Почетна / Уводник / Марш ка аполитичној пустињи

Марш ка аполитичној пустињи

Милорад Вучелић, главни уредник

Не могу да сакријем одређену дозу озлојеђености која ме обузима када нас Хрвати у неким важним стварима претекну. Док ми причамо о ангажовању страних експерата и распредамо да  ли су нам они неопходни или нису, Хрвати нам тако рећи испред носа уграбише Чилеанца Хосе Пинера, „водећег светског заговорника приватизације пензионих система“. Одавно није виђен кадар са бољим политичким и економским препорукама и референцама. После завршених студија на „Харварду“, Пинера је 1978. ушао у владу чилеанског диктатора генерала Аугуста Пиночеа, који је пет година раније, уз помоћ ЦИА, а после штрајка камионџија, наредио ликвидацију тадашњег председника Салвадора Аљендеа. У каснијим чисткама, побијено је или нестало  око десетак хиљада неистомишљеника војне хунте. Пиноче је и фудбалске стадионе претворио  у рентабилне и друштвено корисне објекте, правећи од њих прихватне концентрационе логоре у којима се обављало не само разврставање политичких противника него и њихова непосредна елиминација и егзекуција. То искуство би за Србију с обзиром на стање у фудбалу и дугове клубова било посебно интересантно. Можда би стадионе требало привести неким другим наменама, рецимо направити масовне народне кухиње за новоотпуштене, па их тек онда приватизовати.

Пиноче је разумео, да поред масовних ликвидација и хапшења, мора да модернизује чилеанску економију, а  Хосе Пинера је потом постао главни архитекта либерализације социјалног система и човек који је дефинитивно разградио сваку могућност за успостављање социјалне државе.

Има ли уопште неког ко би био погоднији и бољи за решавање наших економских проблема? Можда још увек није касно да га ангажујемо, па макар он истовремено радио за Карамарков ХДЗ у Загребу. Била би то велика прилика за Демократску странку да  своја искуства из „Сабље“ и реформе правосуђа угради у Пинерин пројекат привредног спасавања Србије. Искуства те странке у тоталној и капиларној пљачки српског друштва могла би се развити даље, чиме би она добила и заслужени ореол  болних и нужних  реформи. Оно што би дрска и брутална пљачка поста реформа! Прошлогодишњи изборни пораз жутог картела је на неки начин зауставио спровођење ових неопходних реформи које би сада морале бити коначно и без колебања спроведене. Непродата јавна предузећа требало би што пре продати, јер би она тако постала профитабилна и здрава. Приватизовати за мало новца, отпустити што више запослених и подићи цене. То је рецепт који се нуди за спас ЕПС-а и „Телекома“.

Требало би пажљиво сабрати сву  расуту реформску енергију. И ту се не оклева. Има ли боље препоруке за реализацију неког новог капиталног пројекат, попут „Града на води“, од изградње моста на Ади по троструко већој цени од стварне? Или пројекта „Бус Плус“ уз комбинацију узимања двадесет милиона евра из јавног предузећа „Телеком“, или од апотека као вишемилионских донатора Градске управе Београда?

Нема!

[restrictedarea]

Ко то једино може – Драган Ђилас и његова странка. Ако се ко квалификовао за велике спасоносне пројекте, они јесу. То се масовно препознаје и нимало није чудно што се то просто исковало, као да је из главе целог народа, у речима  раздраганог читаоца коментатора једних еуропских београдских дневних новина:

„У сарадњи Вучића и Ђиласа у Србији може доћи до праве револуције, из које ће настати друштво социјалне правде… Напред у нове и праве победе. За добро нашег народа и Србије“!

Реч пројекат је узела маха. Нема целовите политике и концепције друштва и геополитичке стратегије, али има пројеката, а повремено и визија. Један паметни, успешни и угледни немачки канцелар је рекао да би сваки политичар који има визије требало одмах да потражи очног лекара.

Чудног је кова, иначе, домаће визионарство. Бежи неолибералном и монетаристичком фразеологијом од суштинског и непосредног решавања кључних проблема земаљске Србије по мери њених могућности, али у визијама никако да уочи небеску Србију и њене поруке. Где уопште лута поглед тих српских визионара? Српски политичари само једно неће да схвате, а то је  да се кобне последице транзиције не могу отклонити тако што ће се тим истим путем ићи до краја. Уместо да застану и промене политику, они бесомучно настављају истим путем погибељним по Србију. То се не може исправљати тумарајући од пројекта до пројекта, па чак и ако су они појединачно добри. Десетине добрих појединачних пројеката ако нису део смишљене целовите политике и стратегије могу бити подједнако фатални за једно друштво баш као и да је реч о лошим пројектима.

Наше политичке странке одавно нису идеолошке странке и остале су социјално неутемељене. Синдикати су лишени сваког утицаја. Наше политичке партије нису ни способне, нити показују амбицију да производе политичке идеје, нити целовите концепте друштвеног и економског уређења. Зато више него трагикомично делују речи нашег премијера у којима он себе види као новог Христа, а своје сараднике као апостоле који би требало да шире нову веру по Србији.

Присуствујемо или учествујемо у дугом маршу ка аполитичној пустињи и уништавању преосталих заблуда о модерној српској политици и вишестраначкој демократији. Политика више није терен за сукоб идеја већ „ринг на којем се мери успех маркетиншких креатора јавног мњења“ и одмеравају се учинци таблоида.

Да у озбиљном смислу постоји критичка јавност било би крајње очекивано и логично поставити питање нашим политичарима о каквим се то болним реформама упорно већ деценију и по говори. Због чега они никако не успевају да постану свесни да су већ остварили највеће успехе транзиционих реформи: пауперизовали су свој народ и деиндустријализовали Србију. Колико још транзиционих и приватизационих болова Србија би требало да издржи, и хоће ли, и ко, и како претећи после тих ужаса.

Више је људских жртава пало до сада у транзицији него у свим грађанским ратовима у Србији. Да ли је наша политичка елита састављена од мучитеља свог народа и зашто толико оклевају да нам задају одлучујући и коначни несносни бол. Има ли народа коме се толико прети и од домаћих и од страних политичара, и одакле та патолошка потреба да се шири безнађе и страх. Да ли је стварни циљ наших политичара и медија да се у Србији сруши или затре сваки траг економске суверености, и да се од сваког грађанина направи појединачно престрашено и несигурно биће осуђено само да гласа и ништа више ?

Да ли је ико запазио и помислио да је – да би се сачувало оно мало пољопривреде што је остало – неопходно извршити хитну ревизију ССП-а јер ће после 1. јануара 2014. бити касно, и да од 1. септембра ове године тече рок од четири године када ће странци моћи да покупују све преостало пољопривредно земљиште у Србији. А све се то дешава зато што су наши политичари имали визију да ће Србија 2016. постати равноправна чланица  ЕУ.

Коначно спада ли масовно запошљавање у циљеве реформе и зашто би оно било болно и непопуларно!

Српском јавношћу иначе влада права правцата готово необјашњива титоманија. Појављују се Титови пилоти, Титови архитекти, пишу се исцрпни извештаји о Титовим Брионима… Србијом кружи питање: Ко је био Тито? Да ли је он руски гроф или пољски племић, или Черчилов ванбрачни син, или загорски Јожа? Који је језик његов матерњи? На којем језику је бунцао пред смрт и шта то значи? Србима као да није довољно што је сасвим извесно да је Броз исти онај аустроугарски каплар који је ратовао против Србије 1914. и који је дизао устанак 1941, постао маршал и неприкосновено владао Југославијом и Србијом до своје смрти 1980. Они би да се забаве и његовим ранијим пореклом све дивећи се томе какав је он био „играч“, да су чак Амери због њега хтели да баце атомску бомбу на Стаљина.

Просто је невероватно да никоме још није пало на памет да је Тито Србин. Зашто би неко ко није Србин  желео да се сахрани у туђини, усред Београда? Сви желе да почивају у родној груди, па зашто би он био изузетак.

Тита, иначе, нигде не поштују као у Србији. Када год неки новинар или коментатор напише нешто лоше о Брозу стижу протести, званична саопштења појединих борачких организација и срдита писма на сто главног уредника. Преостали српски партизани  своју антифашистичку борбу за слободу против окупатора и даље из необјашњивих разлога потпуно поистовећују са Титом, а исувише често превиђају читаву плејаду српских партизанских бораца на челу са  Александром Ранковићем. Ту ни приближно нема такве осетљивости. То је приметно и сада када се помињу рехабилитације Милована Ђиласа, који је под Титом провео девет и по година на робији, и Александра Ранковића који је на монтираном политичком процесу бездушно смењен од стране Броза. Како сада објаснити и оправдати оваква злодела једног тако великог „играча“? Шта ћемо са одговорношћу за Голи оток? Па нећемо, ваљда, да за то окривимо Аугустинчића и Крлежу који су Титу само скренули пажњу на овај јадрански локалитет?

Можда  оволико уважавање Броза у Србији можемо објаснити чињеницом да се његово дело управо довршава заокруживањем пројекта независног Косова, а онда ће на ред доћи независна Војводина. Дакле, Брозов пројекат се завршио у свим другим некадашњим републикама федерације, али у Србији и делом БиХ још увек траје, и то је разлог за неговање симпатија према њему.

По трећи пут последњих месеци пажњу јавности привукла је вест о слици Слободана Милошевића у шокантној поставци меморијалног музеја Нирнбершког суђења. До овог открића дошао је Александар Вуксановић, сарадник „Печата“ који живи у Мадриду, и добро је што се о томе поново пише, и што се то аргументовано и гневно коментарише у српској јавности. Али право питање је шта је овим поводом предузело српско Министарство иностраних послова, шта Министарство културе, шта Канцеларија за дијаспору, шта наше парламентарне делегације у Европском савету, шта посланици Скупштине Србије и њени одбори…? Да ли је ико ишта предузео, да ли је неко назвао Андреаса Шокенхофа? Да ли се активирала нека невладина организација или наша дијаспора?

Наравно да није, и неће.

Да ли је икоме у  СПС-у пало на памет да нешто учини и каже овим поводом, јер је реч о крупној и тешкој лажи према оснивачу и првом председнику социјалиста и председнику Србије и СР Југославије.  Наравно да није и неће што показује и нападно одсуство било ког високог  функционера ове партија на гробу Слободана Милошевића 20. августа, на његов 72. рођендан. Буде ли неких избора догодине од њих се нико неће моћи ни приближити Милошевићевом споменику који је подигла његова породица.

Много се пажње  у овом „Печату“ посветило преминулима, почившима и гробовима. С пуним правом и по заслузи. Али, не би било добро да прође незапажено  копање велике раке за велику сахрану која је у току.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nas stari mudar narod jednom rece, nemozes… a da ti ne udje. Narocito , ako je u igri previse. Zar ne Vucela inace ce da primene represivne mere recimo da ugase list. A sta jos imaju da nam otmu majke ti? Mozda zivot? Ono jeste, kada nas rasture u delovima, ovde bubreg onde slezina, srca nakupi se. Nakon rada sadasnje Vlade od Srbije ce da ostane saka ljudi bezemljasa i beskucnika. Jedva cekam taj dan da vidim koga ce onda da globe.Kada seljak ne hrani kravu a muze je stalno ona pre ili kasnije crkne.Tako i Srbija. Hajde Tomo patrioto i Vase kraljevsko visocanstvo Vucicu da Vas vidim kada Vam pocrka stoka kako cete da obnovite farmu.




    0



    0
  2. Čemu komentari kad ih vi brišete ?
    Strah,
    ili priprema za skok pod njihove skute kao napr. gosp.Vulin !?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *