Мирна река против естетике шокантног

Пише Дејан Ђорић

Заснивање ликовног дела на основу духа места узбуђује српску публику, која у акварелима Сергеја Алдушкина препознаје из садашњег живљења нестајућу нормалност и осећајност

Трећег септембра у београдској Библиотеци галерији „Бранко Миљковић“ (огранку Библиотеке „Вук Караџић“ – Звездара) изложиће своје аквареле руски сликар Сергеј Алдушкин. Реч је о уметнику који већ традиционално, осми пут приређује самосталну изложбу у Београду, чија дела овдашња публика радо купује, па има много колекционара са по три-четири, али и са двадесет његових радова. Објавио је монографију на српском језику и узео учешће у пројекту Мирјане Стојановић (која живи у Москви) „Србија са палете руских уметника“, у оквиру којег слика циклус посвећен Србији. Ове године учествује и на Милешевској колонији. Ко је тај уметник, добитник титуле „Најбољег руског акварелисте“ од Руске академије уметности, и у чему је тајна привлачности његових радова?

ТРАДИЦИОНАЛИСТА Сергеј Алдушкин (рођен 1967) припадник је маријанског народа, угро-финског порекла, староседелаца из области средње Волге. Сачували су свој језик и културу, а православне су вере. Сликар са женом и двоје деце живи пасторално на селу, као добротвор који је изградио чесму, капелицу и пут, а у старој родитељској кући прави музеј свог краја и у њему већу уметничку галерију. Путујући и учествујући на изложбама у Русији и Европи, сликар је поклонике пронашао у Србији. Добар цртач и ванредан акварелиста Алдушкин је традиционалиста, сликар који припада великој руској школи реализма. Сасвим извесно, наставља тамо где су стали передвижници, доказујући да се и у време брзих сензација, естетике шокантног, ружног и спектакуларног, уметник може, само ако жели, вратити на изворе локалне традиције. Од класицисте Карла Бруљова до данас, непрекинуто тече широка, мирна река руског реалистичког сликарства, као вид повратка селу, изласка у шуму, чисту природу или на воду, у настојању да се пејзаж доживи и на прави начин наслика. Передвижници су у деветнаестом веку раскинули с академским митолошким сликарством и неруском тематиком, окренули се као и народњаци националном, животном и људском. Попут Левитана и Шишкина, Алдушкин је посвећен локалном миљеу, ономе што најбоље познаје и најдубље доживљава, где се одигравају његове мале радости и велики заноси. Сликајући лепе девојке у романтичним хаљинама, мртве природе са мотивима огњишта, физички и духовно велику руску црквену архитектуру, обалу Сене и париске мостове, као да се најрадије враћа чамцима са обале Волге, омиљеном мотиву који се налази недалеко од његовог дома. Указујући да је као сликар способан да се бави разним темама и мотивима, од зимских идила (пејзажа које назива „Зимска бајка“), портрета, акта, слика дојиља и сеоских жена са преслицом до ведута и анималистике, припадник је пре свега школе чије се особености одмах уочавају у сусрету са српском уметношћу.

[restrictedarea]

ЗАБОРАВЉЕНИ ДАХ СТЕПЕ Србија је имала и има ванредне акварелисте, од Ранка Бељинца, Здравка Мандића, Грујице Лазаревића, Ђорђа Симића до Власте Николића, Драгослава Хусара и Душана Ђукарића. Тим великим индивидуалистима дар и упорност отворили су уметничке ризнице, међутим, нама недостаје систематско школовање и упућивање младих уметника у тајне акварела. Не само да се та, по многима најтежа ликовна техника, никада није предавала на нашим академијама, већ ми нисмо уопште имали професоре који би били способни да поуче студенте реалистичком изразу као основи познавања уметности. У том смислу Алдушкин суверено указује на предности руског академског образовања, школе која је имала одјек у Бугарској, Источној Немачкој, Кини и Северној Кореји, стварајући често изванредне уметнике. Поједини од најбољих наших реалиста попут Слободана Боба Ђурђевића, Вељка Ђурђевића и Михаила Кулачића, посредно су ученици старих руских мајстора, међутим, тек би им школовање на Московској академији коју је Алдушкин завршио, омогућило да брзо и безболно савладају тајне заната. Стари тип наставе полако нестаје чак и у Русији, а код нас смањење броја часова кључних предмета као што су вечерњи акт, анатомија и технологија и прелазак на факултативну наставу, прети да затре оно мало талената посвећених фигурацији. Зато се у нашој средини навиклој на културу руске емиграције, на слике Николаја Рериха и других руских мајстора у београдском Народном музеју, на ретроспективне изложбе Рјепина и Верешчагина, радо прихвата сликар попут Алдушкина. Донео је заборављени и свежи дах степе, лепоте и љубави за отаџбину, нешто што се код нас на силу потискује, супротставио је чисту и невину, али не и наивну уметност ругобама савремене цивилизације, упућујући на вековни романтизам и аристократизам руске културе. Можда ненамерно, он је и страсни критичар посустале посттехнолошке западне дистопије, сликар и човек из другог и бољег времена. Оно што му техномани, урбани типови и феминисткиње не могу опростити није староставност већ душевност, узношење породице, дома и традиције.

Заснивање ликовног дела на основу духа места, како би се прокажено рекло, крви и тла, узбуђује српску публику, која у Алдушкиновим акварелима препознаје из садашњег живљења нестајућу нормалност и осећајност. Као сликар не би толико занимљив, па макар и савршено владао занатом, да у реализам није унео заборављену поетичност, извесну наивност, лакоћу, прозрачност и ведрину. Довољно је у том смислу сетити се речи Драгослава Бокана, за кога је љубав према Русији виша од религије: „Ако изгубимо ведрину, све смо изгубили.“

[/restrictedarea]