Почетна / Култура / Има ли живота после Југославије?

Има ли живота после Југославије?

Пише Миодраг Зарковић 

Изложба надменог наслова „Живео живот“, која је током јуна и јула била постављена у најужем градском језгру Београда, донела је још један налет тешко схватљиве, а свакако и штетне југоносталгије

Безмало два месеца је у строгом језгру Београда, на почетку Кнез Михаилове улице, трајала изложба „Живео живот“, чији је назив могао да упути на сасвим погрешан закључак да је реч о представљању некакве животне радости и страсти: напротив, поставка је у потпуности била посвећена величању СФР Југославије, државе која, упркос тегобном настанку и крвавом нестанку, у једном делу овдашње јавности ужива скоро па фанатичну верност.

Тема изложбе закључене 31. јула била је носталгија, и то она врста која је својствена само просторима некадашње Југославије – дакле, југоносталгија. Тачније, та појава својствена је само Србији: док се у осталим земљама насталим из некадашње заједничке државе не може ни наслутити та жал за старим, југословенским временима, у Србији и нарочито Београду југоносталгија као да није ни јењавала у протеклих двадесетак година, обележених непрестаним „увозом“ најприземнијих културних образаца и производа из Хрватске, или Босне и Херцеговине. Гледано чисто са стране исплативости, стога можда и не би морало да чуди то што је више овдашњих појединаца решило да Београђанима, као и страним туристима у посети српској престоници, понуди управо фестивал југоносталгије, што изложба „Живео живот“ уистину представља.

 

ПРВО ПА ВИРШЛЕ Изложба је била постављена на три нивоа, у приземљу и на два спрата некадашње Робне куће „Београд“, преко пута ресторана који се некада звао „Руски цар“. За 250 динара, колико је износила улазница, посетиоци су могли да виде шта су то организатори изложбе препознали као вредно спомињања, а да потиче из СФР Југославије и то из раздобља од 1950. па до 1990. године, односно, преведено на друштвено-политички језик, од тренутка када се СФРЈ умирила и учврстила под влашћу Јосипа Броза Тита, па до тренутка када су јој дани одиста били одбројани, а грађански рат неизбежан. Додуше, један „експонат“ био је доступан и без улазнице. Црвени улични киоск за продају куваних виршли, сасвим истоветан онима који су до пре двадесет и неку годину могли да се виде на многобројним ћошковима, налазио се одмах до улазних врата, а пошто је био у стању потпуне оспособљености за рад – са све продавачицом, такође обученом по ондашњим обичајима, што ће рећи у црвену кецељу – било који намерник могао је да пазари виршле у земички и нахрани се, а да при том не улази на саму изложбу. С обзиром на то да је улична продаја куваних виршли заиста постала реткост, постављање описаног киоска такође је могло да буде подстакнуто првенствено могућом зарадом, коју је неспорно и донео, с обзиром на број људи који је куповао виршле, некада познате под надимком „уличарке“.

Свет који је отварала улазница није био толико укусан, иако су организатори широко захватили из четири деценије које су решили да дочарају посетиоцима, настојећи да из њих понуде само најбоље.

Тако је, сасвим предвидиво, почасно место на изложби заузимао у легенде извикани црвени југословенски пасош, који је, према предању, могао без виза да вас уведе у сваку светску државу вредну посећивања. У раму у који је био постављен, пасош је тако и био представљен, пропратним текстом у којем је истакнуто да се нечим таквим у то доба нису могли похвалити ни Американци ни Руси.

Своје место међу експонатима пронашао је, наравно, и аутомобил „фића“, као знамење југословенске тешке, односно аутомобилске индустрије, заједно са „тристаћем“. Велики значај такође је придат социјалистичкој ношњи, која је представљена приказом сваке од четири деценије посебно, као и кухињи, тј. прехрамбеним производима који су ономад били масовно коришћени и омиљени од Вардара па до Триглава. Приказане су, наравно, и радне акције, које су опширно описане у пратећем тексту, а уз бројне фотографије, које су осликале дух истих, постављен је био и прави шатор, попут оних који су на дотичним акцијама служили за починак акцијаша.

 

[restrictedarea]

СЛИКУ ТИТОВУ ЉУБИМ Ипак, како је већ речено, пажљивијим и буднијим посетиоцима све то није могло да делује нарочито укусно, нити да пробуди нека претерано мила сећања. Желећи, наиме, да буду што ближи давно прошлој стварности коју су желели да представе, организатори су покојну Југославију најупечатљивије осликали преко образовања, спорта и популарне културе.

Област некадашњег образовања, тачније, обавезног школског система, заступала је права правцата учионица, са све школским клупама и столицама за малишане, те свескама које су стајале са позивом посетиоцима да у њих упишу своје утиске (колико је аутор овог текста могао да примети, нико није одговорио на тај позив – ваљда је писање оловком ипак превише изашло из моде). Наравно, учионица није учионица без табле, па је и ова имала једну такву, а изнад табле стајало је неизбежно знамење тог образовног устројства – Брозов портрет.

Увелико се заборавило какву је идеолошку оштрину и неумољивост неговала СФР Југославија, али је призор Брозовог обавезног портрета неминовно враћао успомене на време у којем је на челу државе стајала особа о којој се није смело критички ни писати ни говорити, а чија је фотографија била наметнута у сваку школску просторију тог доба. Ко се, са положаја данашње наглашене осетљивости, сети закона који је прописивао да се лик и дело Јосипа Броза имају штитити чак и тако што ће његов портрет стајати у свакој учионици у држави, не може а да не увиди све размере тог испирања милиона и милиона младих, дечијих мозгова. Џаба школске клупе, или уобичајена опрема из фискултурних сала (козлићи и коњићи за прескакање), узалуд све пријатне успомене на тај део живота (ко би се, заиста, одрекао сопственог детињства?!), када у видокругу имате тај орвеловски портрет, ту практичну примену концепта „Великог брата“, али не ријалити шоуа, него свевидећег и свемогућег владара кога сте обавезни да обожавате.

 

ЦЕНЗУРИСАНИ СПОРТ Спорту је био посвећен можда и највећи део изложбе у просторном смислу: скоро цео један спрат отпао је на најзначајније атлете, клубове, репрезентације и међународне спортске подвиге некадашње Југославије. У томе се јасно и очигледно претерало, јер сама култура праћења спорта и уживања у истом практично искључује носталгију. Али, чак и да се манемо тога, оно што је првенствено изболо очи на том спрату јесте вештачки и неуспео покушај представљања спорта као нечега што је снажило „братство и јединство“ југословенских народа.

Свако ко је доживео распад Југославије, лако ће се присетити да је он био најављен, а у одређеној мери и започет, управо на спортским борилиштима, првенствено на фудбалским стадионима, где су страсти биле уобичајено највише. Организатори изложбе су зато постигли ефекат супротан од очекиваног, када су у посебном делу спортског павиљона сместили причу о такозваној „великој четворки“, што је био израз за највеће фудбалске клубове СФРЈ: београдске Црвену звезду и Партизан, те загребачки Динамо и сплитски Хајдук. Љубитељи фудбала свакако се сећају ривалитета између ова четири клуба, а поготово колико је тај ривалитет лако прерастао у отворену мржњу по националним линијама већ у првој половини осамдесетих, када су почели и први већи инциденти на стадионима. Организатори изложбе решили су да сасвим игноришу те сурове навијачке обрачуне и инциденте који су из темеља потресли југословенске темеље, због чега њихов осврт на спорт из доба СФРЈ и није могао да делује искрено, самим тим ни поучно или подстицајно (осим онима које спорт и не занима претерано, па које, стога, цео овај део изложбе и иначе не би дирнуо).

Отужно делује и величање Дражена Петровића, хрватског кошаркаша од чије је погибије у саобраћајној несрећи прошло већ 20 година. Да је био један од највећих играча са овог поднебља, то нико и није спорио. Али, да се Петровић у време распада СФРЈ поносио хрватским национализмом такође је позната ствар, која је опет прећутана у делу поставке који је посвећен њему.

 

НЕСНОСНА БУКА Можда и највеће отрежњење представља приказ масовне, такозване поп културе, по којој је СФР Југославија била надалеко позната, превасходно због тога што је била једина социјалистичка држава са рокенрол сценом и биоскопским репертоарима који су приказивали вестерне и осталу холивудску продукцију.

Могуће је да су организатори изложбе намеравали да посетиоце одушеве подсећањем на ту вајну културну „раскош“, али су, примера ради, сви ти рок и поп састави, онако набацани на гомилу – панои који су их приказивали личили су, вероватно смишљено, на дизајн ранијих тинејџерских часописа – успели да дочарају једино незграпне размере тадашњег јавног неукуса. Јесте да у целој тој понуди могу да се нађу примери истински корисних доприноса, попут „Азре“ или „Рибље чорбе“ из раних дана, али су, као и у стварности коју потказују, и овде преовлађивали недаровити музичари. Ко год је макар и бацио поглед на тај зид који је сажимао музичку сцену бивше Југославије, могао је да се подсети колико је узнемирујуће галаме у несносне буке деценијама тањило живце југословенских држављана, и да дође да закључка да можда и није чудо што су ти држављани онако лако похватали пушке првом приликом и похитали у рат једни против других.

Особље изложбе на изласку нам је љубазно објаснило да ова поставка није ни у каквој вези са серијалом Радована Купреса „СФРЈ за почетнике“, који се пре коју годину приказивао на Б92 под логоом који је био веома сличан. Рекоше да је изложба урађена по узору на музеј посвећен Источној Немачкој, који постоји у Берлину – само је много мањи, објасни девојка која је радила на продаји карата.

Наравно да је мањи, јер тај музеј приказује државу која је била судбински далеко мање сложена и запетљана него Југославија којом се бави изложба надменог назива „Живео живот“, и државу која се није распала у крви попут Брозове творевине. Због тога би се ваљало подсетити да је живот управо оно што потире носталгију сваке врсте, па и ове најзлослутније – југословенске.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Многи у свету подсецају на садржаје и свакојаке предмете-сувенире
    прошлих времена. Ни ми нисмо живели у вакуму ни без предмета у свакодневној употреби. Неки су били „чуда“ давних времена (као,
    за мене, Филипсов радио-мала скала, стаклене радио лампе („лампаш“)
    дрвена кутија, добар ѕвук, од „пре рата“ (из 1938 или 9-те) или
    својеврсне „институције“, симболи, …
    Поменута изложба је „кичерско силовање“, а дошла је после неколико
    серија, које су кружиле инернет-ом и Е-маил адресама (дама, првенствено).
    Бројни предмети и ствари, као продаја виршли у стандардизованим
    киосцима, „тристаћ“, насумице и без критеријума нагомилани, нити
    су „југословенски“ нити репрезентативни.
    Уосталом, Југославија је трајала много дуже од ове представе,
    а омеђена са два светска и грађанским (после кога су остале
    крхотине, крв, смрти, илузије, горчине, …)
    Као и толико тога, „пројекат“ је добро наплаћен, на рачун културе,
    иако је све, сем …
    Југославија, после 45-те, делила је живот Европе, па ни предмети
    нису само наши, а многи имају у том периоду своје (само) а без
    патетичне „носталгије“. Северни делови Енглеске, Шкотска или
    многи делови Италије, живели су „сиротињскије“ од нас (чак и у
    периоду 45-50-та).
    Од настанка, до 1941, краљевина СХС, па, Југославија, била је, иако индустријски испод нивоа неколико земаља западне Европе,
    њен интегрални део, у свим аспектима, свакодневног.
    Оно што је Европа изгубила у 1-вом св. рату, Србија није могла
    изгубити, јер није имала (племство) ни такву аристократију, као
    Француска или В.Б.
    Послератна-„комунистичка“ Југославија је изменила друштво, увела
    друге вредности и мењала, не мало, покушавајући „да се нађе“.
    Генерације, расле у свему томе, живеле су неки „живот ванземаљаца“. Основне вредности таквог живота, биле су, висок степен иѕвеснсти (неко каже, сигурности), осећање безбедности
    (појединца и државе), релативна једнакост у односима (мало новца,
    дизало је друге вредности) и осећање поноса, због угледа државе, .. (независно од свега иза).
    Свакако, све је развијано, без објективнијих мерила, па је илузију
    и стварност, било лако изједначити.
    У оценама „те“ пошлости, не смео занемарити, да цео свет тако живи, уз локалне варијације. Они који нису имали наше „шарене лаже“ имали су (и имају) друге одбрамбене-компензационе вредности,
    да се супротставе суровој, тешкој и ружној стварности.
    У југо простору и временима, ми-Срби смо, можда највише имали
    илузија, па је зато, наша данашњица, још тежа.
    Србољуб Савић

    свему




    0



    0
  2. Dakle, bio sam I ja na toj izlozbi I „evocirao uspomene “ … na ta vremena…Elem, sve sto je propalo…propalo je sa odredjenim razlogom…(najcesce zato sto nije valjalo…).Jugoslavija je propala zato jer je jednostavno vise puta ponovljeni neuspeli eksperiment koji jednostavno nije mogao da uspe…! Ako je ista bilo V R (virtuelna realnost ) onda je ta Titova Jugoslavija bila upravo to…! ? Nema dobrog sistema sa losim rezultatima…kako rece neko.Nego zaboravili su da na zid stave I Titovu sliku sa dva velika crvena uveta sa leve I desne strane. Ispod jednog je trebalo da stoji natpis UDBA , a ispod drugog KOS , a gore iznad je trebalo da bude I jedno crveno „sve -videce oko “ I ispod natpis centralni komitet SKJ. Zaboravili su I parolu „Ozna sve dozna “ I „Udba to je nasa sudba „. A I savet “ Pazi sta pricas zidovi imaju usi…moze da te cuje neko ! ? “ steta nisu prikazali I onaj film „ZULJ“ gde se prikazuje kako radnici IMR-a iz Rakovice zive u „stanovima od 9 I 12 kvadrata I imaju spratno kupatilo…! ? Da, da I to je deo toga doba !Na karti za izlozbu pise : “ MEDJUNARODNA IZLOZBA LEPOG ZIVOTA OD 50-TE DO 90-TE“ Hm…“lep zivot “ …nije to ni izdaleka bilo tako “ bajkovito „… Lep je to zivot bio za drugove komuniste na polozajima a za ostale jad I cemer! Lepo je bilo crvenim shlihtarama I jajarama koje su prodale veru za veceru, a onaj ko bi se jos uvukao partijskom sekretaru , njemu bi se otvarala blistava perspektiva ! Zaboravili su da stave I spisak od preko 300 000 poubijanih srba u toj „divnoj jugoslaviji “ , a za racun J.B.Tita I komunizma I jugoslavenstva…! ? Zaboravili su I slike kako su se selile citave fabrike iz Srbije u sloveniju I hrvatsku u toj „divnoj jugoslaviji „. A gde je slika (foto-kopija bar ) onog dokumenta gde se mnogim srbima zabranjuje povratak na Kosovo posle 2. sv. rata( po nalogu J.B. Tita ! )A gde su slike onih scena kada u Splitu I Dubrovniku itd hrvati-ustase bacaju u more kola sa beogradskim tablicama . Da,da,da sve to je trebalo da ide uz ovu izlozbu…! Ova „izlozba “ je zapravo jedan obicni JUGO-NOSTALGICARSKI PAMFLET I to vrlo tendenciozan ! ovde u Beogradu su neki bas “ ugazili u jugoslaviju “ pa nikako da se ociste od nje I da izadju iz nje…! ? Zaboravili su da prikazu I drugove komuniste kako „stoje u cosku I kaju se „… Naime nekada kada bi drugove I drugarice uhvatili u kradji oni bi se „kao kajali “ ili bi „izrazavali veliko kajanje “ u okviru komunisticke partije… Od sredine 80-ih , a narocito 90-ih drugarice I drugovi tiiiitini komunisti su pokrali sve stose dalo pokrasti I sve razvukli I odvukli…I to dalje bez ikakvog kajanja…cak ni toliko…! ? Ah, da … setih se onih cuvenih aforizama Vlade Bulatovica VIB-a…“ Nasa jadranska obala je sva kao nasa trobojka , plavo more, bele vile I crveni drugovi „(cuvene vile rukovodioca u Neumu ) ili “ Suma , u sumi vila , u vili garaza, u garazi novi Mercedes, u mercedesu covek , a u coveku srce, a u srcu… ljubav prema radnickoj klasi…! „. Da,da to su jeli…zaboravili da prikazu…! ? A radnici , narod… A sta narod…! ? Narodu „supalj nos do ociju „… eto im „virsle ulicarke „…dosta im je…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *