Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Људи, послови и дани

Људи, послови и дани

Камен темељац
На јесен би могла да почне обнова родне куће Гаврила Принципа, који је 1914. године у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, што се у историји сматра поводом за избијање Првог светског рата. Принципови рођаци кажу да усправљање тог споменика представља постављање камена темељца за будуће нараштаје, који би ту требало да нађу своје уточиште, пише бањалучки „Глас Српске“.
Иницијатива за обнову Принципове куће стигла је из Новог Сада, од људи који су некада живели у Грахову, а процењује се да би радови могли да коштају око 30.000 конвертибилних марака.
Начелник Грахова Урош Макић каже да је део новца прикупљен. Један од оних који с нестрпљењем чекају да почну радови је и Гаврило Миле Принцип, рођак славног имењака.
Сарајево, Беч и „остатак Европе“ припремају се да наредне године обележе стогодишњицу сарајевског атентата.
Гаврилових стопа већ одавно нема у сарајевском асфалту крај моста на Миљацки, где је атентат изведен, а историчари и политичари и даље воде „вечну“ расправу: јесу ли чланови „Младе Босне“ били хероји или терористи?
„Знаш како, ја се равнам према ономе што су нас учили у школи и како нам је у читанкама писало: ‚Млада Босна‘ је била револуционарна организација босанске младежи, чији су чланови били и Срби и муслимани и Хрвати. Било и млађих, било и старијих… Некада су били и спортски клубови код нас који су носили име ‚Млада Босна‘, па се онда из неких разлога то почело мењати, како су се власти смјењивале…“, изјавио је за недељник „Слободна Босна“ Гаврило Принцип (61), имењак и потомак славног Принципа.
Гаврило Трећи сада живи у Источном Сарајеву, а познат је по надимку Бато.
***
Све претходно наведене чињенице јавио је „Танјуг“. Упадљиво је изостајање коментара о другој, далеко извеснијој чињеници: ако кућа и буде обновљена, дух и воља Гаврила Принципа и његове херојске генерације тешко да ће међу Србима у догледно време дочекати обнову.

Ништа без мобилног
Београдски МУП наводи да је пре ,,неког времена“ поднео захтев да се пооштри процедура куповине мобилних телефонских бројева, који се убудуће – ако се поменути захтев испоштује – не би могли добијати без личне карте. Напомиње се да је то мера у корист сузбијања криминала. На захтев су хитро реаговали многи, међу њима и неки професори Универзитета, и разни богомдани заштитници грађана и грађанки, подсећајући на то да се ,,картице“ сада купују на киоску и мењају к’о чарапе.
На крилима борбе против криминала појавила се дакле и ова идеја да би требало да се сазна ко је, по имену и презимену, купац мобилних SIM-картица. Садашње „неуређено“ стање наводно задаје велике муке оперативцима МУП-а кад ,,јуре“ велике криминалце и дилере дроге. Образложење је између осталог наводило да су у појединим истрагама инспектори били на трагу великим трговцима дроге, али да су они заменом телефонских картица, дан пред хапшење, успели да умакну. Указивање полицијских заповедника да су „деперсонализоване“ картице опструисале истрагу и хапшење, према многим виђењима, пре се може сместити у хумористичке или сатиричне приче него у озбиљнију аргументацију. Такође, и тврдње да се нигде у свету не продају припејд картице без евиденције купаца нису пак тачне. Пример су земље у које највише путују наши грађани – Аустрија, Немачка, Грчка, Црна Гора, које не траже личне податке од купаца телефонских картица. Најзад, набројимо и нека питања која, надахнути овом „досетком“ МУП-а, грађани већ увелико постављају. Ко би то у киоску или у сеоској продавници бележио податке – од наших грађана и странаца? На којим би се обрасцима све то евидентирало, и где би се ти подаци чували? У случају да ово решење „заживи“, ко гарантује да, на пример, неки несавесни продавац у киоску на црногорском приморју не би неком јатаку у престоници дао ,,тип“ и адресу туристе из Београда који је код њега оставио своје податке, па да тај ,,опељеши“ стан или кућу туристе купца картице док се овај брчка у мору?

