Фотеља у процепу

Пише Љиљана Богдановић

Да ли је положај министра културе у Србији место које је системски и структурно шизофрено и располућено, и шта у прилог о том виђењу говори смењивање Браце Петковића и устоличење новог челног човека овог владиног ресора

Господин који је недавно на свом Твитер профилу написао реченицу: „Тачно је да ‚Прослава Миланског едикта мења имиџ српске културе‘, сада су сви уверени да смо веће будале него што су мислили“, вероватно ће бити нови министар културе у српској влади. Господину без длаке на језику име је Иван Тасовац, радно је већ дуже време ангажован на месту директора Београдске филхармоније, а поменути „твит“ његова је оцена ударног пројекта креатора овдашње актуелне културне политике. Оштро, али ни то није све. До тренутка када је овај број наше новине отишао у штампу, није још увек био познат одговор на списак жеља, пардон – захтева и услова, које је премијеру Дачићу у преговорима око реченог постављења, испоставио Иван Тасовац. Ако је одговор надлежних био потврдан, Србија је, у међувремену, посредовањем и вољом СПС-а, у лику овог – на нашој културној сцени изразито самосвојног, чак и имиџом нимало конзервативног и традиционалног – уметника добила новог министра културе. У супротном, смењеног претходника у овој уваженој фотељи, чини се све неудобнијој и све захтевнијој, наследиће неко можда помирљивији и на језику мекши од диригента Тасовца, неко вољан да буде манекен не само одговарајуће партијске и политичке парадигме, већ и дисциплиновани „сервисер“ владајућег устројства и расположења међу најутицајнијим и најмоћнијим протагонистима културно-уметничке и шире – друштвено политичке сцене. О профилу те сцене, о њеном трајању и критеријумима одлучују већ годинама иначе исти појединци и кругови, извесно ближи уверењима господина Тасовца него дојучерашњег министра господина Братислава Петковића. (Посебно је пак питање да ли у Тасовчевом критичком наступу проговара управо воља и диктат ове исте моћне и гласне групе међу културњацима и уметницима чије су демонстрације „против стања у култури“ пунећи недавно медијски простор, допринеле одласку Петковића, односно да ли је и „несавитљиви“ Тасовац заправо манекен ове на српској уметничкој и јавној сцени најповлашћеније групације!)

ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА Независно од персоналног решења, сваки нови министар, па и Иван Тасовац дакле, буде ли намеран да стварно утиче на „имиџ српске културе“ и одлучи о њеној судбини тако што ће да васпостави стање према којем убудуће неће бити „сви уверени да смо веће будале него што су мислили“, мораће да разреши нека важна питања о којима се јавно једва или намерно тенденциозно и искривљено говори. Реч је о иманентној шизофренији српске културе, која је управо у случају Братислава Петковића испољена у пуној и непријатној јасноћи. Ова шизофренија није проблем „расцепа душе“, већ својеврсна располућеност и поремећеност у вредносном систему који националну културу и културну политику настоји да дефинише и усмери што даље од – националног, идентитетског и државног. Познато је наиме да се овде упорно говори о сумраку и запуштености културе, али најчешће се брижљиво избегава дефинисање аспеката националног и идејно-вредносног и његове важности у овом идентитетском домену.

Сетимо се једне практичне и озбиљне препоруке на тему – шта будући српски министар културе никако, без преке потребе и изнудице, не би требало да изговара? Без сумње, то је реч „патриотизам“. Његовог претходника Братислава Петковића скупо је стајала – протестно хорско довикивање из другосрбијанских редова и данас, годину дана после Петковићеве изјаве о томе да „нам треба патриотска уметност“, потврђује да је у питању огрешење које се не прашта.

Независно од тога колико се у овом случају намерно карикира појам „патриотског“, догађаји који су обележили министровање овог СНС-овог припадника, узорита су прича о удесу појединца у кадровско-партијској мешалици у којој су интереси, али и бесмисао подједнако утицајни „принципи“ у кројењу политичких, професионалних и личних судбина. Браца је покушао најпре да буде свој, да говори и да дела у складу са програмским поставкама СНС-овог одбора за културу. Није се посрећило, а како је то изгледало, нека дочара једна реченица објављена у „Печату“, прошлог лета. „Почетак мандата новог српског министра културе Братислава Петковића налик је демонстрацији умећа брзог трчања кроз минско поље медијске поруге, ироније, тобожњих принципијелних јавних спорења, чак и окрутних увреда из редова политичких неистомишљеника.“ Рекосмо, Браца је покушао, али није вредело, није био „њихов“, односно није био део миљеа и структура које су суверени арбитри и трендсетери у српској култури већ безмало две деценије.

[restrictedarea]

ПОУЧНА СУДБИНА У актуелним, а у сусрет реконструкцији владе, све живљим медијским расправама на тему: какав нам је министар културе потребан, било је наведено и доста општих места о томе да је пожељно да се на том месту нађе личност од интегритета и ауторитета – како у домену стваралаштва, тако и у јавном животу уопште. Има ли тог ауторитета који данас у баражу распомамљених таблоида не би био „начет“ или интегритета који спин-специјалисти за јавне послове не би разлабавили? Узалудна прича, дакле. Истини је ближе то да је овде пожељан сасвим посебан профил и склоп личности. Ауторитет у времену без ауторитета тешко да може бити неприкосновен, но искуство, па и ово најсвежије са сменом у министарској фотељи, говори да одлучује психолошки склоп, да покераши и хладнокрви, фајтери и мангаши, те ови који већ на почетку „поставе услове“, имају веће шансе.

Како је Братиславу Петковићу пошло за руком да тако рећи од првих дана свог министровања, постане кандидат за смену и омиљена мета другосрбијанског и грађанистичког иживљавања? Поред несумњивог медијског евергрин фаворита који представља његова до данас са великом страшћу цитирана изјава каква би уметност ваљало да буде, индикативно је и једно мало портретисање његове министарске појаве из редова острашћенијих критичара. Када је био именован, на „Пешчанику“ се могло и ово прочитати : „Избор Братислава Браце Петковића спада у антиевропски потез par excellеnce који СНС може много коштати, јер министар културе поред домаћих сељакања музеја по махалама, требало би да има и важну улогу у регионалној и европској сарадњи, међутим овакав идеолошки профил укида сваку могућност да до ње икада дође. За тако нешто није довољно у државном перформансу сахране патријарха Павла видети чин препознавања врлине пред којим је „занемела Европа“, како тврди Петковић медитирајући над будућношћу српске културе. За то је потребан искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида, за шта СНС очигледно нема снаге што се јасно види у избору Братислава Браце Петковића.

Ово се иначе догађало лета прошле године, готово истовремено је текла промоција министра из његових партијских (победничких и егзалтираних) редова. Александар Вучић је министра културе најавио бираним речима – као „човека за кога нико никада није рекао ништа лоше“. „Он ће моћи да помири сукобљене лобије у сектору културе. То је изузетно образован човек, ерудита, који је у култури 40 година и мислим да ће људи бити веома задовољни“, рекао је Вучић. Тада је тиму на који се односила и најава: „Бирамо Владу која ће променити Србију!“ припадао и Петковић. Данас је јасно да је утицај кренуо другим правцем, па Србија мења, односно реконструише владу, а са њом мења и министра културе.

ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ У наведеном парадигматичном размишљању „Пешчаниковог“ аутора назначене су многе црвене линије које један српски министар културе, жели ли да живи спокојно, не би смео да пређе. Пожељан је идеолошки профил, у којем је рафинирана надградња над подразумевајућим проверопским (проевропским само на начин како се то дефинише, на пример, у светим књигама ЛДП-а и његове првосвештенице Л. Перовић!) устројством „искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида“. Ове црвене линије су биле важне тада, важне су и данас. И у мери у којој је „закуцана“ њихова неприкосновеност и неумољивост и у равни званичне политике, огледа се и траје и шизофренија и располућеност бића савремене српске културе. То је суђено у односу на ситуацију у којој је природно да се у јавној сфери брижљиво избегава афирмативно одређивање према националном и патриотском. На стубу срама завршава свако ко преступи и прекорачи, поготово ако је на истуреном положају.

Прича о сумраку и урушавању српске културе је константа у свим дискусијама о овој теми. У њој се брижљиво прикривају интереси групни и лични, немилосрдна конкуренција и често безобзирно подметање. Разумно је питати: како је уопште ишта опстало, када силазна линија траје деценијама?

Искључимо ли појединости о сиромаштву и вечитој беспарици, садржај ових расправа, као и ситуирање најважнијих проблема упадљиво су међутим различити зависно од круга у којем се дијалог одвија. Култура у Србији никада није била у тежем положају, а најважнији сегмент деловања новог министра културе требало би да буде боље финансирање релевантних манифестација и стваралаца, закључују, на пример, неки од еминентнијих стваралаца у недавној јавној дискусији. Важно је, наглашавају они, да се успостави систем вредновања стваралаштва и што пре отворе кровне институције културе у Србији, као што су Музеј савремене уметности и Народни музеј. На другој страни међутим, у кругу оних које не без негодовања они моћнији и у медијској сфери утицајнији зову „патриотама“, као много важнији и пречи послови првог човека овог ресора наводе се разбијање стереотипа, попут става да афирмација националног у култури сама по себи значи затвореност и ретроградно путовање у идејно и стваралачки проблематичне просторе стварања. Такође, министар би требало, према виђењу заступника националног аспекта као најважнијег у култури, да обави и неке старомодне послове попут духовне и моралне обнове, чији би подразумевајући део била културна политика која би уважавала национално, односно српско становиште!

Све поменуто, сачекаће и новог Сизифа, који ће тек почети да граби корак по корак ка одредишту недостижном – уколико се и не превазиђе темељни расцеп и оштра подељеност у српској култури. Седећи у својој захтевној и несигурној фотељи, о томе би свакако требало да мисли и будући министар културе. Факирске вештине на овој трновитој подлози су добродошле, иако би неке друге, моралне и интелектуалне пре свих, можда биле још практичније.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    Зоран Ђорђевић

    Све зависи од поимања појма “култура”. На Западу се позориште, опера, балет… третира као забава. Битно је само да може себе да издржава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *