МИЛАНКО ШЕКЛЕР: КРСТИЋЕВ ПРОГРАМ ИЛИ СРБИЈА ПРЕД ЗАДЊОМ КРИВИНОМ И ЦИЉНОМ РАВНИНОМ

„Деца сваког од нас имаће се где учити читању и писању и просвећивати; имаћемо просвећено свештенство и за сваки посао оспособљене наше синове; када одшколујемо наше синове неће нам требати да за разне службе узимамо стране људе и да их по свету тражимо и доводимо“.

Из беседе Милоша Обреновића, поводом обзнане хатишерифа пред Скуштином Србије у Крагујевцу 22. јануара 1829.

У ситуацији описаној у наслову (Србија пред задњом кривином и циљном равнином) може се још свашта десити, и то од пада и уганућа ноге (одустајања од трке) до даљег мучења и заостајања дубоко на зачељу, али и до покретања задњих унутрашњих скривених снага, које могу све променити и избацити тркача учесника у групу награђених, а понекад и победника. За то треба снага, срце и дух победника и, можда још важније, спремност да се не верује ни у чију надмоћ и неприкосновеност, па и када је очигледна, да се никад никоме не признаје унапред победа без борбе. Као што ни Бекрића није уплашила чињеница да је једини Европљанин у финалној трци, као ни то да иза њега стоје најскромнија финансијска и државна средства. Сам је решио да промени одавно укорењено становиште да српска атлетика нема шта да тражи у врху светске. Знао је он боље од многих других да професионални спорт даје врхунске резултате само нахрањен огромним средствима. Али, да је прихватио то као непобитну чињеницу, или би почео да трчи за неку богатију земљу или би напустио бављење тим спортом и постао фудбалер, кошаркаш или тенисер. Али он дао све од себе да, упркос свим околностима, оствари врхунски резултат. И, гле чуда, па то ради!

 

Хоће ли и овај пут употребити талентованог и интелигентог младог човека. Обећана му је потпуна политичка подршка, а он ју је, што је најгоре, и сам тражио. Такав човек и политика, у сусрету на највишем месту, и то по први пут у његовом животу, у данашњој Србији, могу довести само до два исхода: или ће бити потпуно разочаран или ће изгубити душу. Навијам да нађе у себи снаге, отргне се, и доведе до трећег исхода, до сада незабележеног, а то се може и могуће је само уз помоћ, знања, али и срца и душе. И да онда крене да ради најбоље за све нас, одбацујући било чију и било какву политичку подршку, сем оне народне. Хоћу да верујем у постојање таквог човека.

 

Највеће штета за њега, али и за Србију, била би, потрошити узалуд човека таквих потенцијала у његовој младости, уместо да га однегујеш и створиш од њега човека великих могућности и користиш га у његовом пуном потенцијалу и највећој његовој радној снази. Министарство финансија Србије је огроман државни апарат, у коме раде људи великих могућности, а међу економистима Србије налази се велики број стручњака од којих многи могу дати велики допринос раду овог виталног сектора. Да ли то нови министар уопште зна? Ако буде мислио да овде нема никога, и да мора да доведе све људе из иностранства за сараднике, онда ће резултати бити више него жалосни.

 

ЂАК ВАШИНГТОНСКОГ КОНСЕНЗУСА Није добро када неко у првим јавним наступима каже да већ има план рада, и то једном правнику, који је исказао задовољство оним што је чуо, и обећао да ће овај млади економиста имати прилике да то и реализује. Да би данас био министар финансија Србије идеолошки мораш да будеш одани војник неолиберализма и слободног тржишта, уведен у ред на једном од најсветијих места у најсветијој држави (Њујорк, Волстрит, Јејл, САД). Само је Чикашки економски факултет веће светилиште ове идеологије.

 

Хајде да видимо детаље плана, који је изнео наш млађани будући министар финансија. Рекао је да су то следећи елементи:

 

1. Нулта пореска толеранција (то се ваљда подразумева у свакој нормалној земљи). Зар садашњи закони не обавезују сваког да плаћа порез, па и оне који су давали или дају највеће донације странкама? А и ту кампању је актуелна власт већ покренула пре два месеца.

 

2. Привлачење страних инвестиција (да ли игде у Србији и најглувља и потпуно обневидела баба не зна за причу о привлачењу страних инвестиција). Ако неко зна неку особу у Србији да није чула за стране инвестиције, молим да ми пошаље њено име и презиме. Не знам шта све нисмо покушавали да привучемо и упецамо стране инвеститоре и да ли је ишта од мамаца остало још неупотребљено. Пробали смо у почетку великим и шљаштећим поклонима (Сартид), потом приватизацијом друштвених и државних врло јефтиних предузећа, обезвређених дугим и мучним економским санкцијама. Потом смо им, уз продају државних фирми, поклањали и атрактивне локације за које су могли да промене намену и добију грађевинске дозволе и потом их једноставно препродају другом или сами изграде и продају локале и станове. Када их ни то није више привлачило, почели смо да им заокупљамо пажњу и јефтином продајом огромних парцела пољопривредног земљишта, што ниједна земља у Европи није чинила. Потом смо почели да им дајемо дирекетно новац из буџета за сваког запосленог радника, и то у износу да је гарантовало да ће имати да исплаћају радника и до пет година унапред, а после тога, могу да оду другде. Пробали смо и да се ортачимо и улажемо у послове са страним приватним инвеститорима, и то тако да ми дајемо и новац и гаранције за кредит који ти странци подижу, да градимо путеве који им требају и ослобађамо их унапред свих могућих пореза и доприноса. Почели смо и да дајемо пољопривредно земљиште које је остало неразграбљено јер је било у власништву војске и задруга. Шта још нисмо пробали?

 

3. Прогресивно опорезивање. Ко има више, треба и да плати више. Баш да видим да ли ће будући министар остати при овој изјави. Неолиберали кажу пак потпуно супротно: ко има више треба да плаћа мање јер ће у том случају богаташи више улазити у инвестиције и посао и самим тим отварати нова радна места и покретати развој.

 

4. Реконструкција и проналажење стратешких партнера за јавна предузећа Србије. Још то нисмо продали (Телеком, ЕПС, водоводе, комуналне службе) и биће веома интересантно када и то оде на добош. Француска је приватизовала париски водовод да би вода из месеца у месец бивала све скупља, и на крају, како нови власник није ништа улагао у инфраструктуру, како је већ вода из дотрајалих цеви цурела на све стране и претила опасност да Париз остане без воде први пут у историји, град је поново морао да преузме водовод, потпуно уништен и руиниран. Наравно, паре за то су опет обезбедили грађани, они исти због којих је наводно продат водовод да би им квалитет услуга био боља.

 

ЧЕКА ЛИ НАС НЕШТО СТРАШНО Бојим се да ће и нови министар све радити у складу са Вашингтонским консензусом, оченашом неолиберализма, који су почетком 80-тих ММФ, Светска банка и Министарство финансија САД формулисали за „партнере и пријатеље“ у Јужној Америци. После више од две деценије мука и хаоса, кроз који је прошла већина земаља овог континента, тамо више нико не сме ни да помене Вашингтонски консензус. Неке од земаља тог региона направиле су пун круг, па већ десетак година раде честе национализације, тојест подржављење некада приватизованих компанија (Аргентина је повратила железницу, коју је продала Британцима, Нафтну индустрију, коју је била продала Шпанцима, или Венецуела, која је национализовала нафтну индустрију, продату америчким компанијама, или млекаре, које је продала Нестлеу, или цементаре, продате Америкамцима итд. Треба подсетити да су у Аргентини, када је све већ било приватизовано и продато (чак и болнице и део школа итд.), а земља се нашла у потпуном колапсу, дошло до великих народних демонстрација и суштинске промене економске политике. То је прво подразумевало протеривања ММФ из земље, као и неколико младих министара који су проводили њихову политику. Сви ови приципи примењени су и у земљама источне Европе у време транзиције са централизовано организоване привреде на слободнотржишни модел.

 

Најчувенији правник у влади Србије каже да је будућем министру, након прегледа његових шест густо куцаних страна плана за Србију и усменог изношења плана рекао: „Рекао сам му да ће све бити много горе него што мисли. Да су тренуци славе кратки, да после тога долази критика јер у Србији сви показују своју снагу ако некога што јаче опсују. То, сине, и тебе чека. Ако си спреман то да прихватиш, уђи у арену. Ако ниси, онда немој ни улазити“. И још је додао: „Ја ћу ти помоћи, ја ћу те штити од свих тешких потеза, рећи ћу да је то наша заједничка идеја, па ће то искористити да ударе по мени. Али мораћеш да очврснеш, да се тучеш, да се бориш, јер све реформе које мислимо да спроведемо болне су и тешке, али направиће нам нормалну земљу“.

 

Боже, како се бојим горе изречених речи, како се бојим оног што нас чека и оног што оне предвиђају да ће се дешавати. Не верујем да се правнику отворило треће око, па сада има визије као Нострадамус. Бојим се да он нешто зна, а неће и не може да нам то саопшти. Бојим се да је домаћи странац и велики патриота доведен као свемирски експерт а наше горе лист само зато да би спровео неке ужасно непопуларне и тешке мере по целокупно гласачко тело Србије. Тако ће правник моћи увек да каже да то мора да се уради јер, тако каже наш најпаметнији и настручнији човек на свету, и да он њему потпуно верује и да то није политика његове странке, већ само стручни потез. А он, правник, неће имати ништа са тим мерама јер политика његове странке је само да се у Србију врате умни и паметни млади људи, а то шта они предузимају и чине није политика, то је струка. Додуше, та стручност јесте стечена стипендијом финансираном из оног истог фонда који је пре нашег генија стипендирао и учио „струци“ и господина Алексеја Наваљнија и саветницу председнице такозваног Косова Атифете Јахјаге.

 

СМРТ ДРЖАВИ! Све то јасно указује да ће планиране мере бити против огромне већине сиромашног народа, а не против њених богатих појединаца. За разлику од најпознатијег правника владе Србије, имам чисту визију јер не знам ништа, а јавља ми се шта ће бити. Видим дизање пореза, видим отпуштање људи из државне администрације и државних компанија, видим приватизације осталих малобројних државних и јавних предузећа за будзашто, видим кресање пензија и трошкова здравства, образовања, науке и војске, видим да огромној већини добро бити неће, али такође, што ме јако радује, видим, као кроз неку маглу, и да ни онима који то буду наређивали и спроводили, да ни њима добро бити неће. У систему у коме је приватна имовина издигнута на пиједестал једино пожељне и вредне, уз огромну и јавну њену протекцију од стране државе, а где је лично богатсво појединца једино мерило нечијег успеха и значаја за друштво и заједницу у којој дотични богаташ живи, док је све што је државно окачено на стуб срама, шта можете и очекивати друго.

 

Кажу да је приликом пререрасподеле друштвеног богатства основни императив и принцип рада свих држава света да се сви високо исплативи послови и сви потенцијално лако оствариви велики профити што пре приватизују и дају појединцима да их остваре и користе, али у исто време и да се сваки потенцијални ризик и остварени губитак неког великог приватника треба и мора увек максимално социјализовати (да држава преузме све губитке и плати их из буџета, односно пореза). То смо видели последњих година кризе у САД, где је држава, да би их спасила банкрота, преузела све огромне губитке приватних банака, инвестиционих фондова, као и приватних осигуравајућих кућа. Држава ће пак преузете финансијске обавезе наплатити од целокупног становништва САД тако што ће им повећати порезе и смањити улагања за образовање, здравство, пензије итд.

 

Нама је много ближи наш пример: продаш Сартид приватној компанији из САД, и то за багателу, а преузмеш цео дуг Сартида на буџет Србије. Онда тај неко кроз Сартид годинама топи огромне количине гвожђа пореклом из готово непресушних ресурса Југословенске војске (тенкови, топови, возила, оруђа), што му омогућава велику профитабилност и исплативост бизниса. Уједно дајеш тој приватној компанији струју по неколико пута нижој цени од тржишне, ослобађаш га еколошке и градске таксе тако што их снижаваш неколико десетина пута, дозвољаваш му да прода сву имовину Сартида која има добру цену на локалном тржишту (на пример, стадион у Смедереву), а све да би тај власник што више зарадио. Кад му посао више није исплатив (нема више ништа из војске да се топи) и када је ушао у дебели минус, онда држава поново преузме фабрику и цео тај минус од страног инвеститора, а он са својим профитом оде у бели свет. То је принцип.

 

И сада изражавам сумњу, али само сумњу, тако што питам: да ли је у консултантској кући где је радио наш будући министар могао стећи неке контакте и знања која не била пожељна да их има неко на министарском месту? Не сумњам у поштење, само питам, знајући да као своје клијенте ова консултанстка кућа има често и централне банке и владе многих земаља, али и велике инвестиционе фондове и приватне банке, где су интереси најчешће потпуно супротни и оштро супростављени једни другима.

 

Кажу да је изјавио и да више воли да прима 6.000 евра годиње у Србији, него 60.000 евра годишње у САД. Можда он заиста тако и осећа, и то могу да у потпуности разумем јер сам ту врсту понуде и изазова искусио и на сопственој кожи. Мене брине нешто друго, а то је чињеница да је он у једној тако угледној и богатој компанији (која годишње има обрт од десетине милијарди, после шест година рада имао плату на месецном новоу од 6.000 евра (или долара, апсолутно свеједно). Знам раднике из Србије који раде у челичани у Америци и примају плату идентичне висине. Мало чудно. Самим тим је јасно да се ради о извршилачком месту, а не управљачком, то јест менаџерском, на које сада долази и за које очигледно стиже без икаквог менаџерског искуства.

 

МАРШАЛ И ЊЕГОВ ПЛАН Наивно звучи изјава да ће већ следеће недеље имати написан детаљан план за рад свој министарства. Ко сме да гарантује да неко ко долази преко океана зна организациону структуру и систематизацију радника Министарства финансија или, што би рекли српски, да ли зна где је тоалет и да ли зна кафу да наручи у том министарству. Колико је значајно имати детаљан увид у свој ресор, говори и следећи пример који се десио у Њујорку 70-тих година. Ради се о постављењу човека на високу позицију у градској управи Њујорка. Како је у изборној кампањи обећао већу ефикасност рада градских служби, одмах по преузимању дужности, решио је да крене у реализацију обећања. Заказује састанак свих градских инспекцијских служби у једној великој сали. Ни он а ни његови најближи саветници нису знали да су уствари позвали 55.000 људи на састанак. Сала за састанке могла је да прими највише пар стотина људи. Истог дана је дао оставку.

 

На крају, неко је поменуо да ће будући мандат министра финансија да се одвија у оквиру нечега што је названо Маршаловим планом. Под Маршаловим планом многи подразумевају поједностављену слику послератне Немачке, у коју САД улажу огромне количине новца. Али брзу обнову и развој Западне Немачке није обезбедио тај новац. Ерик Рејнерт, норвешки економиста и један од најбољих познавалаца њене историјекаже да је тајна у томе што је Немачка држава помагала унапред одређене стратешке гране индустрије и привреде, што је тржиште Немачке било у потпуности заштићено високим царинама од увоза конкурентске робе из развијенијих земаља (пре свега САД и Велике Британије), што је држава улагала у развој приватних предузећа средства из сопствене штедње њених грађана, која су приватне компаније добијале по веома повољним условима – много повољнијим него што би то могле да обезбеде страни улагачи, што је улазак страног капитала у државу био под веома строгом контролом и само за одређене сегменте привреде, тако што није било страних банака у Немачкој, тако што је држава користила и примарну емисију (штампање новца) за финансирање капиталних инвестиција, инфраструктуре итд. Шта мислите да је тај који је поменуо Маршалов план мислио на ово или ипак у оном привидном и више рекламерском?

 

У покушају да нађем што више података о нашем вундеркинду, нисам успео да нађем ниједан чланак на енглеском језику где америчке новине пишу о „новом Тесли“, најперспективнијем и најпаметнијем студенту Јејла и слично. Такође чуди да је морао као тако талентован, након завршетка школе, да пошаље свој ЦВ на преко 2.000 мејлова не би ли пронашао посао. Увек компаније јуре таленте. Нашао сам једино податак да је у току студија учествовао у истраживању које се односило на социјално раслојавање и настанак посткомунистичке елите у Пољској, Мађарској, Чешкој и Словенији. Звучи социолошки, а не економски.

 

Довољно је суочити се са подацима па видети да су министри финансија у свим озбиљним европским државама (Немачка, Француска, Велика Британија, Швајцарска, Шпанија, Италија итд), готово по правилу били људи просечне старости око 50 година, врло често и око 60. Опште правило је да су сви прво радили годинама у том или неком сродном министарству, потом су постављани на одговорније функције, да би на крају завршили и као министри. Од тог назови правила одступа се само у источноевропским земљама и земљама у транзицији, у којима се често постављају људи који долазе после дужег периода проведених на разним позицијама у иностранству (приватне компаније, консултантске куће, приватне банке, Светска банка, ММФ итд.). Но и тада то су људи који су напредовали и били на управљачким позицијама, а често су постављани прво на ниже позиције у министарству, па тек касније долазе на министарска места. Без обзира на све, нико још није поставио дипломца (а тамо има дипломаца не само са Јејла већ и са Хардварда, Принстона, Јејла, Кембриџа, Оксфрода, Лондонске економске школе итд) одмах на место министра, нису узимали човека предходно запосленог само у консултантској фирми која запошљава хиљаде таквих људи, а да није имао имао бар неко искуство управљања великим сектором или бар није предходно прво доведен на неку нижу позицију у то или сродно министарство.

 

(Молим неког ко има више времена и живаца да проба да нађе неког министра финансија у некој земљи чланици УН ко је сличних година као овај наш. Молио бих да сви који то успеју оставе основне податке о тим министрима у коментару на овај текст. Унапред се захваљујем.)

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Кратак извод из биографија Косте Цукића, творца модерног фианансијског система Србије.

 

Рођен је у Карановцу (данашње Краљево), далеке 1826. године. Школује се у Краљеву, Крушевцу, Бечу и на крају као државни стипендиста у Хајдлебергу, где и докторира. По завршетку школовања враћа се у Србију, а његова каријера и постављења иду укратко овако:

 

1. Као 22-годишњак постављен је за професора економије на Лицеју у Београду 1848. године.

 

2. 1851. године је постављен за ректора највише и најпрестижније школе у Србији.

 

3. Исте године је постављен и за секретара Министарства просвете, тако да ради оба посла.

 

4. 1853. године издаје капитално тротомно дело под називом „Државна економија“,

 

5. 1858. године је постављен за једног од начелника у Министарству за спољне послове, а, када му Милош Обреновић понуди место министра спољних послова, он то одбија под образложењем да је сувише млад за ту функцију.

 

6. У међувремену обавља послове у мисијама у Бечу и Цариграду, да би 1860. године био постављен за помоћника у министарству финансија. Следеће године, 1861, био је постављен за министра финансија са 35. година старости и 13. година искуства у раду државних органа и на факултету. На месту министра финансија остао је до 1868. године и за то време поставио основе пореског система, који је био комбинација личног пореза и пореза према имућности. Формирао је Управу фондова, прву домаћу кредитну институцију, која је имала задатак да под повољним условима подстакне економски напредак Србије. Поставио је темеље новчаног система Србије исковавши први новац модерне Србије.

http://www.standard.rs

Један коментар

  1. U Australiji diplomci dobijaju pocetnu platu $55.000 -65.000 godisnje. Poznajem u Australiji visoko skolovane ljude iz Srbije koji su u Srbiji primali americke stipendije (ja sam primao Titov fond koji je bio mnogo nizi ali je bilo dovoljno para za skroman studentski zivot) koji su prvi glasali za uvodjenje sankcija i bombardovanje Srbije. Anglosaksonci ne skoluju ljude da bi radili za druge, to samo rade Sloveni iz meni nekih nerazumljivih razloga.
    Boze Blagoslovi Srbiju ali molim te pozuri.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *