Има ли живота после Југославије?

Пише Миодраг Зарковић 

Изложба надменог наслова „Живео живот“, која је током јуна и јула била постављена у најужем градском језгру Београда, донела је још један налет тешко схватљиве, а свакако и штетне југоносталгије

Безмало два месеца је у строгом језгру Београда, на почетку Кнез Михаилове улице, трајала изложба „Живео живот“, чији је назив могао да упути на сасвим погрешан закључак да је реч о представљању некакве животне радости и страсти: напротив, поставка је у потпуности била посвећена величању СФР Југославије, државе која, упркос тегобном настанку и крвавом нестанку, у једном делу овдашње јавности ужива скоро па фанатичну верност.

Тема изложбе закључене 31. јула била је носталгија, и то она врста која је својствена само просторима некадашње Југославије – дакле, југоносталгија. Тачније, та појава својствена је само Србији: док се у осталим земљама насталим из некадашње заједничке државе не може ни наслутити та жал за старим, југословенским временима, у Србији и нарочито Београду југоносталгија као да није ни јењавала у протеклих двадесетак година, обележених непрестаним „увозом“ најприземнијих културних образаца и производа из Хрватске, или Босне и Херцеговине. Гледано чисто са стране исплативости, стога можда и не би морало да чуди то што је више овдашњих појединаца решило да Београђанима, као и страним туристима у посети српској престоници, понуди управо фестивал југоносталгије, што изложба „Живео живот“ уистину представља.

 

ПРВО ПА ВИРШЛЕ Изложба је била постављена на три нивоа, у приземљу и на два спрата некадашње Робне куће „Београд“, преко пута ресторана који се некада звао „Руски цар“. За 250 динара, колико је износила улазница, посетиоци су могли да виде шта су то организатори изложбе препознали као вредно спомињања, а да потиче из СФР Југославије и то из раздобља од 1950. па до 1990. године, односно, преведено на друштвено-политички језик, од тренутка када се СФРЈ умирила и учврстила под влашћу Јосипа Броза Тита, па до тренутка када су јој дани одиста били одбројани, а грађански рат неизбежан. Додуше, један „експонат“ био је доступан и без улазнице. Црвени улични киоск за продају куваних виршли, сасвим истоветан онима који су до пре двадесет и неку годину могли да се виде на многобројним ћошковима, налазио се одмах до улазних врата, а пошто је био у стању потпуне оспособљености за рад – са све продавачицом, такође обученом по ондашњим обичајима, што ће рећи у црвену кецељу – било који намерник могао је да пазари виршле у земички и нахрани се, а да при том не улази на саму изложбу. С обзиром на то да је улична продаја куваних виршли заиста постала реткост, постављање описаног киоска такође је могло да буде подстакнуто првенствено могућом зарадом, коју је неспорно и донео, с обзиром на број људи који је куповао виршле, некада познате под надимком „уличарке“.

Свет који је отварала улазница није био толико укусан, иако су организатори широко захватили из четири деценије које су решили да дочарају посетиоцима, настојећи да из њих понуде само најбоље.

Тако је, сасвим предвидиво, почасно место на изложби заузимао у легенде извикани црвени југословенски пасош, који је, према предању, могао без виза да вас уведе у сваку светску државу вредну посећивања. У раму у који је био постављен, пасош је тако и био представљен, пропратним текстом у којем је истакнуто да се нечим таквим у то доба нису могли похвалити ни Американци ни Руси.

Своје место међу експонатима пронашао је, наравно, и аутомобил „фића“, као знамење југословенске тешке, односно аутомобилске индустрије, заједно са „тристаћем“. Велики значај такође је придат социјалистичкој ношњи, која је представљена приказом сваке од четири деценије посебно, као и кухињи, тј. прехрамбеним производима који су ономад били масовно коришћени и омиљени од Вардара па до Триглава. Приказане су, наравно, и радне акције, које су опширно описане у пратећем тексту, а уз бројне фотографије, које су осликале дух истих, постављен је био и прави шатор, попут оних који су на дотичним акцијама служили за починак акцијаша.

 

[restrictedarea]

СЛИКУ ТИТОВУ ЉУБИМ Ипак, како је већ речено, пажљивијим и буднијим посетиоцима све то није могло да делује нарочито укусно, нити да пробуди нека претерано мила сећања. Желећи, наиме, да буду што ближи давно прошлој стварности коју су желели да представе, организатори су покојну Југославију најупечатљивије осликали преко образовања, спорта и популарне културе.

Област некадашњег образовања, тачније, обавезног школског система, заступала је права правцата учионица, са све школским клупама и столицама за малишане, те свескама које су стајале са позивом посетиоцима да у њих упишу своје утиске (колико је аутор овог текста могао да примети, нико није одговорио на тај позив – ваљда је писање оловком ипак превише изашло из моде). Наравно, учионица није учионица без табле, па је и ова имала једну такву, а изнад табле стајало је неизбежно знамење тог образовног устројства – Брозов портрет.

Увелико се заборавило какву је идеолошку оштрину и неумољивост неговала СФР Југославија, али је призор Брозовог обавезног портрета неминовно враћао успомене на време у којем је на челу државе стајала особа о којој се није смело критички ни писати ни говорити, а чија је фотографија била наметнута у сваку школску просторију тог доба. Ко се, са положаја данашње наглашене осетљивости, сети закона који је прописивао да се лик и дело Јосипа Броза имају штитити чак и тако што ће његов портрет стајати у свакој учионици у држави, не може а да не увиди све размере тог испирања милиона и милиона младих, дечијих мозгова. Џаба школске клупе, или уобичајена опрема из фискултурних сала (козлићи и коњићи за прескакање), узалуд све пријатне успомене на тај део живота (ко би се, заиста, одрекао сопственог детињства?!), када у видокругу имате тај орвеловски портрет, ту практичну примену концепта „Великог брата“, али не ријалити шоуа, него свевидећег и свемогућег владара кога сте обавезни да обожавате.

 

ЦЕНЗУРИСАНИ СПОРТ Спорту је био посвећен можда и највећи део изложбе у просторном смислу: скоро цео један спрат отпао је на најзначајније атлете, клубове, репрезентације и међународне спортске подвиге некадашње Југославије. У томе се јасно и очигледно претерало, јер сама култура праћења спорта и уживања у истом практично искључује носталгију. Али, чак и да се манемо тога, оно што је првенствено изболо очи на том спрату јесте вештачки и неуспео покушај представљања спорта као нечега што је снажило „братство и јединство“ југословенских народа.

Свако ко је доживео распад Југославије, лако ће се присетити да је он био најављен, а у одређеној мери и започет, управо на спортским борилиштима, првенствено на фудбалским стадионима, где су страсти биле уобичајено највише. Организатори изложбе су зато постигли ефекат супротан од очекиваног, када су у посебном делу спортског павиљона сместили причу о такозваној „великој четворки“, што је био израз за највеће фудбалске клубове СФРЈ: београдске Црвену звезду и Партизан, те загребачки Динамо и сплитски Хајдук. Љубитељи фудбала свакако се сећају ривалитета између ова четири клуба, а поготово колико је тај ривалитет лако прерастао у отворену мржњу по националним линијама већ у првој половини осамдесетих, када су почели и први већи инциденти на стадионима. Организатори изложбе решили су да сасвим игноришу те сурове навијачке обрачуне и инциденте који су из темеља потресли југословенске темеље, због чега њихов осврт на спорт из доба СФРЈ и није могао да делује искрено, самим тим ни поучно или подстицајно (осим онима које спорт и не занима претерано, па које, стога, цео овај део изложбе и иначе не би дирнуо).

Отужно делује и величање Дражена Петровића, хрватског кошаркаша од чије је погибије у саобраћајној несрећи прошло већ 20 година. Да је био један од највећих играча са овог поднебља, то нико и није спорио. Али, да се Петровић у време распада СФРЈ поносио хрватским национализмом такође је позната ствар, која је опет прећутана у делу поставке који је посвећен њему.

 

НЕСНОСНА БУКА Можда и највеће отрежњење представља приказ масовне, такозване поп културе, по којој је СФР Југославија била надалеко позната, превасходно због тога што је била једина социјалистичка држава са рокенрол сценом и биоскопским репертоарима који су приказивали вестерне и осталу холивудску продукцију.

Могуће је да су организатори изложбе намеравали да посетиоце одушеве подсећањем на ту вајну културну „раскош“, али су, примера ради, сви ти рок и поп састави, онако набацани на гомилу – панои који су их приказивали личили су, вероватно смишљено, на дизајн ранијих тинејџерских часописа – успели да дочарају једино незграпне размере тадашњег јавног неукуса. Јесте да у целој тој понуди могу да се нађу примери истински корисних доприноса, попут „Азре“ или „Рибље чорбе“ из раних дана, али су, као и у стварности коју потказују, и овде преовлађивали недаровити музичари. Ко год је макар и бацио поглед на тај зид који је сажимао музичку сцену бивше Југославије, могао је да се подсети колико је узнемирујуће галаме у несносне буке деценијама тањило живце југословенских држављана, и да дође да закључка да можда и није чудо што су ти држављани онако лако похватали пушке првом приликом и похитали у рат једни против других.

Особље изложбе на изласку нам је љубазно објаснило да ова поставка није ни у каквој вези са серијалом Радована Купреса „СФРЈ за почетнике“, који се пре коју годину приказивао на Б92 под логоом који је био веома сличан. Рекоше да је изложба урађена по узору на музеј посвећен Источној Немачкој, који постоји у Берлину – само је много мањи, објасни девојка која је радила на продаји карата.

Наравно да је мањи, јер тај музеј приказује државу која је била судбински далеко мање сложена и запетљана него Југославија којом се бави изложба надменог назива „Живео живот“, и државу која се није распала у крви попут Брозове творевине. Због тога би се ваљало подсетити да је живот управо оно што потире носталгију сваке врсте, па и ове најзлослутније – југословенске.

[/restrictedarea]