Неприродна граница
Часни оци Српске православне цркве,
Драга браћо и сeстpe из велике српске Старе Херцеговине,
Ево нас на Вучјем долу. Ви стe доказ да Срби још воле Вучји до. Као потомак барјактара Зубачко-корјенићко-крушевичко-суторинског бaтaљoнa, Ђура Даниловића, желим да вас поздравим и да пожелим да се сваке године окупљамо поред цркве Свештеномученика Атиногена, која је посвећена јунацима из Великог српског старохерцеговачког устанка, која обиљежава мјесто побједе над окупаторима – Турцима Османлијама.
Побједа на Вучјем долу 29. јула 1876. године, представља круну у Великом српском старохерцеговачком устанку.
Болна је и трагична истина, да су енглеско-јеврејски масони на Берлинском конгресу 1878. године, украли побједу наших ђедова за крст часни и слободу златну и наметнули нaм новог окупатора – католичко аустро-угарску државу.
Турци Османлије окупирали су велику српску Стару Херцеговину 1463. године. Њихова брутална окупација, набијање Срба на колац, узимање данка у крви трајало је неподношљивих 415 година.
Херцеговина од Светога Сaвe, нa Берлинском конгресу 1878. године је преполовљена. Данас сe једна пола налази у Републици Српској, а друга у Републици Црној Гори.
Сваком разумном потомку сe поставља само једно разумно питање:
„Ако од 01. децембра 1918. године, више нe постоји аустро-угарска држава, откуд њена граница и у 2013. години???“
Постојање ове неприродне аустро-угарске границе из 1878. године намјерно поништава нaш идентитет. Она спречава обнову културно-историјског идентитета велике српске Старе Херцеговине.
Да није било великог Петра Другог Петровића – Његоша не би било нити Вучјег дола, нити Великог српског старохерцеговачког устанка. Његош је у духовном смислу припремио наше ђедове. Као трагични јунак кocoвскe мисли, као завјетник Косова једино је владика Раде могао дати снагу нашим ђедовима, да поразе Турке и да их вpaтe тамо одакле су дошли.
Они који данас признају повратак Турске на српску свету земљу Косово и Метохију, који признају стварање турске државе на Косову и Метохији негирају и поништавају јунаке са Вучјег дола и Великог српског старохерцеговачког устанка из 1875. године. Они негирају косовског завјетника Петра Другог Петровића – Његоша.
Свима њима требамо поручити:
Ми смo завјетници Вучјег дола и Кoсoвa поља.
Украдену побједу наших ђедова ћемo вратити.
Света мјеста на Косову и Метохији ослободити.
Велику српску Стару Херцеговину васкрснути.
Аустро-угарску границу поништити.
Бог вам дао добро здравље и да истрајете нa светоме путу.

 
Беседа коју је на Вучјем долу – 29. јула 2013. године,
нa дан Светомученика Атиногена
– изговорио осамдесетседмогодишњи Богдан Даниловић,
по сопственом казивању и одређењу – „Поносни Србин“

Фудбал одговоран за белу кугу?
Као узрок за пад наталитета, „белу кугу“, изумирање становништва уобичајено се спомињу незавидна финансијска ситуација, поремећен систем породичних вредности, неморал, неспремност младих да се суоче са обавезама, здравствени проблеми итд. Најновији резултати здравствених истраживања спроведених над широком популацијом потпуно здравих људи у правом добу за репродукцију изнели су међутим на видело неочекивану истину: Лош фудбал изазива пад наталитета!
Објашњење се врти око концентрације тестостерона, хормона задуженог за много тога у човековом телу: снагу, агресивност, али и за осећај задовољства, либидо, потенцију. Разумљиво је да врхунски спортисти располажу знатним количинама те супстанце одговорне и за способност стварања потомства. Недавна студија је међутим упозорила на много сложеније последице и одговоре на учинак спортске игре на терену: навијачи једног тима имали су 50 посто мањи ниво тестостерона пошто је њихов тим губио и готово 100 посто више вредности тестостерона када је тим побеђивао. Функција ендокриног система под утицајем је емоција, па психички и физички стрес узрокују лучење кортикотропног хормона који подстиче лучење кортизола који стоји у обрнутом односу са тестостероном. Просто речено, лош фудбал убија жељу за сексом!
Руководства „Црвене звезде“ и „Партизана“, али и фудбалери оба тима требало би дакле добро да размисле о својим резултатима.

Споменик
Удружење хрватских бранитеља Домовинског рата 91 (УХБДР91) из Копривнице упутило је Градском већу града Новог Сада и градоначелнику Милошу Вучевићу захтев да се у Новом Саду, „негде на истакнутом месту, постави спомен-плоча у част и славу свим погинулим хрватским бранитељима и цивилима у Домовинском рату“.
На плочи би, наведено је у захтеву, „пригодно писала само једна реченица“: „Свим погинулим, несталим и умрлим хрватским бранитељима и цивилима у одбрамбено-ослободилачком Домовинском рату 1990-1996 – да се не забораве“.
УХБДР91 је захтев послала два дана пошто је у Жировцу код Двора на Уни одржан парастос за српске жртве страдале у избегличкој колони за време акције „Олуја“ 1995. Портали удружења хрватских ветерана драматично су извештавали о намери Жељка Вукелића, председника новосадског Удружења учесника оружаних сукоба на подручју бивше Југославије, да у Жировцу постави плочу са натписом: „Нико њихов сан неће уснути, нити другим оком видети“. Спомен-плоча, ипак, није постављена.

Розга на Преображење
Хрватска певачица Јелена Розга ускоро би требало да дође у Србију, непосредно после недавног наступа на концерту у Книну поводом годишњице акције „Олуја“, када је убијено најмање 1.886 људи српске националности, а протерано око 250.000 Срба. Розга је позвана да пева ни мање, ни више него на велики православни празник Преображење Господње. Грађани Сокобање негодују сматрајући неприхватљивим и неморалним да неко ко слави злочиначку акцију хрватске војске „Олуја“ долази да пева у њихов град, и то на један од највећих православних празника. Упркос негодовању, управа аква парка „Подина“, где ће Розга наступити, не одустаје од концерта. Према речима управника Љубинка Миленковића, Розга је у Србији певала цело пролеће, тако да је то квалификује да наступи и у Сокобањи. Успут је додао да он није националиста и да није чуо да се у Хрватској било шта славило. Рече човек који се изгледа информише искључиво читајући стрипове.

2 коментара

  1. Veoma se radujem inicijativi da se obnovi kuca naseg Gavrila Principa – junaka mucenika, koji je uradio ono sto nije poslo za rukom Italijanskom nacionalnom heroju i Gavrilovom starijem bratu po ideji – Guliermu Oberdanu.

    Procitavsi tekst naisao sam na ime i prezime nacelnika opstine Bos. Grahovo i to me je navelo da spomenem, citaocima nesto o moralu ovoga rukovodioca jednog prilicno zapustenog mesta, gradica Bos. Grahova (u odnosu na Titov period).
    Naime,nacelnik Opstine Bos. Grahovo, je izgradio kucu u selu Peci, Bos. Grahovo, posto je prethhodno srusio kucu – pojata, sagradjenu o odlicnog kamena i crepa, a u vlasnistvu prof. Dr. Zelimira Vuckovica (prof. matematike na ekonomskom fakultetu u Sarajevu).
    Prilikom gradnje svoje kuce, nacelnik Uros Makic je iskoristio sav kamen kao materijal za svoju kucu, i prilikom gradnje, usao je u parcelu (od nekoliko metara) Zelimira Vuckovica. Na prostoru porusene kuce, prof. Zelimira Vuckovica nacelnik Makic parkira svoj auto, a nije nasao za shodno ni da se izvini ili javi prof. Vuckovicu koji zivi u Sarajevu u naselju Breka.
    Slika bahatosti, prava i morala nacelnika je potpuna a koji „stoji“ iza gradnje jednog svetog mesta kao sto je kuca naseg Gavrila -svetog, mladjeg brata Talijanskog nacionalnog heroja Gulierma Oberana cijim ste trgom sigurno prosli,kada ste boravili u Trstu, a da niste ni znali, ko je Oberdan.




    0



    0
  2. Mala digresija, u ISTORIJI /pravoj/ taj atentat se ne smatra za izbijanje I sv. rata, već samo u ZLONAMERNIM i NEOBRAZOVANIM glavama, bez obzira ko je eksploatiše u „dnevnoj politici“! Izvorna i istinita istorija nas, izmedju ostalog, uči da je bilo borbi izmedju Davida i golijata, da je bilo borbi u nesrazmeri, da je PRAVO svakog da se BRANI na NAČIN sa kojim raspolaže! Na teror se odgovara ADEKVATNO! GAVRILO, tebe su naterali da budeš HEROJ! Slava Ti!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *