Кривотворење по налогу светских моћника

Пише Светислав Тијанић

У дугом низу провокација НВО у Србији најновија је покушај да се  прихватни центар за избеглице у селу Шљивовица на Златибору прогласили конц-логором за муслимане

Некадашње радничко насеље Грађевинског предузећа „Планум“ у златиборском селу Шљивовица, где је овај колектив градио тунел Златибор на прузи Београд – Бар, данас је руина. Дуже од једне деценије „Планумово“ радничко насеље било је прихватни центар за избеглице у којем су  боравили бројни изгнани Срби из Крајине, БиХ и са Косова. Од почетка августа 1995. до априла 1996. године у овом прихватном центру су боравили муслимани који су откривени на планини Тари после илегалног преласка у Србију и покушаја да се докопају иностранства. Иако су били безмало сви војно способни, њих око 800, наравно да су на српску територију преко Дрине између Вишеграда и Скелана прешли без оружја, тврдећи српским истражним органима да нису били у Алијиним јединицама.

Средином протекле седмице овај прихватни центар је требало да се нађе у жижи домаће и, вероватно, светске јавности. Представници Иницијативе за људска права, Удружења жртава и сведока геноцида из Србије и БиХ и Удружења логораша Федерације БИХ, предвођени Сандром Орловић, председницом Фонда за хуманитарно право и двојицом бивших „логораша“, и у пратњи неколицине сниматеља и новинара, положили су цвеће на темеље порушене бараке у којој су, пре 18 година, боравили муслимани пребегли из БиХ у Србију. Никакав јубиларни датум није био повод за ову рашомонијаду. Изостао је и долазак ужичких дописника писаних и електронских медија, а поред репортера „Печата“ који се ту затекао игром случаја, овај „догађај“ је пратила Новка Илић, главни и одговорни уредник Радија Ужице и дописник Радија слободна Европа. Све је, ваљда, требало да се одвија у малом, строго контролисаном кругу људи.

Представљајући још једну у низу провокација НВО против Србије и српског народа, полагање цвећа на ледини у напуштеном насељу у овом планинском селу имало је, очито, за циљ да се свету пошаље порука како су ту муслимани тучени, мучени глађу и злостављани на друге начине, те да је то био тек један од наводних бројних конц-логора за муслимане. Такође, ово место је искоришћено да се упути захтев да држава Србија мора да направи споменик у знак сећања и ода пошту (!) муслиманима, иако у том прихватном центру нико од муслимана није умро природном смрћу нити страдао употребом нечије силе. Такође, захтевано је да Србија позитивно реши тужбе које су појединци из те групе упутили против ње!

 

Своје вође описивали као свирепе убице Да подсетимо, још крајем фебруара 1995. године, на делу реке Дрине између Скелана и Вишеграда, у Србију је илегално прешла прва већа група од око 60 муслимана, међу којима су били и дојучерашњи војници под командом Насера Орића и других Алијиних команданата, који су чинили зверства међу српским живљем у Скеланима и околним селима. Међу бегунцима је тада било и жена. Смештени су у Ватрогасни дом у Ужицу, а инспекторима МУП-а и новинарима су тада признали да јесу носили униформу и оружје, али да су, наводно, били – лоши војници. По сопственом казивању нису били на положају, нису видели ни једног убијеног Србина нити запаљену српску кућу, него су све време „месили хлеб, делили борцима храну“, или били стално на стражи. Један од њих је тада испричао да је у муслиманским војним формацијама био преводилац за француски језик! Сви одреда, међутим, признали су да би евентуални повратак преко Дрине, у Сребреницу и Жепу, за њих значио крај. Све би их побили њихови сународници и вође које су описивали као свирепе убице, силоватеље и зеленаше.

Једина жеља им је била да се докопају иностранства, и да се никада више не врате у тај, како су га прозвали, црни вилајет на левој обали Дрине. Миленко Чањић, тадашњи председник српске општине Скелани, упозорио је, међутим, да постоје непобитни докази о зверствима појединаца из те групе, иако се они самопроглашавају анђелима, и да ће, што је још трагичније, преко Србије најлакше стићи на обуку у војним центрима у Марибору и Грацу, а затим ће се, пуни снаге, преко Хрватске вратити на фронт.

[restrictedarea]

У групама муслиманских илегалаца које су похватане на Тари пет месеци касније, почетком августа 1995. и пребачене у Шљивовицу није било жена и деце, али су безмало сви мушкарци били војно способни. Ни они нису крили да су настојали да на сваки начин илегално пређу у Србију, најчешће у ненасељеном пределу планине Таре, и одатле, разним каналима, што пре оду даље у иностранство. Већина је откривена и ухваћена у забаченом планинском селу Јагоштица на десној обали акумулационог језера ХЕ „Бајина Башта“, а један број по увалама и вртачама на планини Тари. Неки су откривени у такси возилима на путу према централној Србији, и углавном спроведени до Шљивовице, а претпоставља се да је један, истина мањи број, успео да се, уз помоћ Срба, дајући подебље своте марака, докопа иностранства. Али, овога пута сви ухваћени листом су тврдили да нису испалили ни један метак, те да нису ни били борци муслиманских јединица већ обични грађани који беже испред терора српских бораца. У Шљивовицу су стигли прљави, рањави и ушљиви. Данима су у бившем „Планумовом“ радничком насељу боравиле медицинске екипе Опште болнице и Завода за заштиту здравља из Ужица, док представници УМПРОФОР-а и бројних невладиних организација нису ни напуштали ово место.

Зашто нико од њих тада није признао да су учествовали у ратним дејствима? Вероватно поучени искуством својих сународника који су на територију Србије у више група прешли Дрину крајем фебруара 1995. године, и признали да су били Алијини војници, ови су прећутали истину о томе шта су радили и чиме су се бавили пре илегалног преласка на територију „непријатељске државе“.

 

Накнадна памет Алијиних бојовника Шта се, онда, желело са овом, у доброј мери, неуспелом медијском провокацијом у пространом Бранешком пољу у питомом златиборском селу Шљивовица. Очито, она је уприличена да се у тренутној „медијској тишини“ о „српским злоделима“ над муслиманским живљем током грађанског рата на просторима бивше Југославије „отвори још један фронт“ и у њега „увуче“ Србија која је на путу према Европској унији. Тако је ваш извештач сасвим случајно сазнао за овај догађај и „отварање новог фронта против Србије“.

Изјаве о „невиђеним тортурама, премлаћивању, гладовању, даноноћном испитивању, скидању до голе коже, узимању отисака, провоцирању, добацивању и ‘уперивању’ пушака“, дала су двојица тадашњих наводних логораша – Амир Омерспахић из Хан Пијеска и Сенад Јусуфбеговић који је, по сопственом казивању, као седамнаестогодишњак провео у Шљивовици само четири дана, а затим пребачен у Митрово поље.

– Шта да вам кажем, био је то прави логор. Били смо изгладњивани и пребијани, и то сам поновио сто пута. Батине су биле такве да је могло врло тешко да се примјети да сте их добили. Напримјер, по стопалима или у предјелу бубрега. Надали смо се да ће се према нама односити као према људима, али се то није догодило. Терали су нас да клечимо на коленима, батинали. Добијали смо конзерве, други трећи дан, и све то, а поготову батине, нисам могао да издржим. Владала је потпуна медијска блокада, тако да нисмо имали могућност да испричамо шта се све ради са нама, – смело је тврдио протекле седмице у Шљивовици Сенад Јусуфбеговић који је тужио државу Србију за нанети физички и психички бол, и који сада по тој тужби чека медицинско вештачење.

На питање репортера „Печата“ зашто не објасни присутнима да им је одећа скидана јер су били ушљиви и прљави, Сенад је, не трепнувши одговорио: „Ја нисам имао ваши, добио сам их у логору, и то тек двадесет четврти дан!“

Амир Омерспахић се такође жалио на „понашање“ надлежних српских власти према њима. У Шљивовицу је, како је напоменуо, стигао са гангреном на прсту леве руке. Упућен је у ужичку болницу, где је хитно извршен оперативни захват и спашена му рука. А можда и живот. На питање вашег репортера да ли се сећа дирљивог сусрета са доктором Ацом Мољевићем у Вишеграду 2011. године, када се заплакао пред својим спасиоцем, он је то потврдио, али – свакако добро инструиран, ипак додао да је медицинско особље ретко долазило у „логор“ у Шљивовици, и да ни лекари ни медицинске сестре „нису смели да причају шта се дешавало с ‘логорашима’, јер су се плашили да ће због тога и сами бити процесуирани!’“ Очито, видевши да не постоји могућност да се чује друга страна, односно да се „мучитељи“ и „жртве“ суоче баш ту у Шљивовици, Амир иде још даље тврдњом да је и лекар који му је спасао живот много тога знао али да се плашио да то исприча јер би га српске власти процесуирале!

 

У ужичкој болници збрињавали и џихад ратнике Истина је, наравно, и у овом случају сасвим другачија. Од почетка сукоба у БиХ ужичка болница је прешла на ратне услове, и већ у првих месец дана примљено је, и обрађено, око 130 рањеника са леве обале Дрине међу којима су бар четвртина били муслимански ратници. Они су лечени од рана задобијених у борбама на подручју Горажда. Остаће упамћена недеља 24. маја 1992. године, када су довезена шесторица муслимана са тешким ранама, и када су у ужичкој болници тројица била подвргнута компликованим али успешним операцијама. „Ми радимо свој посао по Хипократу. У здравству нема политике, а ако се покаже да је неко од лечених муслимана екстремни непријатељ српског народа, онда је то у надлежности других органа и служби“, рекао је тада др Душко Јовићевић, заменик директора ужичке болнице, одговарајући на примедбе грађана да се у Ужицу збрињавају џихад ратници. Др Зоран Вучинић, епидемиолог Завода за заштиту здравља у Ужицу, који је први имао контакт са муслиманима у Шљивовици и који их је током боравка посетио најмање 20 пута, био је још прецизнији:  „Мора свима бити јасно да се ми лекари у Србији понашамо крајње коректно и да нисмо варвари. Волео бих да ми колеге из Хрватске и Словеније покажу да су збринули болеснике друге националности, како то ми чинимо“.

 

Ваљда би хоџа и УМПРОФОР упозорили Премда су неки босански, па и београдски медији још пре неколико година објављивали „исповести логораша из Шљивовице“, нико тада није покушао да чује „другу страну“. Никога од новинара из строго контролисаних медија нису занимале ни евентуалне изјаве медицинског особља ужичке болнице и Завода за заштиту здравља нити службене белешке полиције која је обезбеђивала ово место а. Па ни и изјаве мештана. „Печат“ их је, наравно, потражио:

–  Зашто лажу, сада, после толико година. Докад, бре, више да уносе мржњу међу ове народе. Доста је било тих провокација и кривотворења истине по налогу светских моћника. Ја сам радио у „Плануму“, у Ираку, са колегама муслиманима, и увек смо се лепо слагали. Када сам ишао на море преко Горажда обавезно сам свраћао код двојице мојих великих пријатеља, Алије и Илије. Био сам сведок догађања и овде у Шљивовици. Тврдим под било којом одговорношћу да су српске власти држале приведене муслимане као мало воде на длану. Ја сам двадесетак дана у том насељу, међу њима, радио водоводну и канализациону инсталацију. Уредили смо им пет-шест тушева за купање. Причали смо отворено, хвалили су се како се с њима лепо поступа, како једва чекају папире јер им је ово прилика, и животна жеља, да оду на Запад. Стално су спомињали где ће ко да иде, уста су им била пуна Немачке, Аустрије, Америке, Канаде и Аустралије. Бар десетак их је обећало да ће ме позвати да једног дана будем њихов гост тамо у иностранству где се скрасе. Кажем вам да их нико није пипнуо, они су се у Шљивовици осећали као гости на слави, – присећа се тог времена шљивовачки пензионер Радоје Брковић.

Бране Бабић, такође мештанин Шљивовице, додаје да су му полицајци који су обезбеђивали овај прихватни центар причали како муслиманима стално стиже нека помоћ, стално их посећују, доносе цигарете и хране десет пута боље него српске избеглице који су тада у најгорим могућим условима боравили широм Златибора. Ваља, наиме, напоменути да је општина Чајетина са 16.000 житеља у септембру 1995. године збринула хиљаду избеглих и прогнаних особа српске националности из БиХ и Републике Српске Крајине, и да су они оскудевали и храном и – грејањем.

– Ма какве батине. Какво малтретирање. Њих је овде чувало пет-шест полицајаца. Јесу имали ограничено кретање, у оквиру овог радничког насеља, али оно није било ограђено. Ти људи су били слободни, насмејани и расположени. Играли су фудбал крај наше ограде и моја мајка Мара им је често кувала кафу. Посећивао их је и хоџа и УНПРОФОР. Ваљда би они упозорили надлежне да је било малтретирања, а сигурно би и ми чули да је ко закукао. Овде се могло чути када се у насељу неко накашље, – прича Александар Пантелић, секретар Ловачког савеза Србије, који живи у Београду и чију викендицу само ниска дрвена ограда дели од овог прихватног центра.

И његова супруга Зорица, која у Шљивовици борави већи део године, тврди да није било ни батинања ни малтретирања муслиманских бораца.

– Зашто ти вајни новинари нису дошли код мене, у комшилук, да питају како је било. Знало би се овде у селу, а поготову би ми знали као најближе комшије, да се нешто ружно догађало. Једино смо чули када су се они међусобно тукли. И још нешто. Када сам ја имала плату пет марака, и с породицом једва састављала крај с крајем, они су се хранили храном довоженом из елитног хотела „Палисад“ на Златибору, која је пре тога прошла најстрожије контроле. УМПРОФОР је стално био ту. Саградили су им фудбалски терен овде поред нас и тврдим да су у Шљивовици уживали чекајући пасош за неку обећану земљу, – закључује медицинска сестра у пензији Зорица Пантелић.

Репортер „Печата“ непожељан

Сандра Орловић, председница Фонда за хуманитарно право, категорична је да Република Србија мора предузети иницијативу, обележити ово „место муслиманског страдања“ и – иако у том насељу нико није лишен живота – одати пошту овим људима. Она је подсетила и на то да је известан број „логораша“ поднео тужбе против Србије, укупно њих двадесет двоје, али да су у већини случајева одбачене. И све је, могло би се рећи, протекле седмице у Шљивовици, за НВО услове, функционисало по плану док се није појавио репортер „Печата“, и добар познавалац прилика у овом прихватном центру у који је, током боравка муслиманских ратника, долазио бар у десетак наврата.

Када је потписник ових редова, наиме, поставио питање Амиру Омерспахићу зашто је једну причу причао 2011. на скупу о неопходности помирења у Вишеграду, а сада другу, а поготову када сам Сенада Јусуфбеговића запитао зашто не објасни због чега се одлучио да, илегално, пређе баш у „непријатељску државу“ Србију, од кога је бежао и како је доспео у Шљивовицу, и да ли је могуће да нико од њих 800 није пре тога носио оружје, већини присутних је то засметало. Прво је, и то не баш учтиво, затражено од мене да кажем ко сам и за кога пишем, а када сам одбио да то саопштим, НВО-овци су се ускомешали. Клима је постала ужарена и уследила је бујица повика на мене уз гласне захтеве да се удаљим.

Оштрином захтева да „Печатов” извештач напусти то место посебно се истакла Сандра Орловић. Одбио сам њихове хистеричне нападе уз упозорење да су „помешали лончиће“, јер се налазе на ђедовини мојих рођака с које ме нико не може отерати. Присутним представницима медија сам предлoжио да заједно одемо до најближе куће, уз сам прихватни центар, да чујемо и другу страну. Није вредело, како сам и очекивао. Изузев главне уреднице Радија Ужице, нико други, наравно, није кренуо.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. NA svoju dedovinu imate pravo da dovedete GOSTE koje hocete,za koje VAM zaplate VASI satanisti…vi ste njihove pogane sluge…MISLITE O POTOMCIMA…AKO IH IMATE I ZELUITE…..EJJJJJ MOJ SERBINE PRODANI…JADNI…….COVJEK I MAGARAC SU UVJEK PAMETNIJI OD JEDNOG COVJEKA…..RECE NEKO…Podrav REDAKCIJI iz RF.BOG na POMOC.AMIN.

  2. Svud u svetu sljama ima i prodanih dusa,gazdaplaca,gazda trazi a on samo slusa. U Srbiji mekan teren, ima izdajica, stalno pljuju na na svoj narod nasmejanih lica. Nazalost i Srba ima sto dusu prodaju, uzmu lovu, pljuju bliznje, za obraz ne haju.

  3. Ja vidim kamen pa pomislih da nijesu mozda polozili cvijece poklanim Srbima na Miljevcima.

  4. Zasto Srbija ne protera te NBO-ce, koji su sazdani od zla i iniciruaju svugde samo probleme. Napolje sa bagrom. Neka idu tamo “raditi” odakle su i placeni.

  5. Pitam se, kako jedna Svajcarska moze vratiti, ili bolje receno poslati u bezdan, zenu iz Sirije sa bebom starom 2 nedelje i ne pruziti joj smestaj kao izbeglici (slucajno znam iz prve ruke), a Srbija prihvata sve i sva, hrani i oblaci i uvek kriva. Dosta vise.

  6. Ne da prizivam, ne dao Bog, al’ dok se Evropa ne raspadne, pa clanice oslobodjene Njemackog (antiSrpskog) uticaja pocnu misliti posteno i svojom glavom, Srbiji nema spasa. Ili, dok se Amerika ne zakaci sa nekim do dovoljno mocnim da je baci na koljena ili mozda razori, ucini je nesposobnom da Srbima sjedi (bez ikakvog razloga za to) za vratom, Srbiji i Srbima nema spasa. Srbi, zbog svoje naivnosti i dobrocudnosti nisu sposobni da se brane. Svo vrijeme cekanja da ce pravda pbijediti (sama od sebe) nije se desilo, naprotiv, Srbija srlja u propast. Ja jedinu pomoc vidim sa Istoka, uz skromniji zivot (ne prizeljkivati standard Zapada) i okretanje vise duhovnom uzdizanju, ostvarujuci opstenarodno prosvijetljenje. Kad nam se unutasnje oko otvori i srce ocisti moci cemo da sagledamo nacin na koji mozemo pobijediti ovu djavolju silu koja nas je ponizila i osakatila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *