Допринос магији српског сликарства

Пише Дејан Ђорић

У чему је посебност дела Славка Крунића? Има се утисак да се он можда и мучи док слика, као да каткад убија, не оплемењује ликовну материју, међутим, крајњи резултат је чаробан а слика целовита

Ванредан успех изложбе слика под називом „Маузолеј“ у београдској Галерији УЛУС упућује на Славка Крунића као на све важнијег уметника. Београдској публици приказао је своје слике поново после десет година али то није једино његово постигнуће у овој години. У току је самостална изложба слика у Монаку а у припреми је изложба слике формата 2х2,5 м у Модерној галерији Ваљево, у циклусу представљања једне велике слике савремених српских уметника. То дело ће највероватније бити изложено у Београду, у Галерији Hexalab где је била планирана прва изложба његових цртежа.

НОВА ЗНАЧЕЊСКА ПОЉА Крунићев успех мери се квалитетом рада, од првих слика до садашњих проширује идејни систем и у ликовном смислу прочишћава и обогаћује материју слике. Један је од ретких на српској сцени који слика све боље у време када много сјајних сликара стваралачки догорева па им уметност све више трпи. Уместо грубости и вулгарности, Крунић отвара све прецизнијим и финијим средствима нова значењска поља. Његове прве слике нису много обећавале, биле су појавно троме, тешке и грубе, позадину је остављао у виду непрепарираног платна али је зато постепено освојио суптилне методе западног илузионизма, отворивши дијалог са старим мајсторима. Сликајући и на шмиргл папиру као посебној подлози, наносећи на слику слојеве вишеслојног инкарната, био је препознат од Љубе Поповића као нова звезда на нашем сликарском небу, као ирационалиста и ликовни декадент у најбољем смислу речи, који је на свој начин допринео магији српског сликарства. Од самосталне изложбе у Модерној галерији Ваљево 2011. године започиње прави успон овог мајстора који је као најмлађи излагач са том изложбом на велика врата ушао у историју новије српске фигурације.

[restrictedarea]

У чему је Крунићева посебност? Има се утисак да се он можда и мучи док слика, као да каткад убија, не оплемењује ликовну материју, међутим, крајњи резултат је чаробан а слика целовита. Он није сликар меморије, анахрониста који без промишљања и дистанце улази у свети простор старог сликарства. Његово извођење и бојени слој нису на нивоу великих узора, али, ко је данас уопште способан да слика као стари мајстори? Њему није циљ да копира и преноси древне моделе, за већину ислужене, он се попут постмодерних уметника поиграва са традицијом, иронизира је и надграђује, наново зидајући здање класично схваћеног сликарства. Реч је о идејном отклону који подразумева и хумор или ликовну деформацију, близак духу манириста и сликара постмодерниста. Традиционалан на парадоксалан, савремен начин, овај млади уметник рођен 1974. године, син познатог колекционара, пронашао је сопствени начин да се одреди према најбољем у европској ликовној баштини, што многима никада није успело. У том смислу је његово сликарство производ интелигенције и сталног промишљања. Прави сликар је увек способан да своју урођену деформацију у изразу, карактерну црту у сликарском рукопису, претвори у кључну предност, да изврши битан вредносни обрт у своју корист а немоћ претвори у победу. Почетне слике овог уметника биле су посне и ружне, за многе сирове, а сада публика и колекционари жељно ишчекују његова ликовна славља.

На сасвим другачији начин од медиалиста уводи поново ренесансу и барок у савремену српску и европску уметност али не на нивоу цитата или инфериорног угледања као код италијанских сликара с почетка осамдесетих година прошлог века, већ промишљањем и редефинисањем. На немачком и енглеском недавно је објављена вредна књига о културној историји лица као ликовне инспирације. За Крунића је све на платну само декор за појаву изванредне форме каква је људски лик, све је њој подређено, јер из ње као да природно исијава светлост што је увек занимало уметнике и што на физичком плану упућује да је човек створен по божанском узору. Није реч само о портретима, нити ликовима са слика из музеја, нису у питању само преци већ и савременици. Сликар се бави можда најтежом дисциплином – имагинарним, ирационалним, фантастичним портретом којим раствара или надопуњује стварни људски лик. Полазиште је у реалности, можда музејски или маузолејски схваћеној, из које га уметничко хтење води ка онеобичењима разних врста.

ОДРАЗ ТЕМПЕРАМЕНТА Овај сликар за разлику од многих миметичара зна да су прави путеви ка врлим узорима можда заувек затворени и у том смислу нема илузија. Како сликати на начин старих мајстора, и данас тако привлачан и величанствен, када су знања изгубљена а време скраћено? Изабрао је да се на дечачки растерећен, шармантан начин поиграва, посредно се бавећи великим сликарским проблемима, упућујући историји поглед искоса, хрлећи ка светом на савремен начин, који подразумева и дозу сумње. Зато у његовом раду има толико донкихотовског, здравог подсмевања окошталом схватању традиције. У заснивању посебне, померене иконографије, помаже му не само историја нововековног сликарства већ и књижевности. Крунићеву прву, вишејезичну монографију „Сатирикон“ и каталог изложбе „Маузолеј“, прате несвакидашње, луцидне, померене кратке приче француске књижевнице Елоди Пинел и Мирјане Огњановић, једне од најобразованијих и најдаровитијих Српкиња. Крунићево сликарство извире из књижевности као у најбољим данима те уметности и књижевници му се надахнуто обраћају, као некад Гогољ, Балзак, Едгар Алан По и Оскар Вајлд у својим приповеткама. „Прохујала времена и векови за Славка Крунића збивају се у садашњости, чинећи бујни и вртоглаво заносни крајолик препун могућности да се наслути, а затим и јасно види нека безвремена прича. Радећи, сликар је можда кротио сопствену машту, али је својом вештином допустио да његови јунаци машту посматрача потпуно разуларе. До те мере, да се запитају: има ли веће сласти од дубоког сна?“ каже Мирјана Огњановић у уводу каталога, пре него што отвори пандемонијум својих литерарних запажања о сликама и идејама Славка Крунића, крунисан и управо објављеном заједничком књигом „Несаница за двоје“. Скроман, поштен и незлобив, добар пример тезе да је уметност одраз темперамента и карактера, личности а не знања, у српску ликовну културу ушао је као уметник коме се све више отварају врата светских галерија.

[/restrictedarea]