Исељавање Севера

Пише Наташа Јовановић

Који је пут од албанске побуне која је почела демагошком паролом „Трепча ради, Београд се гради“ до судских решења којима Приштина насилно и противправно тера Србе из „Трепчиних“ станова у Косовској Митровици

Албанска побуна против Србије и српских власти почела је једном давно смишљеном и извикиваном демагошком паролом: „Трепча ради, Београд се гради“, смишљеном у време кад је у „Трепчи“ било запослено више Албанаца него што их је икада пре тога било. Штрајк који је тада уследио због наводне дискриминације претворен је у масовни одлазак Албанаца из овог предузећа. Са радном књижицом, Албанци су по тада важећем закону изгубили и станарска права. Данас, после толико година ова римована лаж послужила је Албанцима да у новонасталим постбриселским околностима потраже права у „Трепчи“ и над „Трепчином“ имовином. И то у северном делу Косовске Митровице.

Наиме, на адресе 51 српске породице у Косовској Митровици које живе у „Трепчиним“ становима, и исте су откупили од државе (!), недавно је стигло правоснажно решење о исељењу. Рок 19. август. Могућност жалбе не постоји јер „када Агенција за имовину Косова донесе такву одлуку ниједан орган не може да је поништи“, па су Срби који су се обратили косовском суду добили одговор да је ствар пресуђена и коначна. ЕУЛЕКС са своје стране сматра да је уредба јасна.

ТАКОЗВАНА ВРЕМЕНА Адвокат из Косовске Митровице Дејан Васић објашњава да је проблем „Трепчиних“ станова слика проблема са становима у друштвеној својини, дакле са становима на Косову и иначе.

„За разумевање проблематике, мора се објаснити да су почетком деведесетих Албанци напустили друштвена предузећа (по речима самих Албанаца отерани из истих).

С обзиром на то да су станови на коришћење додељени као друштвени током деведесетих година, многима су права на коришћење тих станова одузета и они су додељени радницима који су попунили радна места која су Албанци напустили. Овај процес се дешавао у складу са одредбама тада важећег Закона о становању, по којем уколико корисник стана одређено време не проводи у стану, давалац станарског права може да му исти одузме и додели другом кориснику. Оваква могућност се често користила, нарочито када је реч о породицама које су одлазиле у иностранство.

То је били такозвано српско време“, каже Васић.

Даље, наводи он, уследио је рат и такозвано албанско време. Установљена је Косовска имовинска агенција чија је надлежност била утврђење права законског коришћења на становима.

„Агенција је овакве станове идентификовала и сврстала их у групу ‚посед стечен дискриминацијом‘ и као такве враћала ранијим корисницима, махом Албанцима, а одузимала право коришћења новим корисницима, махом Србима. Агенција није дубље улазила у проблематику, занемарујући чињеницу да су ти нови станари станове добили на законит начин, откупили их на законит начин и тиме постали власници“.

Када су у питању конкретно „Трепчини“ станови, јавио се и проблем око тога да су нови власници уговоре о откупу, после рата, оверавали пред „паралелним“ Општинским судом у Косовској Митровици, па нове косовске власти такве уговоре нису уопште признавале. „Важно је рећи да је на Косову прошле године ступио на снагу Закон о откупу станова у друштвеној својини који је старим корисницима омогућио да одузете им станове откупе, па да и они постану власници. Решења о исељењу Србима већ дуго стоје над вратом. Уколико систем почне да функционише они би могли сваке секунде да буду истерани. Ипак чак и да их све иселе, готово је назамисливо да би се неко од Албанаца вратио ту да живи“.

Иако су слична решења добијали од 2006, власници станова у српском делу подељеног града на Ибру страхују да би у промењеним политичким околностима, она, могла бити и извршна и значити њихово протеривање са Косова.

[restrictedarea]

Стеван Божовић, председник акционара „Трепче“ који је радни однос засновао далеке 1978. сећа се да су већину радника, по тада важећем националном кључу, чинили Албанци.

„Када је 1989. тадашња власт послала упитник у којем се тражило да се изјасне да ли су грађани Републике Србије, Шиптари су у великом броју одбили, правдајући то малтретирањем и дискриминацијом. То је био наводни разлог за њихово напуштање ‘Трепче’. Прави разлог, а о томе се и тада у шушкало у радничким погонима, јесте директива коју су добили са стране. Они су и тада били вођени идејом о прављењу сопствене државе и тај пркос према држави у којој су живели било је само утирање пута коначној реализацији овога што данас видимо. Сада они траже да Срби који су откупили станове изађу из њих, и да их, по некој свету непознатој логици, дају њима. Ако Шиптари загосподаре и севером, а после Бриселских споразума то нам је све ближе, Срби сем што неће имати правни лек, који истина немају ни сада, него ће морати под претњом силе да напусте своје домове. Ипак, плашим се да би то значило и отварање новог фронта и нових сукоба“.

ПОЛИТИЧКО, НЕ ПРАВНО ПИТАЊЕ Да ли Србија има инструменте да заштити своје грађане на својој уставној и историјској територији, те да ли ће у гласном ћутању о најављеном протеривању око 1.000 Срба из Косовске Митровице по логици свршеног чина, Београд реаговати тек када добије нових 1.000 интерно расељених лица?

Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Зоран Лазић истиче да решења која су Срби на северу, власници „Трепчиних“ станова, добили нема везе са споразумом који је потписан у Бриселу.

„Бриселски споразум не обухвата имовину, већ послове у области формирања заједнице српских општина. Тек ће следећи споразум бити о имовини или о културној баштини и Цркви. Обе теме биће у Бриселу предмет разговора. Тада ће се разговарати о целокупној имовини Републике Србије као државној имовини, о друштвеној имовини, о имовини Цркве и о имовини приватних лица, како правних, тако и физичких“.

Што се самих спорних станова тиче Лазић каже да све почиње 1989. године када јеодређени број станова на територији Косова и Метохије, некада у власништву државних предузећа, бива додељиван  Албанцима и Србима. После 1999. и егзодуса Срба Албанци су улазили у те станове на југу, а потраживали су и одређене станове које су „Трепча“ и нека друга државна и друштвена предузећа додељивали Србима, образлажући тиме да су решења за те станове прво имали Албанци осамдесетих година, а да су деведесетих година неком врстом дискриминације ти станови њима одузети и додељивани Србима. Према подацима Канцеларије Албанци су поднели око1. 000 захтева од укупно 28.000.

„По доласку на Косово, УНМИК мисија је имала јединицу за стамбене и пословне односе чији је задатак био да решава питања имовине. Та дирекција је примила 29.500 захтева. Највећи број су упутили Срби чија је имовина јужно од Ибра узурпирана. Одређени број захтева упутили су Албанци због станова које су наводно изгубили због дискриминације у периоду1985. до 1999, и трећа врста захтева односила се на легализацију имовине продате деведесетих. Тада је био ограничен број непокретности на Косову и Метохији, и како би спречили промену етничког састава јер су Срби имовину продавали Албанцима, процедура је налагала одобрење Министарства финансија. Одређени број људи је станове продао мимо те сагласности и Албанци нису могли да се легитимишу као власници“.

Хронологија случаја „Треп-чиних“ станова такође је везана за тај период. Руководилац групе за људска прва и имовинска питања Канцеларије за КиМ, Игор Поповић, наводи да су 1989. штрајкови у „Трепчи“ резултирали да велики број штрајкача добије отказ. Са губитком радних места, они су по Закону о становању остајали и без станарског права.

„Ти станови, станарско право је додељивано Србима. У међувремену доноси се Закон из 1992. који каже да уколико лице има станарско право може да откупи стан и они су откупљени од послодавца, ‚Трепче‘ и постали приватно власништво. После 1999, ХПД, Дирекција за стамбено-имовинске послове коју формира УНМИК доноси одлуку да се због дискриминације станови врате Албанцима у посед, с best online casino тим да носилац има право на материјално обештећење у висини коју је дао за откуп стана. Од 2010. Косовска агенција за имовину која је наследила мандат ХПД-а, по налогу из Приштине, упућују решења о исељењу Србима у Митровици. У овој ситуацији ми ћемо покушати да кроз бриселске споразуме редефинишемо ове одлуке, јер имовина, приватна својина, на Западу и свугде у свету, представља највећу светињу. Споразуми не би смели да ове људе доведу у тежу ситуацију. Кроз преговоре ће бити редефинисане и ове нелегалне одлуке.“

На питање да ли ће Срби моћи и даље да одолевају притисцима Приштине, у Канцеларији нам је речено да то више није правно него политичко питање.

Замешатељство са судовима

Са повлачењем војске и полиције са Косова 1999. године, из покрајине су размештени и правосудни органи, као и јавна администрација и друштвена предузећа. Тако је Општински суд Приштина почео са радом у Нишу, пећки у Лесковцу, призренски у Крушевцу… Општина Гњилане расељена је у Врање, Косовска Митровица у Краљево…. Са Косова су изнете готово све матичне и катастарске књиге. Судски архиви углавном нису изношени. УНМИК је шест месеци по доласку формирао своју мрежу судова у којима су радили углавном Албанци, рачунајући ту и суд у Косовској Митровици који је почео са радом шест месеци после рата, под невиђеним мерама обезбеђења. Судови Републике Србије су на Косову наставили да функционишу. Изнајмљене куће, делови домова здравља, школске канцеларије у српским селима и Косовској Митровици су некако адаптиране да се у њима може обавити најнужније. До реформе правосуђа ови судови су углавном радили радне спорове где су тужени били правна лица са текућим рачуном у Србији. Поред радних спорова рађени су брачни спорови, оставински предмети и вршиле су се овере. Радници суда су често радили у заиста нељудским условима. Памтим да је Општински суд из Вучитрна који је био расељен у Ватрогасном дому у Косовској Митровици радио од 09.15. до 09. 45. када је скромна канцеларија морала да се уступи суду за прекршаје из Србице. Окружни судови су изузев Косовске Митровице радили у Србији. Одлуке које је ово правосуђе доносило су биле адекватне условима у којима се радило. За то време је УНМИК-ово правосуђе радило све остало. Према односу броја становника запошљавали су и раднике судског особља, именовали судије и помоћнике тужилаца српске и других националности. Тако је временом сваки од судова на Косову имао по канцеларију или две у којима су радили Срби који су углавном радили на предметима у којима су учесници Срби. Отворена су судска одељења у Штрпцу, Грачаници, Лепосавићу, Зубином Потоку у којима су сви запослени били Срби. Међутим, ни ова мрежа није никада радила у пуном капацитету. Парнични предмети су се тешко и са муком спроводили и окончавали, а дешавале су се и бројне малверзације у сфери имовине, нарочито у Пећи и Призрену првих година после рата. Судови Републике Србије су за УНМИК правосуђе били „паралелни органи“ и ова два правна система нису међусобно признавали одлуке, нити овере. За све то време постојао је и посебан правосудни систем који су чинили иностране судије и тужиоци, и који су судили за национално оптерећене кривичне предмете, као и кривичне предмете који су сами имали право да изаберу.

Овакво стање је потрајало до проглашења независности Косова. По проглашењу независности, 17. марта 2007. године, после великих нереда је затворен УНМИК, Општински и Окружни суд у Косовској Митровици, као и судска одељења у Лепосавићу и Зубином Потоку. До реформе правосуђа Србије, у овом делу света није радио скоро ниједан суд. Митровачки УНМИК-ов суд који је у међувремену постао суд Републике Косово је пресељен у Вучитрн, у зграду тамошњег Општинског суда. Тако да у Вучитрну од тада до сада у истој згради функционише Општински и Окружни суд, Окружно тужилаштво и Општински суд за прекршаје из Митровице, плус Општински суд и Суд за прекршаје Вучитрн. У оваквом стању ствари ово правосуђе је наставило да ради једино оставинске поступке, разводе, овере документа, и одређивање и укидање притвора. Пет година није рађено ни на једном кривичном предмету, ни на једном парничном предмету. Република Србија је реформом правосуђа укинула све косовске судове (и оне у Србији и оне на Косову) и формирала један Основни и један Виши суд са седиштем у Косовској Митровици и одељењима Основног суда у Ранилугу, Грачаници, Штрпцу и Гораждевцу. Овај суд је наставио да ради у јако тешким условима, изнајмљеним кућама, неусловним просторима. Међутим, због савремених компјутерских система и немогућности да се предмети одлажу, суд је како-тако заживео. У кривичним предметима се није могла одредити мера притвора, а у парници принудно извршење, али суд је ипак функционисао.

Инострано правосуђе УНМИК-а је у међувремену постало ЕУЛЕКС правосуђе и са радом је почело тек две године после проглашења независности. ЕУЛЕКС судије и сада раде у згради суда у Косовској Митровици. Иностране судије пресуђују тешке кривичне предмете по властитом одабиру“.

Адвокат Дејан Васић

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Браво Дачићу, браво!!!! И Вучићу такође. Срби немају право на своју имовину у Хрватској ни ову на Косову, али зато све остале мањине имају права.А о овоме сте заборавили да причате у Бриселу, Срби су увек колатерална штета.Слажем се, Србијо сагни главу , баци вуцима јужњаке, ко их јебе само да нисмо ми. Ми има да процветамо са страним стручњацима и њиним кредитима, има да певамо и веселимо се у Гучи и на Егзиту. БОже драги, сви су слепи и глуви, као код нас у Ваљеву бацају силне паре на Вавилон у Ровнима беспотребан и неостварљив уместо да отварају фабрике и запошљавају људе, али нема везе ја сам само једна будала и лупетам да ми прође време. Напред браћо у нове победе навалите да поклањате у Србији је распродаја свега снижење 200%.

    • SLADJO…BOG VAM dao zdravlja,a i vasim bliznjim-daljnim.SRBIJOM su VLADALI I VLADAJU NE-SRBI…NAROD JE SRPSKI sda malo KOROVA koji se leci…POSLE SIRIJE……….SRBIJOM ce VLADATI SRBI…POMOZI NAM BOZE-AMIN.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *