Ломпар за почетнике

Пише Владимир Димитријевић

Ломпарова књига јесте бревијар за оне што се први пут срећу са његовом утемељеном и бритком мишљу (наравно, не само за њих)

Изгледа да је судбина српска да се пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства љубав с дрољом франковлука (…) Исмевање тзв. националних идеала, прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља кинеског зида, зар је то ново? Аустрија је то, покојна Аустрија (…) Потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија…Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби… Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали с дана у дан да одређујемо цену за оно што смо изгубили и дали, а не они који су мало унели сем обмана мајсторских и самообмана за које смо ми сад криви. По нашем схватању, ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се с поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми!“

„У 20. веку, три елемента су градила циљ хрватске политике: стварање хрватске државе, неутрализација српског фактора у тој држави и доминација унутар југословенског простора. Том циљу су стремили и умерени и радикални представници хрватске политике. Делујући напоредо, у зависности од историјских околности, некад су у првом плану били радикални, а некад умерени представници хрватске политике. Понекад је историјско време било тако згуснуто да су у блиским временским интервалима испољена и радикална и умерена средства хрватске политике. Та истовременост се појављује као историјска завеса. Шта она крије? Истоврсност циљева хрватске политике. И још? Прилагођавање историјским околностима да би ти циљеви били остварени (…) Оглашени кривима за избијање Првог светског рата, потврђени као криви због измишљене великосрпске хегемоније у Краљевини Југославији, сада смо криви због распада титоистичке Југославије (…)Да се не би затворила радна места у Хрватској, потребно је да Србија омогући мању царину за хрватске цигарете од царина предвиђених за земље Европске уније и на тај начин смањи број радних места у фабрикама цигарета у самој Србији. Да ли је јавна свест у којој је могуће да се о овим стварима преговара уопште нормална јавна свест? (…) Чекају нас дуге године симулиране демократије и тихе окупације. Једино што можемо учинити јесте обликовање свести о српској културној политици и образовање различитих група за притисак.“

[restrictedarea]

Читаоче, вероватно погађаш: цитати у првом пасусу овог текста припадају Милошу Црњанском, а наводи у другом одељку изашли су из пера Црњансковог тумача и настављача његовог „рата у култури“, Мила Ломпара. Издавачка кућа „Catena mundi“ књигу „Прећутани Црњански“, из које смо наводе преузели, објавила је прошле, 2012; ове године изашла је, у истој издавачкој кући, књига разговора са Ломпаром, „Повратак српском становишту?“ Континуитети су успостављени. Требало би читати.

Све кључне Ломпарове теме су присутне у „Повратку српском становишту?“: Доситеј, Његош, Стерија, Драгиша Васић, Андрић и Црњански као књижевници чије би дело требало читати у свакој новој епохи; Михаило Ђурић и Никола Милошевић, интелектуалци који нису пристајали на мирење са квазипрагматичним порицањем етичности у политици; Латинка Перовић, Живорад Ковачевић, Душан Чкребић и њихови другосрбијански наследници, попут Борке Павићевић и Ивана Чоловића, који показују да је титоизам као културна политика и даље делатан; моралистичко разобличавање утилитарног мондијалистичког морализаторства, које причу о добру и злу користи кад би требало бити против легитимних српских интереса; српска култура као средина у којој се прожимају три велике културе: православна, римокатоличка и исламска; отимање Дубровника за хрватство, иако је он био средиште покрета Срба католика; покушај да нам се одузму Меша Селимовић и Андрић; судбина Срба и српског језика у Црној Гори; Солжењеницин, Харолд Пинтер и Петер Хандке као сведоци истине о једном малом, гоњеном народу, који су, и због тога, постали прокаженици на међународној јавној сцени; Друга Србија, чији је духовни отац, Радомир Константиновић, памтио злочин над Симом Марковићем и Иваном Гораном Ковачићем, а заборавио злочин над Светиславом Стефановићем, показујући да је селективни заборав у служби Империје Вашингтон-Брисел основа другосрбијанства; секуларно свештенство и култ револуционарне младежи која све почиње из почетка, јер јој традиција није „ни до колена“; АВНОЈ и Европска унија; Крлежа и Мате Ујевић као уредници „Енциклопедије Југославије“; Крлежини обожаваоци у Београду данас; хрватство и монтенегринство; разлика између западних вредности и западних интереса; српски интелектуалци (част изузецима!) као марвени трговци, с логиком „кило за кило“, и као кловнови, који су унапред пристали да буду поражени; интегрална културна политика против свођења свега српског на србијанско; Борис Тадић као „светионичар на Јадрану“ и његови настављачи на власти данас; промена власти, али не и режима; и, наравно, титоизам („недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе“, каже Ломпар)…

Дакле, „Повратак српском становишту“ јесте „Ломпар за почетнике“, јасан и прегледан, али на нивоу Ломпарових претходних дела: без трунке вулгаризације. Порука јасна, за памћење и понављање:„Врати се себи, док имаш коме!“

Рецимо и да наслов овог приказа није плод намере да се читаоцу упути рекламна порука. Ломпарова књига јесте бревијар за оне што се први пут срећу са његовом утемељеном и бритком мишљу (наравно, не само за њих). Та мисао се показала у својој пуноти у претходним његовим делима, попут „Моралистичких фрагмената“ и „Духа самопорицања“.

[/restrictedarea]