На Дрини Андрићград

Пише Светислав Тијанић

Како је Андрићград препородио уснули и запуштени Вишеград, а са њим се сада обнавља и чувена на Дрини ћуприја

Крај сукоба у грађанском рату у БиХ Вишеград је дочекао са неславним рекордом: две трећине житеља ове вароши чиниле су избеглице. Преведено на стварно стање – силом прилика и жељом светских моћника и поред својих имања и занимања, људи су преко ноћи постали бескућници и убоги сиромаси. Бежећи испред сулудих планова о стварању једнонационалних држава на истоку Балкана, и то махом замишљених на штету најбројнијег и најраспрострањенијег, српског народа, баш они, Срби, кренули су, као и 1941. и 1942. године у збегове. Вишеград их је нештедимице примао у своја недра. Нигде, ваљда, доскора није могло да се напише толико тужних исповести као у граду који је својим одрастањем и дугогодишњим боравком, а поготово романом „На Дрини ћуприја“ награђеним „Нобеловом наградом“, овековечио српски писац Иво Андрић.

 

ВИДОВДАНСКИ  ПЕРФОРМАНС Вишеград се због огромног терета који су носиле са собом избегличке колоне, потпуно замрле привреде, па и зато што је дубоко на источној граници Републике Српске, сматрао градом без будућности. Без перспективе. Све док се, једног дана, тражећи простор за постављање сценографије за екранизацију романа „На Дрини ћуприја“, на ушћу Рзава у Дрину није појавио прослављени српски редитељ Емир Кустурица. Као на брду Мећавник у Мокрој Гори, где се попео током снимања свог филма „Живот је чудо“, и ту свио своје породично гнездо, Кустурица је пред собом „видео“ град. У Мокрој Гори дрвени, а у „лијепом старом граду Вишеграду“ – камени град.

Градња Андрићграда започела је на Видовдан 2011. године, необичним перформансом, уз звуке опере „Кармина Бурана“, у извођењу симфонијског оркестра и хора РТС-а, и звуке багера, булдожера и камиона. Овом спектаклу присуствовало је неколико хиљада Вишеграђана и становника суседних општина. Милорад Додик, председник Српске, нагласио је том приликом да је ово „пројекат ентузијазма, љубави и вјере у бољу и сретнију будућност“, док га је Емир Кустурица представио као „ренесансни град од камена са улицама, трговима, хотелом, позориштем, биоскопом, галеријама“, у којем ће доминирати средњовековни православни храм.

У недељу, 4. августа, у новоизграђеном храму Светог великомученика цара Лазара и косовских мученика у Андрићграду, светом тајном крштења у књигу вечног живота и цркву свету уведена је Анђела Симић од оца Славена и мајке Марице, рођене Туба, становника Вишеграда. Кум је био Велимир Тодоровић из Бијељине. То је прво дете које је крштено у храму који је модификована копија Високих Дечана и чији су темељи постављени 27. априла, позлаћен крст подигнут на куполу храма 21. маја, а прва архијерејска литургија служена на Видовдан ове године. Ктитори овог храма су Емир Немања Кустурица и Влада Републике Српске уз помоћ добрих људи и добротвора. Емир Кустурица је градњом Андрићграда свим житељима Вишеграда донео веру у бољу сутрашњицу. Репортер „Печата“ је средином протекле седмице посетио Андрићград.

 

[restrictedarea]

Ваљда нигде на свету, и никада, град није тако брзо растао, али и интересовање за њега. Није нимало тешко замислити колико је, од отварања 5. јула 2012. године, дошло знатижељника ако се зна, рецимо, да ових дана кроз ово грађевинско чудо укупне површине 16.000 квадратних метара прође и до хиљаду људи дневно, да их је у јулу кроз капију Андрићграда прошло више од 10.000, и да је – и тај податак много говори – на терасама у оближњем, доскора замандаљеном, а одскора реновираном хотелу „Вишеград“, терасама које гледају у велелепни мост Мехмед-паше Соколовића на Дрини чија је реконструкција управо започела, од 1. маја до Васкрса – дакле, за пет дана – попијено 4.000 кафа.

Само у последња два месеца, принуђени на то због великог броја пристиглих возила, Кустурица и власт у Вишеграду урадили су два нова, неопходна и велика, паркинг простора у граду. Основан је и Клуб обожавалаца Андрићграда у којем је чланство добровољно и чији оснивачи кажу да „пишу нову историју културне епохе Вишеграда“. Откуд такво интересовање за Андрићград?

„Професор Кустурица је чудо. Осетио је како ми размишљамо о правом животу. О ономе што нам недостаје у Вишеграду. Схватио је да нас немоћ да та размишљања реализујемо највише боли“, говори млада вишеградска дама у пролазу.

 

КАМЕН И ДРВО Мост Мехмед-паше Соколовића „блокирали“ су продавци сувенира. Највише је оних са ликом Ива Андрића, који је својим романом „На Дрини ћуприја“ овековечио ово градитељско дело старо пола миленијума.

Момчило Говедарица је у ишчекивању пензије у ручно рађеним сувенирима видео шансу да преживи. „Доскора је ово био мртав град, али се све страховито променило од како је дошао Кустурица. За њим је стигла река људи, туриста, а с њима и новац и роба, радост, осмеси и бољи услови за живот. Ја сам читаву 1992. годину био у логору у Сарајеву. Избегао сам у Вишеград, али смо тешко живели. Једва састављали крај с крајем. Сада је и нас коначно сунце огријало. Тренутно се и син бави израдом сувенира од природних материјала, дрвета и камена, па ћу њему све препустити када добијем пензију“, задовољно ће Момчило Говедарица.

Почетком јула 2011. енглески „Гардијан“ је објавио опширан текст посвећен почетку градње Андрићграда, под насловом „Босански књижевник добија град изграђен у његову част“. У тексту се, између осталог, наводи да овај град ниче као почаст Иву Андрићу, чувеном писцу и добитнику „Нобелове награде за књижевност“. „Гардијан“ цитира Емира Кустурицу, који је нагласио да је ово „његов највећи и најзначајнији пројекат у животу“, те да се „уморио од великих градова“.

На прилазима Андрићграду, и унутар њега, сачувана су огромна стабла чемпреса којима је пријало тло поред Дрине. Кустурица воли дрво. Воли да гледа како оно расте. Како  дише. Када је градио Дрвенград строго је упозорио градитеље да му не оштете ниједно стабло аутохтоних сорти шљива које је ту затекао. Жестоко се наљутио када је, током измештања далековода на Мећавнику, који је до тада ишао преко купљеног имања, на једној шљиви одсечен врх.

Кроз пространу камену капију Андрићграда, која асоцира на приморске древне градове, улази се директно у Улицу Младе Босне. Патина по каменим зидовима делује као да су куће прављене пре неколико векова. На железничкој станици Голубићи, на узаној музејско-туристичкој прузи Мокра Гора – Шарган Витаси преко Шаргана, коју је сазидао да би снимао главне сцене у филму „Живот је чудо“, а затим је поклонио „Железницама Србије“, многи су изгубили опкладе, убеђени да та станица постоји још из времена градње пруге, пре једног века.

Изнад улаза у биоскоп у Андрићграду, са десне стране Улице Млада Босна, постављен је, с превеликом љубављу и жељом и мајсторском руком рађен, монументални мозаик дужине десетак и висине око три метра. На њему Милорад Додик вуче дебели конопац, а помажу му Емир Кустурица и иза њега бројни познати људи, добротвори.

Дубоко у позадини, иза девојака које беру румене јабуке или нар, шта ли је већ, стоји налакћен Бранко Ћопић и све то из прикрајка шеретски посматра. У оближњој књижари „Или-или“, у излогу, Селенићеви „Очеви и оци“, Кустуричине „Смрт је непровјерена гласина“ и „Сто јада“, али и Кишова „Мансарда“, Капорова „Уна“, Андрићева „На Дрини ћуприја“, „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића, „Блудни син“ Буковског, „Женски родослов“ Љиљане Хабјановић-Ђуровић, „Грех њене мајке“ Мир Јам, „Стара српска књижевност“ Велимира Старчевића, Достојевски, Шекспир и многи други писци и њихове књиге. На табли пред биоскопом најављује се филм „Жестоке девојке“.

„Доскора нисмо ни имали биоскоп. Сада је све много другачије, има више могућности за провод“, каже Данијела Вуковић, млада Вишеграђанка која ради на рецепцији хотела „Вишеград“, ваљда и сама збуњена великим променама које су за кратко време раздрмале учмали град на Дрини, али очито још ненавикла на сусрете са представницима „седме силе“.

Галерија слика, ћевабџиница, јувелирница, „касаба“, уз књижару и биоскоп све се то налази у Улици Младе Босне. Суседна Улица Томаса Мана требало би тек да добије своја култна месташца за окупљање гостију. На Андрићевом тргу, у срцу Андрићграда, иако ужареном од летњег сунца, сасвим опуштена атмосфера. Људи седе, причају и уживају. Нико, међутим, не пропушта прилику да се фотографише поред бронзане статуе српског нобеловца. Овај трг, казује нам Радоје Тасић, дописник БН телевизије и агенције „Срна“, место је бројних догађања и вишеградски прозор у свет. Скоро сваког дана се одржавају концерти, књижевне вечери и позоришне представе. Гледајући плакате и најаве, највише је програма, рекло би се, за најмлађе Вишеграђане.

„Главна вишеградска улица је, рецимо, сасвим изгубила на значају, а оживела је улица уз обалу Дрине која води од ћуприје до Андрићграда. Сада се у њој отварају кафићи, галерије и други простори. Од 1. маја се тражи кревет више у овом граду, па је у задња два месеца отворено пет хостела са пансионским смештајем. Сам Андрићград постао је место изласка и забаве за људе из Рогатице, Рудог, па и 75 километара удаљеног Ужица. На простору испод цркве посвећене косовским мученицима, српском цару Лазару и осталим српским пострадалим јунацима, под земљом ради најлепша дискотека у овом крају. У септембру ће почети да ради и Андрићев институт у Андрићграду“, прича нам колега Тасић.

У тој новој „главној“ вишеградској улици пажњу привлачи огроман мурал, настао 2011. године, на којем је насликан Иво Андрић и исписан следећи текст: „Живот је несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“

 

ОБНОВА ЋУПРИЈЕ Од Андрићграда према мосту, задужбини великог турског везира српског порекла Мехмед-паше Соколовића, рођеног иначе у свештеничкој породици у близини суседне варошице Рудо, уређена је пешачка стаза поред смарагдно зелене Дрине. Ниво ове реке, српске жиле куцавице која као нерв, артерија, повезује Србију и Републику Српску, спустиће се од 26. до 31. августа за два до три метра. Ради се загат око оштећених стубова на левој обали и почиње њихова реконструкција. Тај посао, санација свих 11 стубова који као и мост – то за данашње прилике свакако делује нестварно и невероватно – већ пола миленијума стоје на дрвеним шиповима, трајаће око три године. Грађевински материјал се свакодневно довлачи, а радове изводи турска специјализована фирма „ЕРБУ“. Ревитализацију вишеградске ћуприје финансира турска развојна агенција „Тика“ са износом од пет милиона евра.

Вишеград се, дакле, променио, утегао и улепшао. Као да су се доскора скривала у својој бојажљивости и бесперспективности, измилела су однекуд млада, насмејана лица. Подмладио се град, „сишао“ је са Бикавца и околних брда на две вишеградске реке, ставио се на услугу гостима.

Емир Кустурица, творац града чија је градња започела на Видовдан 2011, а биће сасвим завршена истог датума наредне године, тренутно је у Требињу где снима филм „Љубав и рат“. У овом новом подухвату Кустурица је и редитељ и главни јунак, док је главну женску улогу поверио Моники Белучи. Имајући на уму како су настајали Дрвенград и Андрићград, склони смо да поверујемо, а то никога живог не би требало да изненади, да ће овај филмски маг наћи и тамо неки „кутак“, на Клобуку рецимо где је у току снимање, у којем ће после Андрићграда наставити да исписује најлепше странице историје српског народа, и градњом неког новог града, новог културног стецишта, исказује сву своју неуништиву стваралачку енергију и невероватну машту.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Hvala Kusti kroz njega kosmos salje” znakove” !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *