Почетна / Економија / Избор између Истока и Запада

Избор између Истока и Запада

Пише Проф. др Михаил Генадијевич Дељагин

У новој свјетској кризи, коју прати повећана конкуренција и неизбјежан неуспјех свјетске економије, глобално тржиште ће се подијелити на скуп вишестепених макро-регона. Изван ових региона ће бити не само немогуће напредовати, него и уопште опстати, што ће довести многе народе пред већ заборављени избор између различитих макро-региона. Због развоја европске кризе и пројаве интеграционих тенденција на постсовјетском простору, безалтернативност европског пута, изазвана рушењем Совјетског Савеза, смјењује се избором (за Источну и Јужну Европу) између европске и евроазијске интеграције. Актуелност овог избора појачава се свеобухватним разумијевањем да велики дио наде у „повратак Источне Европе у Европу“ није оправдан, а, са друге стране, све што се и могло теоријски остварити, везано за ту двадесетогодишњу наду, већ је реализовано у пракси.

Владајуће елите, оријентисане на лични комфор, оне које скидају са себе одговорност за судбину својих народа, одбацују овај избор. Али питање избора постаје све актуелније и заслужује усредсређено разматрање.

ЕВРОПСКИ ПРОЈЕКАТ ЈЕ ИСЦРПЉЕН Данас нема сумње: европске интеграције и проширење ЕУ нису довели до рјешења, већ до повећања проблема. Главни проблем ЕУ – најдубља унутрашња подијељеност – повезана је не само са степеном развитка економије, него и са културним фактором. Носиоци различитих култура, чак толико блиских колико су блиске француска и њемачка, различито реагују на истовјетне административне (правне) норме што отежава јединственост управљања. Ситуација се драстично заоштрила 2004. године, када се јединствена Европа проширила, фактички, и ван својих културних граница. Овај изазов није наишао на одговарајући одговор ЕУ администрације.

Не гледајући на значајан темпо примициња ка свеевропском нивоу, солидан развој БДП-а по глави становника достигла је само Словенија, која је дошла близу тог нивоа још 2003. Заостајање осталих земаља смањила су се до кризе крајем 2008. и почетком 2009, ипак, остао је квалитативни, а не квантитативни заостатак. Ове земље још увијек нису у толикој мјери „Европа“, колико су „Источна Европа“ у традиционалном поимању ових термина.

Непрекидно примицање земаља Источне Европе на ниво „старе Европе“ умногоме је условљено сломом крајем 80-их и почетком 90-их година. Једино је Мађарска достигла свој „релативни“ ниво из 1980. године већ 1996. године, за 16 година, и потом га потпуно премашила без обзира на кризу и тренутну стабилизацију. Ниво из 1985. (готово уочи тржишних реформи) био је увелико надмашен већ почетком 2000. године. Чешка је премашила свој „релативни“ ниво из 1985. тек 2008. године. Румунија се приближила Чешкој тек 2008, али је убрзо пала испод тог нивоа. Пољска је скоро достигла тај ниво тек 2003. године, послије 18 година, а Бугарска, по свему судећи, тај ниво неће никада достићи (јер је њен тренутни ниво тек мало изнад половине нивоа из 1985. године). Одржава се врло неуједначен развој појединих држава Источне Европе, иако су аутсајдери дјелимично замијенили мјеста (Пољска је пала на мјесто Бугарске, а Румунија је остала на претпосљедњем мјесту). Јаз у БДП-у по глави становника, у првој половини 80-их, између највише и најмање развијених од пет земаља Источне Европе (без Словачке, Словеније и Прибалтичких земаља), смањен је. Ипак, послије великог раста као резултат катастрофе крајем 80-тих и почетком 90-тих, и изласка из ње, на основу разних модела, ниво из 1988. тек је досегнут 2008.

Дакле, ако се и смањивала разлика у нивоима, јаз између земаља Источне Европе је ипак остајао израженији од оног из 1985. Од суштинског значаја је чињеница да је у социјалистичко вријеме (1985. године) диференцијација такође била значајно смањена, и то уочи распада Совјетског Савеза. Ова диференцијација је била минимална за читав социјалистички период. На крају, како показује криза с краја 2008. и почетка 2009. године, напредак земаља Источне Европе носи нестабилан карактер – изузев Словачке остале земље су претрпјеле негативне посљедице.

Већа рањивост замаља Источне Европе, као и све наведено, условљена је самим моделом европске интеграције, које ћемо сада разматрати, али за сада ћу нагласити главни проблем: дубока унутрашња подељеност ЕУ долази од њене фундаменталне (основне) специфичности и, у догледној будућности, носиће квалитативни, а не квантитативни карактер.

НОВИ ЕВРОПСКИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ С годинама расте увјереност у то да очување јаза у нивоу развоја, као и хронична потреба нових чланица ЕУ за помоћ, нипошто није случајна. Она је предодређена самим економским моделом европске интеграције. Оријентација земаља ЕУ ка унутрашњем тржишту, умјесто ка извозу – природна је посљедица радикалног стремљења ка сталном развитку заштићеном од спољашњих удара које намећу економски модели Совјетског Савеза и Кине. Међутим, то је нове чланице ЕУ довело до потребе да спољашњу трговину прерјентишу на унутрашње тржиште ЕУ, што је, упоредо са кризом, допринијело ограничењу, а, повремено, довело је и до потпуног прекида најпогоднијих трговачких веза са Русијом и цијелим постсовјетским простором. Високотехнолошка продукција нових чланица постала је неконкурентна на унутрашњем тржишту ЕУ, а њихова европска оријентација их је довела до деиндустријализације. „Хиперконкуренција“ од стране европских фирми довела је до масовне незапослености и деквалификације радничке снаге те престројавања радничке снаге у малопродајну дјелатност (ситна трговина, мали бизнис, пољопривреда). Друга посљедица је масовна миграција у развијеније земље ЕУ, у којима је та радничка снага „покварила“ тржиште рада. На крају, не треба заборавити да претјерано „ситњење“ бизниса објективно смањује националну конкурентну способност – нарочито технолошки развој државе.

Економије Источне Европе, прије свега банкарски системи, остају слаби и прелазе под контролу глобалних корпорација „старе“ Европе. Ове глобалне корпорације, по правилу, чувају индустрију, тамо гдје је била висококвалификована радна снага, а, приликом приступања државе ЕУ, долази до преноса еколошки штетних производа. У земљама са мање квалификованом радном снагом (Румунија, Бугарска, Прибалтичке земље) догодила се и права индустријска катастрофа. У овим замљама, послије отварања граница, квалификовани радници су буквално бјежали из својих земаља (од 2007. до 2008. из Румуније је отишло 20-30 одсто економски активног становништва, односно 2-3 милиона људи). Стварајући тако дефицит радне снаге и повећавајући вриједност оних који су остали, исељавања су те државе оставила без одговарајуће радне снаге. Припрема нове радне снаге је постала немогућа због затварања постојећих фабрика и немогућности отварања нових.

Сачувана индустрија (оно што је од ње преостало) бави се, у великој мјери, једноставним састављањем производа корпорација „старе“ Европе која је већином оријентисана на велико тржиште Русије и Украјине. Као резултат, у земљама Источне Европе дошло је до формирања двосекторне економије – карактеристичне за колоније.

Принципијелно је важно да западни капитал, по правилу, није стварао нови, већ је користио онај који је већ постојао у Источној Европи – искориштавајући у матичним земљама постојеће ресурсе он је придавао модернизацији „рефлективни“ карактер.

У оквирима европских интеграција набавна вриједност се обрачунава у земљама које су под управом глобалних корпорација, због чега долази до парадоксалне оријентације на извоз и хроничног дефицита текућег платежног биланса. Чешки предсједник В. Клаус је у своје вријеме признао да је улазак Чешке у ЕУ од ње направио „објекат испумпавања новца“. Ово важи за све земље Источне Европе: салдо њихових текућих операција платежног биланса, још од почетка кризе, био је много лошији него 1990, посљедње године постојања социјалистичког система.

Негативни салдо текућег платежног биланса неко вријеме може да се одржава приливом иностраних инвестиција, ипак, дугорочно, он значи „живот у дуговима“ са великом зависношћу од спољашњих удара, ризицима девалвације и погоршањем социјалне заштите. Поред овога, структурални фондови ЕУ условљавају подјелу средстава тешким условима са којима се земље морају сложити. Тако је, на примјер, Румунија добила 2 милијарде евра, али је могла искористити само 400 милиона евра из фонда за риболов. А, у исто вријеме, њен допринос буџету ЕУ је био 1,1 милијарда евра (1,8 одсто БДП-а) што показује да Румунија није постала корисник већ донатор ЕУ. Данас, ниво „апсорпције“ фондова ЕУ од 70 одсто, који је достигла Пољска, сматра се веома добрим, док у Румунији једва износи 20 одсто.

У читавој Источној Европи видимо масовна окупљања активиста које западне корпорације виде као газде, не само банкарских система него и читаве економије, а, кроз њих, читаве политике држава Источне Европе.

Очигледан је и неуспјех покушаја да се изгради стратегија социјално-економског развоја Румуније: брзо је постало јасно да њену будућност неће одређивати национална власт, већ корпорације „старе“ Европе.

Ако је ово суверенитет, шта је онда колонијална зависност? И гдје је тај суверенитет који Европљани (нарочито ови „нови“) траже од својих сусједа да га признају и уваже? Развој земаља у оквирима источног партнерства дјелује (могуће нехотично) по принципу „узмите наше стандарде, а ми ћемо узети ваше ресурсе и уништити оно са чиме нам можете бити конкурентни“. У цјелости ово истиче не праведни, већ неоколонијални модел савезништва.

[restrictedarea]

ИМАНЕНТНА УПРАВЉАЧКА КРИЗА Дубока и несавладива унутрашња диференцијација ЕУ добијена је озбиљном разликом интереса њених чланица, која, са своје стране, претвара практично сва самостална рјешења у плодове најсложенијих вишестепених компромиса. Ступањем на снагу Лисабонског уговора овај процес је олакшан (уводећи формални критеријум оправданости подршке приликом прихватања рјешења), али је истовремено заоштрена унутрашња затегнутост у ЕУ – створила пријетњу чињеницом да ће неке земље системски бити у мањини, а мале државе знатно мање значајне.

Ипак, вишестепени компромис као главни инструмент израде рјешења, сачувао се, и, сходно томе, и његово кориговање послије израде и даље је крајње сложено, што одражава поразну нееластичност позиције ЕУ. Уколико се та позиција природно израђује без учешћа трећих земаља (на примјер Русије) она је, по правилу, нееластична за њих, па према томе и за нас. Раније прихваћена рјешења без корекције отежавају корисну дискусију с представницима ЕУ. Еуробирократа личи на магнетофонску касету са снимком одговарајуће директиве и опширним слаткорјечивим размишљањима о компромисима, толерантности, разумијевању и другим бесплодним вриједностима које је праксом створио.

У ствари демократија и компромиси се схватају као безусловно покоравање захтјевима еуробирократа, то јест као директан апелациони диктат. При том, Европљани не виде унутрашњи несклад својствен представницима ЕУ који проповиједају толерантност и ауторитарно наметање демократије.

То, ипак, није најгоре.

Културна и привредна различитост ЕУ објективно условљава, како је то било и у Совјетском Савезу, потребу високе идеологизације система управљања. Међутим, управо идеологизација ствара систем надвриједности ради којих се морају жртвовати текући материјални и други интереси. Дакле, идеологизација је оптерећена снижавањем квалитета рјешења, што смо такође видјели на примјеру Совјетског Савеза. Осим тога, данас се основа те идеологизације европских вриједности, и ширење сфере њихове примјене, то јест ширења ЕУ – сусреће са два фундаментална изазова. Прије свега, противрјечност између политичке равноправности њених чланица и различитих нивоа њиховог развоја (како привредног тако и културног) ослабљена је Лисабонским уговором на рачун умањења њихове политичке равноправности. Нада у брзо „примицање“ нових чланица лидерима показала се без основе, па је ЕУ учинила корак назад – од равноправности, према притиску својих слабијих чланица снажнијим чланицама, што је суштинска ерозија европских вриједности.

С друге стране, криза је, по свој прилици, зауставила проширење, како ЕУ, тако и еврозоне: развијеније земље више немају ресурсе за значајније ширење, а земље кандидати не могу испунити захтјеве (изузеци су Хрватска за ЕУ и Естонија за еврозону, али својом безначајношћу само потврђују правило). Данас заборављено „Источно партнерство“ било је ништа више него изговор, начин везивања за себе политичких и привредних елита земаља-сусједа и чишћење правног простора за експанзију европског бизниса.

На тај начин овај експанзионистички, усмјерен на стално ширење, пројекат, из екстензивног нехотице постаје интензиван – и то пред нашим очима. Почиње неприродна трансформација читавог његовог облика. Не треба заборавити колико је проживио други интеграциони, совјетски пројекат, послије одустајања (под притиском вањске ситуације) од територијалне експанзије.

Одустајање од ширења својих вриједности, од њихове експанзије, само по себи, аутоматски доводи у питање остварљивост вриједности – подрива их, а с њима, и аутентичност њихових носилаца. У ствари: одустајање од увођења својих вриједности аутоматски значи признање њихове неуниверзалности, то јест инфериорности.

Болни проблем ЕУ је и слабост европске самоидентификације, чак и на нивоу елита – ако се, наравно, усредсредимо на стратешка рјешења, а не на здравице и друга официјална обећања.

Непристајање континенталне Европе на агресију против Ирака 2003. године створило је, за њене лидере, јединствену могућност ослобођења од америчког интелектуалног туторства. Отворило је могућност отпочињања самосталног одређивања свог развоја. Поражавајуће је што је одговорност, која је у вези с том слободом, смртно уплашила тадашње европске елите, одвикле од ње. Њихово панично враћање под лагодну контролу „старијег брата“ (у којој га је могуће до миле воље корити и кривити за све смртне гријехове, укључујући и сопствене грешке) постало је суштина „трансатлантске грешке“. Преписивање историје, увођење демократије у „нове крсташке походе“ у Авганистану, Ираку и Либији, уз отворено циничну толерантност према њеном „дефициту“ (по официјелној формулацији) у Летонији и Естонији, попуштање пракси апартхејда и државној реанимацији фашизма у неким чланицама ЕУ, трговина људима (посебно предаја Милошевића за обећаних 300 милиона долара Ђинђићевој влади – без те продаје оба би били живи), одобравање државних преврата под видом изражавања воље народа – све је то дубоко неморално и у коријену противрјечи европским вриједностима, у облику на који смо навикли да их признајемо и стремимио да их слиједимо.

Испољавање моралне кризе ЕУ уочљиво је и у априорној неравноправности сарадње са другим земљама. Када је послије 11. септембра 2001. године предсједник Путин у Бундестагу предложио ЕУ пакт „енергија у замјену за технологију“, није добио официјелни одговор. Официјелно се Русији дало на знање да она од ЕУ никуда неће отићи, њена енергија ће ипак радити у Европи, а своје технологије ће ЕУ оставити себи као гаранцију конкурентне доминације над Русијом.

Схватање дијалога с нашом земљом, као дијалога коњаника с коњем условљено је, с једне стране створеном навиком крајем 80-тих и почетком 90-их на одсуство било каквих националних интереса Русије, а, с друге стране – схватањем да критично важан дио личне имовине наше „владајуће групе“ налази јурисдикцију управо у земљама ЕУ.

Ипак, такво схватање не доприноси развоју сарадње и гура Русију, не толико према САД колико према Кини, и још једном потврђује правило да сваки неморал подрива одрживост – како људи, појединачно, тако и заједнице народа.

НАТО: ПОСЛУШНИ ИНСТРУМЕНТ САД Још почетком 2000. године група младих руских бизнисмена и топ-менаџера посјетила је штаб НАТО-а у Бриселу, покушавајући да у старом правцу „народне дипломатије“ добије, ако не корекцију курса тог војног блока, онда макар веће схватање логике његовог дјеловања.

Разумијевање је било достигнуто и показало се обесхрабрујуће једноставним: када је разговор достигао већ сасвим оштар карактер, НАТО генерали са више звјездица почели су саосјећајно да се осмјехују. Објаснили су да они нису ништа друго него извршиоци, а да се реална стратегија НАТО потпуно одређује у Вашингтону.

Дјеловања европских земаља НАТО-а у конфликтима који дотичу њихове личне интересе, убједљиво потврђују та признања, будући да ће се показати, у низу случајева, да су супротстављени њиховим личним интересима.

Класичан примјер је разарање Југославије, остварено од 1992. до 1999. године. Европски сателити САД у НАТО-у, изузимајући неке тактичке изузетке (на примјер одбијање да униште руске падобранце који су заузели аеродром у Приштини 1999.), безусловно су подржавали и реализовали политику САД усмјерену на подривање конкурентности Европе помоћу претварања знатног дијела Југославије у незацјељиву рану на њеном тијелу.

Досљедно стварање, и дјелимично међународно признање, злочиначке (како по методу настанка тако и по начину дјеловања) квазидржаве Косово, које је постало центар међународне мреже организованог криминала, с тачке гледишта глобалне конкуренције представља фактор подривања ЕУ као потенцијалног стратешког супарника САД. У исто вријеме, ова творевина је створена рукама самих европских држава – досљедно дјелујући у оквиру НАТО-а, а против сопствених интереса.

Аналогна ситуација појавила се и при уништавању либијске државности. Очигледно је она противрјечила објективним европским интересима, повезаним са осигурањем редовне испоруке енергената и заустављањем исламског фундаментализма. Међутим, европске чланице НАТО су, или непосредно учествовале, или јако поздрављале ту агресију (изузетак су власти Француске, које су се трудиле да не допусте изношење доказа Гадафијевог финансирања Саркозијеве кампање, и, сходно томе, признањем да је француски предсједник преступник).

Управо за осигурање примата својих интереса и њихове предности над интересима ЕУ, САД разматрају чланство у НАТО-у као неопходну претпоставку за улазак нових чланица у ЕУ (и по сили доминације САД – то је опште правило).

Таква досљедност осигурава америчку оријентацију њених чланица и појачава унутрашњу диференцијацију у ЕУ, слабећи је. Карактеристично је да су земље Источне Европе, у унутрашњоевропским разговорима, склоније да бране интересе САД, а не ЕУ.

Тако приступање НАТО-у постаје неопходном етапом процеса приступања ЕУ, осигурава потчињеност националне елите интересима САД и њено одвајање од схватања и заштите интереса, не само свог народа, него и уједињене Европе као цјелине. На тај начин, за релативно мали народ савремене Европе курс евроинтеграција у њеном ранијем схватању означава у старту политичку катастрофу (на основу преоријентације њене елите на служење интересима САД, а не својој земљи), а затим и економску катастрофу (на основу потчињавања државне политике интересима корпорација „старе“ Европе).

Једина реална алтернатива том саморушилачком путу, показује се данас – евроазијска интеграција.

ЕВРОАЗИЈСКА ИНТЕГРАЦИЈА: ПРОБЛЕМИ И МОГУЋНОСТИ Главни проблем је конкуренција. С једне стране су глобалне корпорације (како обликоване, тако и оне које образују неформалне групе, с националним властима) а, са друге стране – САД и Кина. ЕУ, Јапан и неке друге земље моћи ће одржавати противтежу у оквиру новог, тек створеног, биполарног система, усмјеравајући енергију на корист човјечанству.

Задатак Русије у сљедећем десетљећу, у овим условима, јесте да се поуздано учврсти у групу тих „другостепених“ земаља. Све остале неће имати никаквог утицаја, па, према, томе, и никакве користи повезане с таквим утицајем. Рјешавање овог задатка немогуће је без најтјешње привредне реинтеграције основног дијела постсовјетског простора. Без Украјине, Казахстана и Бјелорусије, Русија на економском плану на дуже вријеме не може бити стабилна, чак уз најскупљу нафту. Зато је интеграција са овим земљама апсолутни приоритет.

Управо зато је Русија уложила велике напоре за развој идеје постсовјетске интеграције. Њени конкуренти на Западу и либерална „пета колона“ у њеном сопственом руководству – те идеје торпедује.

Управо зато је створен Царински савез, који је сада прерастао у Евроазијски савез. Велика пажња се посвећује Украјини без које, као и без Русије, свака постсовјетска интеграција губи на вриједности. Али и други постосвјетски простори су изузетно важни за Русију.

Ствар је у томе што ниједна постсовјетска земља, укључујући чак и земље Прибалтика, економски не може постојати сама за себе. Отргнуте од некад јединственог економског организма, оне тону у хаос – мада различитом брзином.

Хаос у сусједним земљама неминовно продире у Русију, запљускују је бујица избјеглица. Носиоци друге културе често су жртве социјалних катастрофа, које могу уништити етнокултурни баланс Русије. Значи, да би постојала Русија, постосовјетске земље морају се развијати нормално, а тај развој нико, осим саме Русије, нити хоће, нити може организовати.

Подразумијева се да такав развој мора да се организује искључиво на узајамно корисној основи, не кидајући, како је то било у Совјетском Савезу, посљедњи залогај од своје дјеце да би нахранио сусједа. Али развој заједничке производње, успостављање старих и стварање квлитетно нових кооперационох веза, а затим пренос трговине на рубљу као општу регионалну валуту, дозволиће постсовјетским земаљама да се заједно врате с пута деградације на пут прогреса.

Очајнички отпор прозападног дијела елите Русије и низа других земаља (у првом реду Украјине), корупција бирократског апарата и слабост политичке воље стварају озбиљне препреке реинтеграционим процесима, које могу изазвати очај. Довољно је рећи да је увођење заједничке руско-бјелоруске валуте, планиран још 2005, одгођено на неизјесну будућност.

Ипак, успостављање заједничких институција и генерално продубљивање евроазијске интеграције се наставља, а потреба за њом се појачава због развоја глобалне економске кризе.

Важно је схватити да потенцијал евроазијске интеграције никако није ограничен само на званично прокламованим правцима.

Тако, прво грчка, а затим и кипарска криза створиле су за Русију реалну могућност да, откупивши туђе дугове, прошири сферу интеграције и на Јужну Европу – на земље које формално остају чланице како НАТО-а, тако и ЕУ. Та могућност се појавила изненада и за веома кратко вријеме да би руска држава успјела да одреагује на њу. Ипак, сличне могућности због продубљивања кризе ће се појављивати све чешће, и биће још значајније и реалистичније.

С друге стране, успјех пројекта „Јужни ток“ неће једноставно означити крај надама Турске да постане гасно „средиште“ за Југоисточну Европу и дио Централне Европе (унутрашња дестабилизација смета јој да организује озбиљан противудар овом пројекту), него ће и створити принципијелну могућност за интеграцију, по фазама, Турске у евроазијски простор, због очигледних економских интереса.

Неодређеност циља руске бирократије, која је поље сукоба између прозападних и патриотских снага, отвара најшире могућности за утицај на интеграционе процесе њених нових чланица. Чак слабе и нестабилне државе имају у овој ситуацији огромну шансу да добију непропорционално велики (у поређењу са својим потенцијалом) утицај за одређивање будућих правила и стварање будућих институција – треба једноставно показати иницијативу!

Незавршеност и трошност евроазијске интеграције отвара за њене чланице широки стваралачки простор и ствара могућност за обезбјеђење дугорочног стабилног развоја. На тај начин сами недостаци евроазијске интеграције постају извори њене предности у поређењу са европским, посебно за нове чланице које могу извући огромну корист из саме чињенице да су придружене.

Учешће у евроазијској интеграцији дозволиће новим чланицама не само да добију приступ тржишту и јако повећају свој економски потенцијал, него и да непосредно учествују у изради правила ове интеграције.

Долазећи у ЕУ, нове чланице долазе у кућу која је саграђена без њих, која ће чак и уз њихово присуство функционисати без узимања у обзир њиховог мишљења и интереса.

Учешће, пак, у Евроазијском савезу дозволиће њеним чланицама, према томе и сасвим новим, да имају најпотпуније учешће у градњи нове куће и изради правила заједничког живота у њој, заложивши могућност потпуног рачуна својих интереса на најдубљем институционалном нивоу.

При томе, ресурси ЕУ (на очигледан начин) смањују се због кризе, и нема их довољно не само за нове, него и за „старе“ чланице. Ресурси, пак, евроазијске интеграције ће се повећавати, како због ширења интеграције, тако и због ограничења корупције у Русији, што ће неизбјежно допринети значајном ослобађању ресурса.

 

Аутор је академик, економиста, директор Института проблема глобализације у Москви

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. DILEMA ISTOK ILI ZAPAD DANAS RASPOLAZE NEPOBITNIM CINJENICAMA DA MNOGE, A MOZDA I SVE, DRZAVE EVROPE NEMAJU BUDUCNOST U EVROATLANTTSKOJ INTEGRACIJI.SMISAO OVOG GLOBALIZACIJSKOG PROCESA IMA ANTIHUMANI CILJ, ON RAZARA SVE STO JE LJUDSKA CIVILIZACIJA STVORILA RADI USPESNIJEG OSTVARENJA NEOGRANICENE EKSPLOATACIJE.
    ISTOK, A POSEBNO RUSIJA, SVOJ GLOBALIZACIJSKI KONCEPT ZASNIVA NA HUMANISTICKOJ IDEJI OCUVANJA SAVREMENOG CIVILIZACIJSKOG I KULTURNOG BOGATSTVA COVECANSTVA, I NUDI UDRUZIVANJE NARODA I DRZAVA ISKLJUCIVO NA DOBROVOLJNOJ OSNOVI I PREMA INTERESU SVAKOG NARODA PONAOSOB. EVROAZIJA KAO RUSKI KONCEPT GLOBALIZACIJE PORED DOBROVOLJNOG PRISTUPANJA U ZAJEDNICU, OBEZBEDJUJE I MOGUCNOST ISTUPANJA IZ ZAJEDNICE BEZ OGRANICENJA.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *