Почетна / Друштво / Фотеља у процепу

Фотеља у процепу

Пише Љиљана Богдановић

Да ли је положај министра културе у Србији место које је системски и структурно шизофрено и располућено, и шта у прилог о том виђењу говори смењивање Браце Петковића и устоличење новог челног човека овог владиног ресора

Господин који је недавно на свом Твитер профилу написао реченицу: „Тачно је да ‚Прослава Миланског едикта мења имиџ српске културе‘, сада су сви уверени да смо веће будале него што су мислили“, вероватно ће бити нови министар културе у српској влади. Господину без длаке на језику име је Иван Тасовац, радно је већ дуже време ангажован на месту директора Београдске филхармоније, а поменути „твит“ његова је оцена ударног пројекта креатора овдашње актуелне културне политике. Оштро, али ни то није све. До тренутка када је овај број наше новине отишао у штампу, није још увек био познат одговор на списак жеља, пардон – захтева и услова, које је премијеру Дачићу у преговорима око реченог постављења, испоставио Иван Тасовац. Ако је одговор надлежних био потврдан, Србија је, у међувремену, посредовањем и вољом СПС-а, у лику овог – на нашој културној сцени изразито самосвојног, чак и имиџом нимало конзервативног и традиционалног – уметника добила новог министра културе. У супротном, смењеног претходника у овој уваженој фотељи, чини се све неудобнијој и све захтевнијој, наследиће неко можда помирљивији и на језику мекши од диригента Тасовца, неко вољан да буде манекен не само одговарајуће партијске и политичке парадигме, већ и дисциплиновани „сервисер“ владајућег устројства и расположења међу најутицајнијим и најмоћнијим протагонистима културно-уметничке и шире – друштвено политичке сцене. О профилу те сцене, о њеном трајању и критеријумима одлучују већ годинама иначе исти појединци и кругови, извесно ближи уверењима господина Тасовца него дојучерашњег министра господина Братислава Петковића. (Посебно је пак питање да ли у Тасовчевом критичком наступу проговара управо воља и диктат ове исте моћне и гласне групе међу културњацима и уметницима чије су демонстрације „против стања у култури“ пунећи недавно медијски простор, допринеле одласку Петковића, односно да ли је и „несавитљиви“ Тасовац заправо манекен ове на српској уметничкој и јавној сцени најповлашћеније групације!)

ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА Независно од персоналног решења, сваки нови министар, па и Иван Тасовац дакле, буде ли намеран да стварно утиче на „имиџ српске културе“ и одлучи о њеној судбини тако што ће да васпостави стање према којем убудуће неће бити „сви уверени да смо веће будале него што су мислили“, мораће да разреши нека важна питања о којима се јавно једва или намерно тенденциозно и искривљено говори. Реч је о иманентној шизофренији српске културе, која је управо у случају Братислава Петковића испољена у пуној и непријатној јасноћи. Ова шизофренија није проблем „расцепа душе“, већ својеврсна располућеност и поремећеност у вредносном систему који националну културу и културну политику настоји да дефинише и усмери што даље од – националног, идентитетског и државног. Познато је наиме да се овде упорно говори о сумраку и запуштености културе, али најчешће се брижљиво избегава дефинисање аспеката националног и идејно-вредносног и његове важности у овом идентитетском домену.

Сетимо се једне практичне и озбиљне препоруке на тему – шта будући српски министар културе никако, без преке потребе и изнудице, не би требало да изговара? Без сумње, то је реч „патриотизам“. Његовог претходника Братислава Петковића скупо је стајала – протестно хорско довикивање из другосрбијанских редова и данас, годину дана после Петковићеве изјаве о томе да „нам треба патриотска уметност“, потврђује да је у питању огрешење које се не прашта.

Независно од тога колико се у овом случају намерно карикира појам „патриотског“, догађаји који су обележили министровање овог СНС-овог припадника, узорита су прича о удесу појединца у кадровско-партијској мешалици у којој су интереси, али и бесмисао подједнако утицајни „принципи“ у кројењу политичких, професионалних и личних судбина. Браца је покушао најпре да буде свој, да говори и да дела у складу са програмским поставкама СНС-овог одбора за културу. Није се посрећило, а како је то изгледало, нека дочара једна реченица објављена у „Печату“, прошлог лета. „Почетак мандата новог српског министра културе Братислава Петковића налик је демонстрацији умећа брзог трчања кроз минско поље медијске поруге, ироније, тобожњих принципијелних јавних спорења, чак и окрутних увреда из редова политичких неистомишљеника.“ Рекосмо, Браца је покушао, али није вредело, није био „њихов“, односно није био део миљеа и структура које су суверени арбитри и трендсетери у српској култури већ безмало две деценије.

[restrictedarea]

ПОУЧНА СУДБИНА У актуелним, а у сусрет реконструкцији владе, све живљим медијским расправама на тему: какав нам је министар културе потребан, било је наведено и доста општих места о томе да је пожељно да се на том месту нађе личност од интегритета и ауторитета – како у домену стваралаштва, тако и у јавном животу уопште. Има ли тог ауторитета који данас у баражу распомамљених таблоида не би био „начет“ или интегритета који спин-специјалисти за јавне послове не би разлабавили? Узалудна прича, дакле. Истини је ближе то да је овде пожељан сасвим посебан профил и склоп личности. Ауторитет у времену без ауторитета тешко да може бити неприкосновен, но искуство, па и ово најсвежије са сменом у министарској фотељи, говори да одлучује психолошки склоп, да покераши и хладнокрви, фајтери и мангаши, те ови који већ на почетку „поставе услове“, имају веће шансе.

Како је Братиславу Петковићу пошло за руком да тако рећи од првих дана свог министровања, постане кандидат за смену и омиљена мета другосрбијанског и грађанистичког иживљавања? Поред несумњивог медијског евергрин фаворита који представља његова до данас са великом страшћу цитирана изјава каква би уметност ваљало да буде, индикативно је и једно мало портретисање његове министарске појаве из редова острашћенијих критичара. Када је био именован, на „Пешчанику“ се могло и ово прочитати : „Избор Братислава Браце Петковића спада у антиевропски потез par excellеnce који СНС може много коштати, јер министар културе поред домаћих сељакања музеја по махалама, требало би да има и важну улогу у регионалној и европској сарадњи, међутим овакав идеолошки профил укида сваку могућност да до ње икада дође. За тако нешто није довољно у државном перформансу сахране патријарха Павла видети чин препознавања врлине пред којим је „занемела Европа“, како тврди Петковић медитирајући над будућношћу српске културе. За то је потребан искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида, за шта СНС очигледно нема снаге што се јасно види у избору Братислава Браце Петковића.

Ово се иначе догађало лета прошле године, готово истовремено је текла промоција министра из његових партијских (победничких и егзалтираних) редова. Александар Вучић је министра културе најавио бираним речима – као „човека за кога нико никада није рекао ништа лоше“. „Он ће моћи да помири сукобљене лобије у сектору културе. То је изузетно образован човек, ерудита, који је у култури 40 година и мислим да ће људи бити веома задовољни“, рекао је Вучић. Тада је тиму на који се односила и најава: „Бирамо Владу која ће променити Србију!“ припадао и Петковић. Данас је јасно да је утицај кренуо другим правцем, па Србија мења, односно реконструише владу, а са њом мења и министра културе.

ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ У наведеном парадигматичном размишљању „Пешчаниковог“ аутора назначене су многе црвене линије које један српски министар културе, жели ли да живи спокојно, не би смео да пређе. Пожељан је идеолошки профил, у којем је рафинирана надградња над подразумевајућим проверопским (проевропским само на начин како се то дефинише, на пример, у светим књигама ЛДП-а и његове првосвештенице Л. Перовић!) устројством „искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида“. Ове црвене линије су биле важне тада, важне су и данас. И у мери у којој је „закуцана“ њихова неприкосновеност и неумољивост и у равни званичне политике, огледа се и траје и шизофренија и располућеност бића савремене српске културе. То је суђено у односу на ситуацију у којој је природно да се у јавној сфери брижљиво избегава афирмативно одређивање према националном и патриотском. На стубу срама завршава свако ко преступи и прекорачи, поготово ако је на истуреном положају.

Прича о сумраку и урушавању српске културе је константа у свим дискусијама о овој теми. У њој се брижљиво прикривају интереси групни и лични, немилосрдна конкуренција и често безобзирно подметање. Разумно је питати: како је уопште ишта опстало, када силазна линија траје деценијама?

Искључимо ли појединости о сиромаштву и вечитој беспарици, садржај ових расправа, као и ситуирање најважнијих проблема упадљиво су међутим различити зависно од круга у којем се дијалог одвија. Култура у Србији никада није била у тежем положају, а најважнији сегмент деловања новог министра културе требало би да буде боље финансирање релевантних манифестација и стваралаца, закључују, на пример, неки од еминентнијих стваралаца у недавној јавној дискусији. Важно је, наглашавају они, да се успостави систем вредновања стваралаштва и што пре отворе кровне институције културе у Србији, као што су Музеј савремене уметности и Народни музеј. На другој страни међутим, у кругу оних које не без негодовања они моћнији и у медијској сфери утицајнији зову „патриотама“, као много важнији и пречи послови првог човека овог ресора наводе се разбијање стереотипа, попут става да афирмација националног у култури сама по себи значи затвореност и ретроградно путовање у идејно и стваралачки проблематичне просторе стварања. Такође, министар би требало, према виђењу заступника националног аспекта као најважнијег у култури, да обави и неке старомодне послове попут духовне и моралне обнове, чији би подразумевајући део била културна политика која би уважавала национално, односно српско становиште!

Све поменуто, сачекаће и новог Сизифа, који ће тек почети да граби корак по корак ка одредишту недостижном – уколико се и не превазиђе темељни расцеп и оштра подељеност у српској култури. Седећи у својој захтевној и несигурној фотељи, о томе би свакако требало да мисли и будући министар културе. Факирске вештине на овој трновитој подлози су добродошле, иако би неке друге, моралне и интелектуалне пре свих, можда биле још практичније.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Зоран Ђорђевић

    Све зависи од поимања појма „култура“. На Западу се позориште, опера, балет… третира као забава. Битно је само да може себе да издржава.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *