Почетна / Култура / Ломпар за почетнике

Ломпар за почетнике

Пише Владимир Димитријевић

Ломпарова књига јесте бревијар за оне што се први пут срећу са његовом утемељеном и бритком мишљу (наравно, не само за њих)

Изгледа да је судбина српска да се пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства љубав с дрољом франковлука (…) Исмевање тзв. националних идеала, прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља кинеског зида, зар је то ново? Аустрија је то, покојна Аустрија (…) Потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија…Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби… Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали с дана у дан да одређујемо цену за оно што смо изгубили и дали, а не они који су мало унели сем обмана мајсторских и самообмана за које смо ми сад криви. По нашем схватању, ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се с поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми!“

„У 20. веку, три елемента су градила циљ хрватске политике: стварање хрватске државе, неутрализација српског фактора у тој држави и доминација унутар југословенског простора. Том циљу су стремили и умерени и радикални представници хрватске политике. Делујући напоредо, у зависности од историјских околности, некад су у првом плану били радикални, а некад умерени представници хрватске политике. Понекад је историјско време било тако згуснуто да су у блиским временским интервалима испољена и радикална и умерена средства хрватске политике. Та истовременост се појављује као историјска завеса. Шта она крије? Истоврсност циљева хрватске политике. И још? Прилагођавање историјским околностима да би ти циљеви били остварени (…) Оглашени кривима за избијање Првог светског рата, потврђени као криви због измишљене великосрпске хегемоније у Краљевини Југославији, сада смо криви због распада титоистичке Југославије (…)Да се не би затворила радна места у Хрватској, потребно је да Србија омогући мању царину за хрватске цигарете од царина предвиђених за земље Европске уније и на тај начин смањи број радних места у фабрикама цигарета у самој Србији. Да ли је јавна свест у којој је могуће да се о овим стварима преговара уопште нормална јавна свест? (…) Чекају нас дуге године симулиране демократије и тихе окупације. Једино што можемо учинити јесте обликовање свести о српској културној политици и образовање различитих група за притисак.“

[restrictedarea]

Читаоче, вероватно погађаш: цитати у првом пасусу овог текста припадају Милошу Црњанском, а наводи у другом одељку изашли су из пера Црњансковог тумача и настављача његовог „рата у култури“, Мила Ломпара. Издавачка кућа „Catena mundi“ књигу „Прећутани Црњански“, из које смо наводе преузели, објавила је прошле, 2012; ове године изашла је, у истој издавачкој кући, књига разговора са Ломпаром, „Повратак српском становишту?“ Континуитети су успостављени. Требало би читати.

Све кључне Ломпарове теме су присутне у „Повратку српском становишту?“: Доситеј, Његош, Стерија, Драгиша Васић, Андрић и Црњански као књижевници чије би дело требало читати у свакој новој епохи; Михаило Ђурић и Никола Милошевић, интелектуалци који нису пристајали на мирење са квазипрагматичним порицањем етичности у политици; Латинка Перовић, Живорад Ковачевић, Душан Чкребић и њихови другосрбијански наследници, попут Борке Павићевић и Ивана Чоловића, који показују да је титоизам као културна политика и даље делатан; моралистичко разобличавање утилитарног мондијалистичког морализаторства, које причу о добру и злу користи кад би требало бити против легитимних српских интереса; српска култура као средина у којој се прожимају три велике културе: православна, римокатоличка и исламска; отимање Дубровника за хрватство, иако је он био средиште покрета Срба католика; покушај да нам се одузму Меша Селимовић и Андрић; судбина Срба и српског језика у Црној Гори; Солжењеницин, Харолд Пинтер и Петер Хандке као сведоци истине о једном малом, гоњеном народу, који су, и због тога, постали прокаженици на међународној јавној сцени; Друга Србија, чији је духовни отац, Радомир Константиновић, памтио злочин над Симом Марковићем и Иваном Гораном Ковачићем, а заборавио злочин над Светиславом Стефановићем, показујући да је селективни заборав у служби Империје Вашингтон-Брисел основа другосрбијанства; секуларно свештенство и култ револуционарне младежи која све почиње из почетка, јер јој традиција није „ни до колена“; АВНОЈ и Европска унија; Крлежа и Мате Ујевић као уредници „Енциклопедије Југославије“; Крлежини обожаваоци у Београду данас; хрватство и монтенегринство; разлика између западних вредности и западних интереса; српски интелектуалци (част изузецима!) као марвени трговци, с логиком „кило за кило“, и као кловнови, који су унапред пристали да буду поражени; интегрална културна политика против свођења свега српског на србијанско; Борис Тадић као „светионичар на Јадрану“ и његови настављачи на власти данас; промена власти, али не и режима; и, наравно, титоизам („недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе“, каже Ломпар)…

Дакле, „Повратак српском становишту“ јесте „Ломпар за почетнике“, јасан и прегледан, али на нивоу Ломпарових претходних дела: без трунке вулгаризације. Порука јасна, за памћење и понављање:„Врати се себи, док имаш коме!“

Рецимо и да наслов овог приказа није плод намере да се читаоцу упути рекламна порука. Ломпарова књига јесте бревијар за оне што се први пут срећу са његовом утемељеном и бритком мишљу (наравно, не само за њих). Та мисао се показала у својој пуноти у претходним његовим делима, попут „Моралистичких фрагмената“ и „Духа самопорицања“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Поштовани господине Мило Ломпар.Хвала Вам,што покушавате,да укажете и,указујете,какав је положај,нас срба и целокупне земле.То слабо продире у свест луди,а политичари и јесу креатори те наопаке тезе,да су срби увек криви за све.И,ако смо увек били племенити,били смо и некако болећиво попустливи.Сетите се,да је,господин Томислав рекао“ево ,ја клечим“,Зашто би он клечао’?каква нас то болест ухватила?Нама су ударали маљ у главу,нама су вадили очи и низали на прутић.Нас су бацали у јаме,силовали,економски искоришћавали.Наши су учествовали,у свим ослободилачким ратовима,док су они дочекивали немце.Али луда Америка и грешна Европа,хоће да смо ми криви.Приписују нам геноцид,ми то никад нисмо били.Отимају нашој деци историју,да не би знали колико су им преци достојни поштовања.У овој земљи,све је наопачке.Изгубиле су се основне вредности,не поштују се никаква морална начела.Дачић се свађа,чија је влада,по свим критеријумима,требало би да је влада Србије,а они да служе народу и земљи.Ни реч нису рекли о тобожњим гробницама у Шљивовици.Кандићка и она срамота што се појавила,као зла несрећа наврзли се на Србију.Дали је власт нешто рекла или учинила.Судство гања Младићеве јатаке.Ти храбри људи ,ни криви ни дужни,чаме у том наказном суду.Зашто власт не заштити своје грађане?Сви су само туђи експоненти.Народ спава,никако да се разбуди.Ови лажу,као да су студирали лажи.Хвала вам што покушавате помоћи нама очито блесавим.




    1



    0
  2. Samo nas jedna najteza kolektivna trauma moze osvestiti. Npr. da nam hrvati i muslimani zakolju u Srbiji preko dva miliona ljudi! Mada je i tad pitanje, dali bi se dozvali k sebi.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *