Јавне бруке европске Србије

Пише Миодраг Зарковић

Очај и беда које су „евроинтеграције“ посејале по Србији вероватно су највидљивије у јавним сервисима (РТС и РТВ), који ће, сваки са својим тешкоћама проистеклим из неслућених политичких злоупотреба, ускоро прећи на издржавање из буџета

Пре ће петао да залаје, него што ће Александар Тијанић да пропусти прилику да о сопственом значају још мало подучи српску јавност. Романтичарски описујући себе као „неку врсту оматорелог каубоја у време када су већ пронађени аутомобили“, генерални директор „Радио-Телевизије Србије“ дао је прошле седмице интервју „Недељнику“, у којем је, нешто интелигентнији од осталих самохвалисаваца овдашње јавне позорнице, величао себе прсећи се наводним непријатељствима која је стекао и бедама које је себи на врат навукао бавећи се одговорно својим послом.

Срцепарајућа исповест садржала је, између осталог, неколике анегдоте (свака и једна била је са поуком да је Тијанић неко ко политичким силницима смета због оштрог језика и бритке истинољубивости), али и, својствено Тијанићу, драматичне описе околности у којима он мученички живи и ради. Наравно, по навици, околности се односе на целу Србију, коју је генерални директор њеног Јавног сервиса овако осликао у дотичном интервјуу:

„Србија је претрагична за прозу, прекомична за поезију (…) Само би нека баба нарикача из Васојевића дала целој причи недостајућу дубину.“

Већ у следећој реченици, скицу српског друштва, којем као бајаги служи, запечатио је следећом суморном питалицом, са све црним одговором:

„Шта је у нашој причи узвишено, посебно или тајанствено? Ништа.“

Сваког од Тијанићевих надређених овакав одговор морао би поштено да забрине и замисли. А формацијски, Тијанићеви надређени управо су држављани Србије, од чијег се новца издржавају Јавни сервис и његов деценијски генерални директор.

 

КОЈИ ТИЈАНИЋ ЛАЖЕ? Прво на шта би Тијанићеви послодавци требало да намрче обрве, јесте његов опис Србије као државе која је претрагична за прозу, а прекомична за поезију. Најспорније у том опису јесте то што он ни на који начин није у сагласју са сликом коју одашиље Јавни сервис. Ни трагике, а ни неке подругљиве комике, нема ни у траговима по информативним емисијама РТС-а, и то је тако већ више од девет година, колико је прошло од како је Александар Тијанић постављен за генералног директора.

Јасна је ствар да руководилац РТС-а има право на своје приватно виђење било чега, па и шире слике друштвених околности. Једнако је јасно и да он не сме то своје виђење силом да намеће у програм куће којом управља. Теоретски је, дакле, сасвим могуће да генерални директор националне телевизијске куће има један поглед на свет, а да се програм дотичне куће држи унеколико другачијег погледа. Раскорак између Тијанића и његовог програма је, међутим, превелики да би се углавио у ту теоретску могућност. Разлика у ставовима између Тијанића и куће којом Тијанић руководи, напросто је суштинска и коренита; не тиче се ове или оне појединости, већ темеља; ништа у програму којим руководи Александар Тијанић не подсећа на ово што изјављује Александар Тијанић. Ставови Тијанића директора потпуно су непомирљиви са ставовима Тијанића личности. И то је поголема невоља, која неминовно указује на злокобну ћуд данашњих српских гласила, можда и последњег бојишта у којем Србија и српски грађани имају икаквих изгледа да се спасу „светле европске будућности“ која ће их сахранити.

Сврха Јавног сервиса је, између осталог, да не одступа од истине. Начелно, то је обавеза сваког гласила, али у тржишној економији и либералнoм капитализму та обавеза је одавно изгубила на значају, пошто сваки и један медиј служи искључиво циљевима својих власника, макар у тој служби бежао од чињеница. Зато је Јавни сервис и осмишљен као нешто над чиме власништво, опет теоретски, припада целом друштву, тј. народу. И зато Јавни сервис има обавезу да заступа истину, односно да је не скрива и да не бежи од ње. Тијанићев интервју потврђује да то уопште није случај. Није, дакле, реч о томе да генерални директор РТС-а не види сву ту трагику коју преко својих леђа осећају грађани Србије; напротив, не само да је види, него о њој још и прича на сав глас; једино што никако не допушта тој трагици ни нос да промоли у програму којим он руководи, а који је загушен пошећереном свакодневицом, најчешће приложену уз тумачење каквог „стручњака“ из ЦеСИД-а.

 

УМОБОЛНО ПРИЗНАЊЕ Друго на шта би сваком часном човеку морала да се подигне коса на глави, јесте Тијанићева бесрамна примедба да у „нашој причи“ не постоји ништа „узвишено, посебно или тајанствено“. Толика приземност, као произашла из неког учесталих од предавања Ивице Дачића или Александра Вучића, била би спорна чак и да Србија није у стању у којем се налази већ 14 година, тј. да јој нису угрожени уставни поредак и границе. Чак и у некој мирној, ненападнутој држави, на челу Јавног сервиса не би имао шта да тражи човек који не препознаје ништа узвишено око себе.

У Србији је све то још много поразније, зато што Тијанићев РТС не прећуткује само тегобе и тешкоће самозваних „европских интеграција“ (да ли је, примера ради, Јавни сервис уприличио неку емисију о томе што Србија протеклог Видовдана није добила онај фамозни датум, зарад којег је данашња власт у Бриселу пристала и на одрицање од Косова и Метохије?!), него и узвишену борбу против истих. Приватне телевизијске станице и остала гласила можда и нису дужна да извештавају о четири северне покрајине Косова и Метохије, али РТС неоспорно јесте. И то не да извештава само када избије некакав сукоб српског становништва са страним војницима, па камере РТС-а сниме цео догађај са безбедне удаљености од неколико километара (што онда омогућава мешетарима туђе несреће, попут Вука Драшковића, да обмањују васколику јавност вајним немачким или америчким супертајним извештајима који „доказују“ још једну српску кривицу која у стварности не постоји). Не, дужност Јавног сервиса, који би стварно служио друштву и држави, налагала би да се са севера Космета непрестано извештава. Тада би и Тијанић, а и остали малодушни нарциси српске јавне позорнице, морали да одустану од својих омиљених теза да ничега узвишеног око нас нема, јер би их пример борбе Србији верних грађана са севера покрајине – у свој узвишености те борбе која траје већ 14 година – натерао на то.

„Без доброг Јавног сервиса Србија је умоболна држава“, изрекао је Тијанић у одговору на наредно питање интервјуа „Недељнику“. Можда и нехотице, генерални директор РТС-а овим је речима изрекао пресуду себи, за ових безмало десет година које проводи на челу најутицајније српске установе. За то што Србија, добровољно се стављајући у руке туђина, пречесто подсећа на умоболну државу, одиста је крив Тијанићев Јавни сервис, са својим програмом скрпљеним по потребама осведочених непријатеља државе.

 

[restrictedarea]

„ГОВОР МРЖЊЕ“ Авај, Косово и Метохија, мада јесу највећа брига данашње Србије, нису и једина. Судбина слична овој која је задесила јужну покрајину увелико се припрема и за северну, Војводину. Разлика је само у томе што се не припрема бомбама, већ нечим можда и делотворнијим: „Радио-Телевизијом Војводине“.

За неупућене, „Радио-Телевизија Војводине“ је покрајински, тј. војвођански Јавни сервис. У последње четири године, то је подразумевало да РТВ служи првенствено тамошњим сепаратистичким настојањима, које се и покрајинска и републичка власт праве да не виде. А служење тим настојањима никада није било јефтино, па је РТВ какав данас затичемо пример папреног рачуна који ће на крају морати да покрију грађани Србије, иако је цех прављен искључиво њима на штету.

Дозволићете, надамо се, мало скретање са теме на овом месту. Углавном, наиме, није лепо набијати на нос другима да сте за нешто били у праву. Ако су они увидели истинитост онога што сте тврдили, рећи ће вам и сами. Ако вам не кажу, онда их и није брига или их је завист надјачала, а у оба случаја је излишно да сами подсећате на сопствене заслуге.

Постоје, међутим, јасни изузеци. Рецимо, ко је на време упозоравао на сва зла која ће проистећи из Хитлеровог доласка на власт, могао је касније, огорчено, али и са пуним правом, да призове у сећање упозорења изречена у време када никога као да нису ни занимала. Исто је и са онима који су се пре 95 година оправдано противили уједињењу Србије са народима наводно блиским, а у ствари огрезлим у мржњи према свему српском – када се заједничка држава распадала у крви 1941. године, а усташки режим кретао у геноцидни поход по крајевима вековима насељеним српским становништвом, противници јужнословенског окупљања имали су сва права да подсете на опомене које су они узалуд износили.

Надамо се да ће и „Печату“ бити опроштено што ће се сада вратити седам месеци уназад, на крај јануара текуће године, када је био са свих страна нападнут због низа чланака о „Радио-Телевизији Војводине“ и тешким новчаним и политичким огрешењима у тој кући. Било је то време када су нашем часопису, као и потписнику ових редова, руководиоци РТВ-а претили судским гоњењем, а све зарад „говора мржње“ који смо наводно ширили у поменутим чланцима. „Угроженом“ РТВ-у су тада у „помоћ“ прискочили и покрајински и републички службеници и постављеници, гласила сродног политичког усмерења (на пример „Време“), затим струковна удружења (и УНС и НУНС, уједињени као никада до тада), па и незаобилазни међународни чиниоци (Драгана Николић-Соломон, дугогодишња шефица Одсека за медије у мисији ОЕБС-а у Србији).

Ко је пратио, вероватно зна да од тужбе није било ништа, управо како смо још тада и процењивали – зато што „говора мржње“ напросто није било. Ових дана је, међутим, на видело изашло и све оно што су руководиоци РТВ-а пробали да прикрију галамом о „говору мржње“.

 

НИКАД ТЕЖЕ Саопштењем се протеклог уторка, 27. августа, огласила РТВ подружница Синдиката новинара Србије. Њихово саопштење, које у потпуности потврђује наводе „Печата“ од зимус, преносимо у целини:

„Синдикат новинара Србије, Подружница РТВ, оцењује да је ситуација у РТВ веома сложена и никад тежа. Запослени зараде нису добили за протекла три месеца, а држави за мај нису плаћени порези и доприноси. Дуг је већи од осам милиона евра. Међуљудски односи су све лошији, па прети опасност да врло брзо ескалирају.

Синдикат новинара упозорава душебрижнике који пласирају најаве да програма од 1. септембра неће бити, да се ману манипулација, лажи и стварања хаоса. Без обзира на све тешкоће, програм ће бити емитован. Ту неистину углавном лансирају одређени појединци из куће, али и поједине војвођанске политичке партије и грађанска удружења.

Жалосно је да о функционисању РТВ, малверзацијама, недомаћинском понашању и злоупотреби положаја говори Синдикат новинара Градског већа, а да већински, Самостални синдикат РТВ,  све време ћути.

Изјава председника Самосталног синдиката РТВ Драгутина Ремецког у листу ‚Наше новине‘ од 24.08.2013. године: ‚Заиста чиним све што је у мојој моћи да се ситуација поправи, али не може преко ноћи‘ – ортодоксна је лаж. Тачно је само то да је Ремецки радио, али само за себе. Од коефицијента који је имао док није постао председник Синдиката 3,25, догурао је до коефицијента 6,8. Осим тога, редовно је  од послодавца добијао и стимулације, па је прошле године имао већи просек плате него заменик генералног директора.

Синдикат новинара Србије, Подружница РТВ, предлаже да се ради рационализације и уштеда укине Дописништво у Београду, које РТВ месечно кошта, заједно са студијом у ‘Хепи телевизији’,  преко 20 хиљада евра; да обустави свакодневни превоз ‘београдских кадрова’ од и до Београда (двоје кола); да обустави даљу куповину серија, филмова и независних продукција, те да се уведе  штедња на свим нивоима, пре свега, путовања у иностранство.

Синдикат поново инсистира на одговорности Управног одбора РТВ и бившег руководства куће, а од надлежних државних органа, посебно од Државне ревизорске инспекције тражи да преиспита финансијско пословање РТВ и провери све уговоре.

Синдикат апелује на државне органе, а пре свега на Владу Србије, да финансијски помогне РТВ како би се премостио период до буџетског финансирања ове медијске куће, јер више од 80 одсто запослених живи на ивици егзистенције“, стоји на крају саопштења Синдиката новинара Србије, Подружнице РТВ.

 

САВРЕМЕНИ ВЕСТЕРН Ово саопштење није ни приближно наишло на одјек који заслужује. Одјек је изостао понајвише због тога што је ретко које гласило и пренело саопштење, за шта су, да будемо реални, донекле одгороворни и у самом Синдикату: да су негде у саопштење уметнили израз „хрватски лоби“, који доказано укључује политичке аларме широм Београда и Новог Сада, о њиховом би се сачињенију говорило данима; нимало похвално, наравно, пошто би били оптужени за „говор мржње“, али им пажње не би недостајало.

Овако, пажња им је остала ускраћена, како то већ и бива у држави која је „претрагична за прозу, прекомична за поезију“. Злоупотребе руководства РТВ-а саме по себи изгледа нису довољне да подстакну овдашње медије да се одговорно поставе према том болном питању.

Штета, јер је реч о, да поново позајмимо од Тијанића, савременом вестерну, у којем банда пљачкаша немилосрдно пустоши имања поштених, али метиљавих земљорадника. Банду у овом случају предводи Санда Савић, самозвана програмска директорка РТВ-а, пристигла тамо из Б92 заједно са неколицином блиских сарадника. Санда Савић и њена скупина успели су да дуг РТВ-а за кратко дуплирају, па још мало и преко тога, тако да је ова кућа данас дужна око осам милиона евра. Трошили су немилице, од свакодневног возикања између Београда и Новог Сада (које се помиње и у саопштењу Синдиката), преко путовања у иностранство (првенствено Марина Фратуцан, једна од њихових новинарских „звезда“, која је на недељној бази налазила разлоге да се шетка по „региону“), па све до баснословно плаћене „независне продукције“ и прескупих филмова и серија. Све је то правдано наводном врхунском каквоћом програма, за који је сертификат издао Теофил Панчић лично.

Е сад, што тај програм није ни по укусу, ни на корист грађана којима је као бајаги намењен, то је друго питање. Криви су, по добром евроинтеграционом обичају, грађани. Они су ти који не разумеју сву „величину“ и „важност“ подухвата који је предузела Санда Савић са сарадницима. А пошто не разумеју, грађани то неће ни да плаћају, и ето зачараног круга у којем је Санди Савић и њеној чети малој, али одабраној било одобрено да се годинама игра телевизије на наш рачун.

Ко ће на крају да плати цех? Грађани, нормално. Само не путем претплате, што су још и могли да избегну пуким одбијањем да плате. Не, од сада ће се оба јавна сервиса издржавати средствима из буџета.

Такав вид издржавања јавних сервиса већ је наишао на критике, и то, нормално, упућене са потпуно погрешне стране и на потпуно погрешну тему – устала је сила и неправда „независних“ „интелектуалаца“ и којекаквих опскурних, али такође „независних“ удружења, да укаже на то како ће буџетски новац довести до политичке послушности РТС-а и РТВ-а према онима који буџетом и располажу, тј. актуелној власти.

У тој халабуци се, дабоме, дрско прећуткује да су оба јавна сервиса и до сада служила интересима властодржаца, односно страних чинилаца који властодршце и постављају, како у Београду, тако и у Новом Саду.

Прећуткује се и све суморнија крвна слика српских гласила уопштено. Прећуткују се недавне скандалозне, драконске судске пресуде против појединих локалних гласила, нарочито у Војводини. Такође се скрајњују и учестале најаве „грчког сценарија“, где је национални јавни сервис нагло престао са радом почетком јуна, да би касније био привремено оживљен и сада му се решава судбина. Према најновијим кретањима, али и незваничним сазнањима, нешто слично спрема се и Србији.

 

Наставиће се

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Prepun je “Trg lakrdijaša” u Srbiji.No,Aleksandar Tijanić je jedinstveno i neponovljivo “ramazansko maslo i srpska proja, sačinjena od svega samo ne od zrnevlja žitarica sa srpskih polja”.
    Po,starom,provjerenom,komunističkom metodu On smatra da je njegov ego ugrožen nepravedno,pa makar loš sud jedinstveno dala cjelokupna srpska javnost.”Novinarski pop” smatra da je informativna enciklopedija i skladno tome,po logici stvari,zadužen za držanje uzda na konju kod političara na vlasti,a opet poslednji držač metle i oklagije kod odlazećih.
    Kad Boris Tadić(ofarban sa sto boja,samo daltoničan na boje sa srpske trobojke)sasvim korektno primjećuje da Tijaniću nema ravna u podrepaštvu i ljubljenju skuta vlastodržaca i talirskih tajkuna,onda to svakako,treba pomnožiti sa sto.
    “Dobošar” kriza i srpske nevolje ne bi recimo nikako u Norveškoj, mogao biti “ličnost od mišljenja”,ni kod Hitlera.,jer u Skandinaviji se ne gradi karijera po pljuvanju sopstvenog naroda,a Hitler nije ni Gebelsu dozvoljavao da od njegovih generala i vojnika pravi sprdačine,kako bi uvjerio svijet da su mediji oličenje istine i demokratije(Tijanić ,doćim,”težinu lanaca” svaljuje na srpska ledja i na jamu bezdanku,punu krvi srebreničkih žrtava).
    Za nepovjerovati je samo da niko deceniju i duže,pansofu,lakrdijašu,izvrnutom kožunu sa devet lica,magli,ne kaže:”pa,ti si pjena na mjestu nektara!!!”

  2. Ја само знам да су многи назови Срби заузели позиције како би што више унизили Србе и србску државу. Они Србе презиру и раде им о глави настављајући праксу својух учитеља усташокомуниста. Ми Срби смо нажалист склони деобама. А рађањем по једног два или ниједног детета постајемо још себичнији и губимо своју србску одлику даваоца, помагаоца и рода. Што се тиче ертееса то је боже саклони. Они сад обележавају неку годишњицу али не спомињу рецима Павића који је својим серијама на најбољи начин сведочио живот уназад чердесетак година на један цивилизован начин а кога гологузија не спомиње али зато спомиње некога Радоша који је србске сељаке приказао као малумне и недокуцане. Е сад упоредите стуцавање пара преко Радоша по његове бабине линије и рецимо комплетне продукције три програма ТВ београда од рецимо 91. до 95. па измерите учинке и вредности. А друг дотични штета што није био дрвосеча или ковач има га.

  3. Ma covece – ODLAZI VISE

  4. ja sam malo stariji pa se ovim rabotama tesko sluzim… veoma mi je drago da imate ovakve novine I komentare I uvodnike,,, volio bih da se I licno upoznamo… a jednom smo bili veoma, veoma blizu, na 10-ak cm,,, puno pozdrava,,, radovan

  5. Ne izgledaš dobro Tijaniću, mislim fizički, pa bih te kao tvoja suprotnost “posavetovao” na oprez. Ne znam da li je to razlog tvoje prevelike žrtve i angažovanosti u proteklih dvanaest godina i likovanja u “pobedi” DOS-e, DVEHILJADITE, ili razočarenje u iste? S obzirom na “sukob” s Tadićem, karte u drhtavim rukama teško je kontrolisati. No, važno je da smo se mi rešili TRAGIČNIH DEVEDESETIH!

  6. Okupacione vlasti imaju izuzetnog direktora J.S.On svoj posao(zamazivanje ociju letargicnim Srbima) obavlja perfektno,4.Rajh je 100% zadovoljan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *