Др Сеид Халиловић: Милешева је и моја баштина

Разговарао  ЈОВО БАЈИЋ 

На научним скуповима у Београду на којима се у последње време разговара о религији, идентитету, o опстајањау верујућих појединаца и религијских заједница и изазовима које пред њих поставља савремени свет, јавља се и једно ново име – др Сеид Халиловића из београдског Центра за религијске науке „Ком“. Др Сеид Халиловић пореклом је из Пријепоља, стасао је у Ирану где је живео двадесетак година. Студирао је на једном од најстаријих и најзначајнијих муслиманских Универзитета у иранском граду Кому, где је одбранио два доктората. Он је по вокацији исламски филозоф и теолог, а школовао се  углавном  на учењима која су развили ирански теолози, али и религиозни мислиоци широм исламског света чији се погледи најчешће не поклапају са научним истинама до којих је дошла западна наука која се развијала од ренесансе до наших дана.

Др Сеид Халиловић је један  од оснивача београдског Центра за религијске науке „Ком“ који припрема неке научне пројекте, а резултати тога научног рада саопштавају се у новопокренутом часопису „Ком“. Поред тога Центар се бави и издаваштвом где се недавно у преводу др Сида Халиловића на српском језику појавило дело  „Наука и филозофија“ савременог иранског мислиоца Хамида Парсанија. Ово дело значајно је и по томе што полемише са нововековним европским учењима. Поред тога што  нуди нове погледе на важна питања науке и филозофије, ова књига пружа информације о исламским мислиоцима и њиховим делима о којима се код нас мало зна.

На недавном научном скупу „Национални идентитет и религија“ који је организовао београдски Институт за  политичке студије др Сеид Халиловић поднео је запажено излагање „Религија и идентитет у политичкој филозофији ислама“. Ово излагање подстакло нас је да са њиме разговарамо  о томе како он, као човек који је пореклом са простора Србије, који је баштиник филозофског и религијског знања стеченог на чувеном Универзитету у Кому, гледа на нека важна питања што их је на просторима Србије и Балкана наметнула прошлост, али и ново време. Једно од најважнијих питања је и однос православних хришћана и муслимана.

 

Школовали сте се  у Ирану, где сте студирали исламске верске науке, тамо сте одбранили два доктората. Постоје ли у савременој иранској исламској теолошкој мисли, када је реч о погледима на мултиверско и мултиетничко друштво, нека схватања која се разликују од схватања савремених исламских филозофских школа, развијених у другим исламским центрима у свету?

Традиционални исламски универзитети у Ирану познати су по томе што на њима можете детаљно да се упознате са изворним текстовима најзначајнијих представника различитих научних дисциплина исламске спознаје. У бројним школама, које активно раде неколико стотина година, јасно је очувана традиционална методологија изучавања исламских наука. Две деценије сам живео и учио у таквом посебном цивилизацијском амбијенту. Та традиција је жива и доминантна. У многим научним дисциплинама тамо ћете изучавати најкомпликованија штива чији се садржај прецизно преноси с генерације на генерацију – снагом живе речи професора. У принципу, изворни текстови исламских научних дисциплина су писани на начин да се могу разумети само уз помоћ професора, из разлога што сам професор, својим делима и понашањем, поучавам своје ученике како да спроводе васпитно-духовне норме приближавања задовољству божјем. С друге стране, научна скрупулозност је истакнута карактеристика многих ондашњих учењака. Зато, нипошто не изненађује то што професор, у току једночасовног предавања, често прочита и прокоментарише само два или три реда књиге коју су изучавале многе генерације пре нас.

Оно што је посебно карактеристично за традиционалне исламске универзитете у Ирану, а што је директно повезано са вашим питањем, јесте значај који се придаје учењу и развоју исламске филозофије у ондашњем образовном систему. Данас, нигде у свету се не можете непосредније и детаљније упознати са различитим школама исламске филозофије као у традиционалним школама у Ирану. Да бисте изучили једну филозофску или гностичку књигу, тамо можете учествовати на свакодневним предавањима која трају до три или четири, па и до десет година. Због пресудног присуства снажне и изворне филозофске мисли, исламска ученост у Ирану углавном није оптерећена догматским ограничењима, него је јасно отворена, спремна и вољна да се сусретне са новим различитостима, па и са савременим изазовима. Сматрам да филозофска баштина исламске учености, како у Ирану, тако и у свим другим деловима света, може утемељити амбијент научне отворености у оквиру којег ће доктринарне, религијске, етничке и културолошке различитости представљати највеће богатство. Јер, наука и цивилизација напредују онда када можемо да препознамо различита мишљења и друштвена обележја, а не када се друштву наметну искључиве форме монолитног живота.

Како Ви гледате на исламска учења и праксу који су посредством Турака стигли на Балкан и Европу и ту се одржали?

У одговору на ваше питање покушаћу да се усмерим на две различите димензије културолошко-друштвеног присуства Османске империје у нашим крајевима. Оно што мене посебно занима јесте чињеница да је у тој епохи утемељена и неколико стотина година обогаћивана раскошна и чак задивљујућа баштина традиционалног спознајног стадијума ислама код нас. Бројни муслимански учењаци из овдашњих крајева били су познати као маркантни професори различитих научних дисциплина исламске религијске традиције, попут куранских наука и егзегезе, предања, теологије, јуриспруденције, методологије јуриспруденције, гнозе и суфизма, логике, арапске, персијске и турске књижевности, па и математичких и природних наука. Ови врсни учењаци нису били научно активни само у традиционалних школама на Балкану, него и у многим другим пределима пространог Османског царства. Бројни наши муслимани били су професори, кадије и муфтије у Меки, Медини, Дамаску, Алепу, Цариграду, Измиру и Едирнеу. У свим крајевима код нас имали смо грандиозне институције највиших степена исламске учености, многобројне мектебе, џамије, месџиде, дарул-хадисе, ханикахе, текије и око стотину активних медреса само у Босни. У овим школама су изучаване значајне књиге најславнијих арапских, турских и персијских учењака из историје исламске спознаје. Хоћу да кажем да је у том периоду обележен беспремачни цивилизацијски преокрет у развоју исламске научно-културолошке баштине код нас и у утемељењу сјајне традиције теомонистичког спознајног стадијума наших муслимана.

[restrictedarea]

Међутим, с друге стране, потпуно је неприхватљиво да сматрамо да су османски суверени били истински представници исламске традиције и нужно привржени свим верозаконодавним нормама религијске јуриспруденције. Османски владари су у многим случајевима следили своје појединачне или породичне интересе. Инсистирам на томе да је Османско царство, у ствари, спроводило квазитрадиционалну владавину. Другачије казано, њихови суверени су своје земаљске интересе штитили кријући се иза симбола онда сасвим доминантне традиције божје вере. Јер, народ и клер су јасно подржавали оне одлуке које су биле усмерене ка учвршћењу њиховог традиционалног бића.

На деловима Балкана који су били у саставу Турске царевине за становнике муслиманске вероисповести  говорило се да су „турске вере“, и сами муслимани су за своју веру говорили да је то „турска вера“, често су се клели својом „турском вером“. И данас се на овим просторима међу хришћанима и муслиманима усталило схватање да ислам значи исто што и „турска вера“. Да ли је то исправно?

Национална идеологија је производ осетно-емотивне спознаје послеренесансног емпиристичког стадијума, а исламски спознајни стадијум никако не допушта да таква национална пристрасност постане мерило друштвених вредности и политичког поретка. Нажалост, у оквиру емпиристичке спознаје, религијски идентитет народа је извргнут фундаменталној опасности, јер тада национална опредељеност придобија примарни значај, а верска усмереност бива потиснута у други план. Штавише, верски идентитет се тада тумачи у окриљу ове идеологије. Доминација иновативног значења „нације“, утемељеног тек крајем XVIII века, представља највећу спознајно-друштвену болест нашег целокупног друштва. Прихватањем овог значења „нације“, сви ми у нашем региону заборавили смо да наше „друштвено биће“ представља манифестацију божју и знамен божји, и помислили да је то нова друштвена реалност која постаје примарна и која бива извор и начело истине, власти и закона. „Нација“, у овој емпиристичкој идеологији, сачињава у ствари срж нове политичке и друштвене вере. Редуковањем ислама у оквире турског, персијског, арапског или бошњачког ислама, односно редуковањем хришћанства у оквире руског, немачког, енглеског или српског хришћанства, наши верници заправо разоткривају насилничко лице модерних националности. Друштвени систем ислама се не заснива на временским и месним факторима, већ на интуитивном и непосредном божјем знању и на принципу богобојазности. Према исламском светопогледу, народна богатства и различитости представљају основни узрок нашег развоја, јер упознавањем различитости ми ћемо јасно и свестрано напредовати. Међутим, сваки појединац се нужно вреднује не на основу његове националне припадности, него према степену његове богобојазности.

Историјске чињенице говоре да је велики везир Мехмед паша Соколовић, градитељ ћуприје на Дрини, по рођењу био Србин из Источне Босне, рођен је као хришћанин, а у младости је прихватио ислам и до краја живота  исповедао је муслиманску веру. Он је помогао својим хришћанским сународницима Србима да у границама  Турске царевине  обнове своју цркву, Пећку патријаршију. Први патријарх је био његов близак сродник Макарије Соколовић. Могу ли из овога примера извући поуку данашњи становници Србије који исповедају муслиманску и православну веру?

Осим предивних мостова које је саградио у Босни, Мехмед паша Соколовић је оставио за собом бриљантне задужбине у многим значајним градовима широм света, у Истамбулу, Едирнеу, Алепу, Медини, данашњем Зрењанину, Београду и у разним деловима Босне. Он није могао да размишља у ексклузивистичким оквирима националне идеологије, јер малочас сам истакао да је нација добила своје данашње значење изузетно касно. Оно што је, по мени, посебно значајно јесте то да Мехмед паша Соколовић није имао скучене културолошке погледе. Заправо, он је имао утемељену цивилизацијску визију у оквиру које је поистовећивао развој културне баштине различитих региона и религија са развојем свог културног наслеђа. На почетку нашег разговора сам се осврнуо на осећања данашњих иранских муслимана који штите бриљантна здања цркава у Ирану као основне елементе своје обухватне цивилизацијске баштине и свог културног богатства. Таква осећања и та врста цивилизацијске самосвести могу бити данас најбоља поука за све становнике Србије и региона.

Недавно је у Вашем завичајном Пријепољу обновљена прича о двојици браће које је пре једног века родила мајка Српкиња, хришћанка, један је остао хришћанин, а други је прихватио муслиманску веру. Њима и њиховој мајци подигнут је споменик у овом граду. Шта Ви мислите о овој причи?

Заиста нисам компетентан да говорим о одређеним стручним детаљима из наше новије историје. Међутим, посебно ми је драго када се моје Пријепоље спомиње, с правом, као парадигма утемељене толеранције и племените коегзистенције припадника различитих духовних наслеђа. Богатство Пријепоља, наше земље и региона јесте управо у нашим културолошко-духовним различитостима. Наравно, сви ми морамо научити како да се развијамо и обогаћујемо усред свог разнобојног цивилизацијског и народног блага.

У једном разговору рекли сте да је манастир Милешева, која је у Вашем завичају, и Ваша баштина?

То је сигурно тако! У данашњем модерном свету, на маргинама оптерећујућих духовних, моралних, породичних, спознајних и друштвених криза – ми поред себе, у свом крају, имамо светлосна здања у којима се неколико стотина година чују гласови најпрефињенијег дошаптавања с Богом. Манастир Милешева и наше џамије су ризнице најсуптилнијих метафизичких осећања и интуиција. Свестрано сам поносан што су у мом крају очуване и бројне пећинске испоснице у кањону реке Милешевке. Јер, ако данас модерна наука сматра ненаучним све метафизичке и вредносне судове, и ако човек сматра да су отуђење и бесмисленост његова запечаћена судбина, онда ми можемо да понудимо другачије решење које је реализовано у сржи наше духовне и културне баштине. У најнеприступачнијим малим пећинама, синови ове земље су манифестовали беспрекорну богобојазност, племенитост и узвишеност човекова духа. То је сигурно најфундаменталније благо наше земље и наших народа.

Свакако Вам је познато да се већи број муслимана изјашњавао да су Срби муслиманске вере. Међу таквима је био и проф. др Фехим Барјактаревић, оснивач Катедре за оријенталистику на Филолошком факултету у Београду, утемељивач изучавања персијског језика и књижевности. Јесу ли они  муслимани, самим тим што су се осећали да припадају српској нацији, били мањи исламски верници? Да ли су тиме што су обновили сећања да су њихови преци били Срби постали нека врста отпадника од ислама?

Као особа која покушава да испоштује стручне оквире методологије својих досадашњих истраживања, нисам у могућности да потврдим оно што сте истакли у почетку вашег питања. Међутим, одговор на само ваше питање је сасвим јасан. У оквирима исламског филозофског погледа, национална припадност не може бити мерило друштвеног или духовног вредновања. Главно обележје муслимана, односно верника јесте степен његове богобојазности и блискости вишњим реалностима универзума. Ништа друго ту нема примарни значај. Наравно, ислам инсистира на значају очувања и обогаћења оних елемената из народне баштине који нису супротни јасним рационалним и верозаконодавним нормама. Према томе, могу да тврдим да искрени верници морају бити брижљивији од других према племенитим знамењима своје изворне народне културе, обичаја и свог националног богатства.

Шта за Вас значи то што се муслимани који живе и у Србији однедавно изјашњавају да су по националности Бошњаци, а језик којим говоре, који је иначе српски, однедавно зову бошњачким?

Сматрам да одређеном броју научних радника у нашем региону недостаје смелости да експлицитно кажу да нису стручни да одговоре на нека питања. Остати без одговора на одређена стручна питања није знак слабости, него доказ да поштујете стручност оних ауторитета који могу адекватно и компетентно да одговоре на та питања. Према једном предању „не знати јесте пола знања“. Нисам експерт за историју националног идентитета људи који живе у нашим крајевима, али желим да поштујем меродавно мишљење оних који то стручно истражују. Нажалост, ми смо на Балкану склони да понудимо дефинисане одговоре на бројна друштвена и научна питања која експерти још нису обухватно анализирали. Сигуран сам да у Србији и Босни и Херцеговини имамо бројне значајне експерте који ће на оваква питања дати адекватне и заједничке одговоре.

Међутим, ако у нашем данашњем разговору желим да представим, у оквирима својих научних могућности, баштину теозофске мисли исламског света, онда морам истакнути или поновити да национална припадност није мерило истине, вредности и права. Заправо, друштвена ограничења националне идеологије су критикована и одбачена и у постемпиристичким школама данашњег Запада. За бројне савремене филозофе науке, инсистирање на примарности националног идентитета подсећа на потпуно превазиђене токове филозофског мишљења XIX и XX века. С друге стране, религијски спознајни стадијум сматра грехом пропагирање националности у виду посебне друштвене идеологије, односно то да се прида примарност породичним и племенским љубавима. У светом куранском тексту се истиче: „… Ако су очеви ваши и синови ваши и браћа ваша и жене ваше и род ваш … милији вама од Бога и Посланика Његова и труда на путу Његову, онда причекајте док не донесе Бог наредбу Своју. А Бог не упућује народ грешни.“

Може ли се сматрати да би рецимо један Србин, Шумадинац, који би, рецимо,  данас прешао на муслиманску веру, аутоматски постао Бошњак, а језик којим говори, и којим су говорили његови хришћански преци – бошњачки?

Одговор на ово питање је јаснији од тога да би било потребно изговорити га. Нажалост, искључивост националне идеологије оптеретила је срж нашег друштвеног идентитета од почетка XX века, па све до данас. Дозволите ми да овде свој став појасним у експлицитнијој форми. Наиме, нипошто не бих желео да останем недоречен у одговору на ова ваша питања за која сматрам да јесу изузетно значајна и чак судбоносна у нашем региону. Међутим, на питања о примарности одређеног националног идентитета не желим да одговорим тако што ћу понављати одговоре различитих страна које се неколико последњих деценија опредељују, код нас, за један, други или трећи национални идентитет. Пошто желим да останем привржен спознајном стадијуму теозофске традиције ислама, овде истичем да исправан одговор садржи оштру критику принципа примарности националног идентитета. Лично сматрам да овакав поглед није заступљен у нашим крајевима. Отуда, мој став ће можда имати неуверљив утицај, али свестрано инсистирам на иновативности и исправности тог приступа. Искључивост националне идеологије јесте највеће културолошко ограничење целог нашег друштва на Балкану. Занимљиво је то што национална идеологија није наша баштина. Филозофска мисао која нацију сматра мерилом вредности – нама је сасвим страна. Са таквом спознајном оријентацијом ми смо се озбиљније упознали тек посредством Аустроугарске. Неколико стотина година пре тога, ми, значи православни хришћани и муслимани, нисмо имали такве критеријуме вредновања. И поред свега тога, управо смо ми, према мом мишљењу, били веће жртве те туђинске идеологије него сами они који су, у послеренесансно доба, утемељили такву ексклузивистичку школу. Ми смо, нажалост, прихватили да своје народно и духовно заједничко благо редукујемо у оквире националних пристрасности. Због тога, почели смо да се удаљавамо и отуђујемо од блиставих ризница свог идентитета, од медреса и манастира. Мислили смо да та светлосна здања више не припадају нама, него некаквој тобоже другачијој националној групи. Ето, да бих био што јаснији, закључићу да ми према заједничком духовном богатству наших хришћана и муслимана чинимо насиље онда када то своје цивилизацијско благо запостављамо у корист истицања нама страних обележја националних идеологија.

Како гледате на ово наше данашње време пуно искушења? Шта бисте поручили Бошњацима муслиманима, Србима муслиманима и Србима хришћанима који живе заједно? Шта бисте им саветовали да учине да из овог тешког времена не изађу као губитници?

Као што сам споменуо, друштвене кризе модерне науке и различитих послеренесансних идеологија пољуљале су бит нашег друштвеног постојања. Модерна наука нам је, у последњој фази свог наметљивог развоја, понудила несвакидашњу дефиницију човека коју смо ми прихватили и коју спроводимо у нашем друштву. Данашњи човек више није намесник небеских вредности и вишњих реалности. Он је мерило истине, што значи да он, својом вољом, ствара истину. Због тога је истина релативна. Према том погледу, истина не може бити циљ испред нас или изнад нас који ће нас инспирисати, јер такве истине нема. Човек не види пред собом свету стазу која ће га водити до узвишених степена постојања. Његова света стаза је технологија коју је он сам створио. Наше друштво и наша омладина, на трагу такве дефиниције човека, данас западају у све озбиљније самоотуђење. Морамо прихватити да је најкоренитија криза нашег друштва то што смо се отуђили од себе, од своје традиције, идентитета, од вредности које смо неговали неколико стотина година, од своје породице и најмилијих. Моја истинска жеља је то да интелектуална и друштвена елита у Србији и региону покуша систематски и у оквиру јасне методологије да размишља о томе да врати нашу омладину у окриље морала, солидарности, породице. Наравно, инсистирам на томе да ми већ сада у редовима наших младих имамо бројне племените појединце који могу да послуже као узор. Међутим, морамо се институционално трудити да племенитост и морална узвишеност буду доминантне карактеристике нашег целог друштва.

Јесу ли потребна нека нова промишљања, неки нови разговори и нека нова усмеравања муслимана и хришћана који живе у Србији? Шта бисте поручили муслиманима, а шта хришћанима? Није ли, можда, време да свој поглед усмере на неке посебне вредности, на неке друге духовне и географске центре, на неку другу страну?

Мене посебно брине то што се већина нашег народа искључиво усмерила на решавање својих личних економских проблема који, наравно, изузетно исцрпљују њихов живот. У неколико последњих година, навикли смо се да углавном размишљамо о проблемима најиндивидуалнијих, телесних аспеката нашега бића. Осећам да је изузетно тешко заинтересовати већину људи за све оно што се дешава око нас, на глобалном плану, а што сигурно далекосежно утиче и на наш положај у свету. Нипошто није добро то што данас, у Србији, само изузеци прате и анализирају збивања на Блиском истоку или у Латинској Америци. Наши медији недовољно упознају српско друштво са глобалним токовима светске политике. Хоћу да кажем да смо ми, у некој мери, пренебрегнули значај стратешких и глобалних погледа и визија. Желим да Србија и наше друштво озбиљно размишљају о утицајној улози коју могу имати у будућим међународним односима. А за то је потребно да се гради колективна стваралачка мисао у друштву.

Недавно је изашао нови број Вашег часописа за религијске науке „Ком“, који издајете у Београду. Који је основни разлог који Вас је подстакао да покренете овај часопис? Шта је основна порука најновијег броја?

Захваљујем вам на питању. Центар за религијске науке „Ком“ у Београду посвећен је ширењу изворног религијског идентитета усред тегобних прилика у којима се налази савремени човек. У оквиру Центра активне су три групе за религијску филозофију, религијску цивилизацију и савремено религијско мишљење и, као што сте споменули, Центар два пута годишње објављује часопис за религијске науке „Ком“. Основни разлог покретања овог часописа јесте то да се, у слободном научном амбијенту и без модернистичких предрасуда, покуша размотрити да ли утврђене религијске науке доносе трајна решења за многоструке кризе савременог човека. Ми не можемо да прихватимо научно неосновану и наметнуту послеренесансну дефиницију науке, већ се усмеравамо ка научним дисциплинама на темељу епистемолошких принципа религијског погледа на свет. Такве научне дисциплине некада су утврђивале и обогаћивале саму бит наших велелепних цивилизација, а модерна наука их је, у окриљу свог суровог ексклузивистичког става, прогнала из наше културне и научне баштине. Сви заинтересовани се могу детаљно упознати са циљевима и тематским областима часописа на веб презентацији Центра, на адреси „www.centarkom.rs“ и преузети опширно упутство ауторима на нашем и енглеском језику. Часопис објављује на нашем и енглеском језику научне радове еминентних представника религијских наука у свету. Примера ради, за последњи број су писали, између осталих, проф. др Роланд Пич славни немачки традиционалиста, др Хабиболах Бабаи, члан Академије наука и културе из Ирана, те проф. др Абдулкадир Мубарак, истакнути професор Правног факултета Универзитета у Абуџи у Нигерији.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Gospodine Seide,sigurno da je i Vasa dedovina,ali ne po veri nametnutoj od Osmajlija vec po krvi srpskoj vasih pradedova.”Krv i krv cini narod.Krv je vecna.Detesce je mlado,a krv u njemu je ona stara krv,koja je proticala u zilama njegovih predaka jos pre hiljade godina.LJudi se radjaju pa nestaju,a krv ostaje.”Veliki Zupan Srpski Stevan NemanjaOve mudre reci su sustina biti celokupnog covecantva i saca svih naroda.Istinsi pozdrav od sestre po krvi.

  2. Dobro nam se vratio brate

  3. Gospodjo Ljubinka,
    Zivimo u 21 vijeku,Osmanlije su davno otisle,a ljudi bi se polako trebali civilizirati.Umjesto da gospodinu Halilovicu cestitate na njegovom uspjesnom naucnom radu vi pricate o nekakvoj ,,Srpskoj krvi”.Ovakve ruzne komentare iritiraju svakog normalnog civiliziranog covjeka.Puno pozdrava od covjeka crvene krvi…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *