је била задужена за мене понашала се фашитички арогантно. Грубо је покушавала да ми угура у уста парацетамол. Рекао сам јој да ме ништа не боли и да ми парацетамол није потребан. „Не интересује ме то, казала је, то је правило, то дајемо свим болесницима. Одговарам јој да нећу да узмем парацетамол, али она није одустајала. Целе ноћи ме је малтретирала све док јој тај лек нисам отргнуо из руке, бацио и запретио да ћу – мада сам имао високу температуру – устати и отићи из болнице…Те болничарке су прави фашисти…Старији човек који је делио собу са мном напросто је ликовао; свидео му се мој отпор… А када сам касније добио грчеве у стомаку, ниједна болничарка није хтела да зове дежурног доктора, било им је стало да ме кажњавају. Ово је мали пример о целом једном однегованом систему који је саздан да би кажњавао људе који имају различите идеје од њих“…

[restrictedarea]

СВИРЕПО, НЕХУМАНО, ПАРАНОИДНО „Викиликсове“ ирачке, афганистанске и друге тајне депеше данас су познате широм света и значе документовану, мрачну хрестоматију зла уграђеног у биће данашње америчке Империје.

У „Аутобиографији“Асанж посебно говори како је „Викиликс“ 2007. године добио, из срца америчке команде,150 хиљада тајних записа „Правила за борбена дејства“ (у Ираку). У документима је цео пирамидални систем одлучивања и понашања на терену, са именима јединица, њиховим задацима, опремом…Преко половине војних набавки односило се на механику откривања и спречавања самоубилачких напада и физичке ликвидације „побуњеника“ по скраћеном поступку и без икакве судске процедуре. Сума набавки износила је 13 милијарди долара! То је, примећује Асанж, више него сума утрошена на пројекат „Менхетн“, производњу прве америчке атомске бомбе.

У ово време је „Викиликис“, мада прогоњен као и Асанж, од стране Пентагона, ЦИА, НСА, МИ6 и САС, био већ стао на ноге. Асанж наводи бизаран пример да су „поједини амерички команданти почели да посећују наш сајт (не знајући о коме се ради) како би дознали где би могли да набаве разервни део за њихово возило. Иронија над иронијама: неколико НАТО контрактора појављивали су се на нашој ‚чет‘ страници тражећи да им набавимо точкове за њихова борбена возила“.

Објављивање „Гвантанамо упутства“ изазвало је, пише даље Асанж, посебан бес у Пентагону, Белој кући и Стејт департменту. За та упутства америчком особљу у затвору како би требало да поступају са затвореницима, Асанж каже да као да су написана руком крволочног Атиле: „Тачка по тачка свирепо, нехумано, параноидно“.

„Упуство“ се чита као депресивни документ у којем се стриктно налаже америчким иследницима и стражарима да би требало да „омекшавају“ затворенике у току првог месеца заточења. После прве фазе следе две седмице „специјалног третмана у потпуној изолацији затвореника“. У тој фази ће се остварити „потпуна зависност затвореника од иследника“. Затвореници би требало да буду третирани „као демони“. „Упутство“, између осталог, налаже да „дезоријентација и понижавање (скидање до гола) мора да буду део свакодневне, сталне праксе“.

Асанаж је „Гвантанамо упутство“ објавио без фанфара и са кратким коментаром. Јужна команда Америчке армије, одговорна за Гвантанамо,одмах је тражила да се цео материјал повуче из оптицаја. „Викиликс“ није послушао, па пуковник Едвард Буш, портпарол затвора, изјављује како у материјалу има само мали део истине (остало је фалсификат), како ситуација у затвору „није више таква“ и како дотадашњи командант затвора Џефри Милер није више на тој дужности.

„Ох,шта то би са Милером? ‚Смењен‘ је тако што је именован за команданта једног још већег америчког мучилишта – Абу Гурајбу у Ираку“(Асанж).

„Викиликс“ ускоро долази до новог пакета тајних документа (2004), из којег се види да је ситуација у затвору Гвантанамо још гора него у време Милера, а да је тамо већ усавршен цели један систем како да се истина о затвору херметички затвори, како да се спрече, заварају и изиграју све чешће посете представника Међународног Црвеног крста.

ЗЛОЧИН, АУТЕНТИЧНО ЊИХОВ У марту 2004. четири Американца запослена у ирачком огранку америчке безбедносне фирме „Блеквотер“, киднапована су, мучена, убијена, а њихова мртва тела обешена на један мост у Фалудзи. Министар одбране Доналд Рамсфелд наређује, „на нервној бази“, осветнички напад на Фалудзу. Американци нападају свим оружјима, укључујући и запаљиве, напалм бомбе. У тајном рапорту америчке регионалне команде, којег се докопао „Викиликс“ и на којем стоји ознака тајности за наредних 25 година, стоји да је у 150 ваздушних напада са земљом сравњено 75 зграда у Фалудзи. Детаљно се извештава како су из ваздуха убијани пролазници на улицама под претпоставком да међу њима „можда има и терориста“.

„Тајне документе о Фалудзи проследио сам на три хиљаде (западних) адреса. Ништа. Нема одговора. Нико ништа не објављује. Ниједна од тих адреса није до тада имала овако аутентичне и драматичне докуманте из самог срца америчке војске, као што је био овај. Било ме је срамота мојих (западних) колега новинара.“

После досијеа у Фалудзи Асанж у рукама има онај познати видео материјал обележен са „Колатерална штета“. На филму је приказана цела сторија снимљена из америчког хеликоптера „Крејзи хорс“ (луди коњ). Види се како посада, као да се игра компјутерских игрица, коси дванаест цивила на багдадској улици. Међу мртвима и рањенима је, поред двоје деце, и Ирачанин, дописник агенције „Ројтерс“, Нуредин.

Салва напада, одмах после објављивања овог класичног ратног злочина, није уследила само из Пентагона, него и из „мејнстрим“ штампе – „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“,„Лос Анђелес тајмса“, (лондонског) „Тајмса“…Снимак је „фалсификат“, „дотериван“ ,„малициозно редигован“,све уместо голе чињенице да је реч о аутентичном сведочењу, снимљеном камером посаде америчког хеликоптера. Сви углови снимања су били амерички, снимци су транспарентни, чују се тријумфални повици из хеликоптера кад год неко доле на земљи падне мртав; злочин је био аутентично њихов. „Не могу ни данас да схватим како, негирајући све ово, моје колеге у овим листовима могу мирно да преспавају иједну ноћ“ (Асанаж у „Аутобиографији“).

На дан 26. маја 2010. редов америчке војске Бредли Менинг, човек кога ових дана чека у Мериленду доживотна робија пошто га је суд прогласио кривим („Оптужени није дувач у пиштаљку него издајник“, објасниће председавајући Суда), ухапшен је под оптужбом да је, из његовог оперативног центра у Ираку, изручио „Викиликсу“ багдадски материјал.

„Од почетка смо имали уграђен систем скривања извора. То нам није омогућавало да знамо да ли нам је Бредли Менинг доставио тај материјал. Наши сервери не испоручују такве информације, чак ни мени. Али једно је било сигурно: ако нам је Менинг доставио материјал, онда је он прави херој правде, који је то учинио да би спасао многе недужне… Заспао сам те ноћи са надом да ће му свет бити захвалан за то (Асанж)“.

Менинг, Асанж и његови волонтери у „Викиликсу“ од тада су, рећи ће Асанж, постали „ноћна мора лажног америчког сна“ и једне велике опсене о данашњој Америци. И хајка је почела уздуж и попреко Планете. А сам Асанж, са руксаком на леђима, од тада, па до бега у еквадорску амбасаду у Лондону, није, како метафорично каже, спавао две ноћи на једном месту.

Највеће Асанжово разочарање исписано у „Аутобиографији“ резрвисано је за западну штампу, америчку и британску. Када је лондонском „Гардијану“ понудио америчке документе о такозваном Одреду 373, наишао је на све могуће смицалице. „Одред 373“ био је потпуна тајна све док га „Викиликс“ није истерао на светло. Прича се најпре појавила на првој страници „Дер Шпигла“.Овај „одред“ је америчка Специјална једница за физичке ликвидације. У време „Викиликсовог“ открића имао је листу од две хиљаде имена које је требало да „одради“.

„Листа је крајње варварска, незаконита, агонизирајућа…лепо се види са каквом су лакоћом људи доспевали на листу за ликвидацију. Без судске процедуре…Гувернер провинције у Афганистану може, једноставно, да вас не симпатише и ви сте на листи. Следеће минуте беспилотна летелица долеће и бомбарује вам кућу“, бележи Асанж и додаје да је „Гардијан“ коначно био одлучио да штампа нешто о „Одреду 373“, али, индикативно, највећи дао редиговане приче у „Гардијану“ написао је, инкогнито, Ерик Шмит, уредник „Њуорк тајмса“ – „његове новине нису имале стомак да је штампају“.

ДО КОСТИЈУ У СТРАХУ Иако је Асанж имао потписан угвор са „Гардијаном“ и „Њујорк тајмсом“ да материјал иде симултано у оба листа, Американци су захтевали да „Викиликс“ иде сам, први. „Ништа друго него срамотни кукавичлук са њихове стране…Уредник ‚Њујорк тајмса‘ имао је смртни страх од Пентагона и није смео да објави да је са нама и ‚Гардијаном‘ ушао у партнерски однос око објављивања докумената“ („Аутобиографија“).

И у „Гардијану“ су, пише Асанж, почели да паниче, чим су у Пентагону подигли кажипрст. Део наводног објашњења био је – истина тачан навод – да су новинари и уредници ангажовани на редиговању хиљада страница материјала, праћени од обавештајних „авети“, да због тога живе у сталном страху и траже „додатак за опасност“(danger money).

Током свих ових година од како је кренуо у рат Давида са Голијатом, Асанж је, каже, радио са многим колегама новинарима широм света, посебно у Стокхолму где му је намештена „афера силовање“, али „нигде и никада нисам срео групу људи – у овом случају америчких и британских колега – са толико мало хладнокрвности у сусрету са опакошћу; људи са толико мало разумевања за оне који нису копија њих самих; нити сам срео људе на овако осетљивом послу, а са толико мало храбрости и познавања основних знања из домена дискреције и безбедности“. Када је уредник „Гардијана“ Алан Расбриндзер позвао у „Њујорк тајмсу“ тамошњег уредника Била Келера да га упита да ли зна како да обезбеди тотално сигурну линију за комуницирање, овај је – по Асанжу – показао да „нема појма“. То му је, пише даље Асанж, био уједно и добар изговор да на тај начин „оцинкари“ (јер, је тобоже била крива необезбеђена линија) Пентагону Асанажа као извор свих информација које је, пак, он, због личне промоције, ипак објавио у „Њујорк тајмсу“, али само као да преноси нешто што је неко други („Викиликс“), заједно са „Гардијаном“, већ обнародовао.

Асанж пише да је „Велики Њујорк тајмс био до костију у страху да не наљути мрачне силе у Пентагону, Белој кући, ЦИА, Стејт департмену и НСА. Јер истина о злочинима и непочинствима Америке по свету мора да остане онаква каквом је представљена из Вашингтона“.

У јуну 2010. генерал-мајор Камбел, командант америчких трупа у Афганистану, изјављује да „кад год се појави било какав поверљиви материјал као што су ‚Викиликсове‘ депеше, то наноси директну штету нашим војницима који овде у Афганистану свакодневно излажу њихов живот опасности“.

Сутрадан, министар одбране Роберт Гејтс и адмирал Мјак Мулен, изговарају исту оптужбу: „Може господин Асанж да говори што год хоће о наводној добробити коју он и његови наводни извори чине људима, али је истина да сви они имају на рукама крв наших младића који гину овде у Афганистану“.

Само неколико часова после ове пресуде да Асанж „има крви на рукама“, ко год је у свету на „Гуглу“ укуцао „крв“ и „Асанж“ имао је пред собом хиљаде „посета“. Крв на рукама ушла је у подсвест милионима људи „више него криминал Ричарда Никсона, Сухарта и Понтија Пилата, заједно“, забележиће Асанж.

Асанж из еквадорске амбасаде у Лондону и даље пркоси Империји, док Специјална једница у Пентагону, састављена од 120 људи ради 48 сати, седам дана у седмици, на плановима за лов на њега, његових сарадника и Едварда Сноудена, тренутног азиланта у Русији.

У међувремену, неколико америчких политичара јавно и директно тражи Асанжову и Сноуденову главу.

Сара Палин, из екстремно десног покрета „Чајанка“ запенушено узвикује да би Асанжа требало прогонити „као пса“ све док га не стигне америчка рука.

У једном америчком листу појавила се фотографија Асанжа са круговима бојеве мете прилепљене преко уста…

Асанж, пак, каже: „Викиликсова открића – нарочито ирачке и афганистанске депеше – остају запис за историју коју никаква бруталност, спиновање и перверзна демократија не могу да избришу. Живеће све док нас буде и док људи буду имали интереса да сазнају истине.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *