Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Влада САД је 3. августа по целом свету послала упозорење о новој претњи тероризма. Привремено су затворене америчке мисије у 22 земље, од Мауританије до Авганистана, укључујући и најближег савезника – Израел. У стање повишене готовости стављен је департман њујоршке полиције. Американци који су у иностранству су упозорени да на Блиском Истоку, у Северној Африци и Јужној Азији може доћи до терористичких акција. Не открива се одакле та сазнања, али се изјављује да су она потпуно конкретна и да се тичу читавог Западног света… Председник Обама је дао наредбу да се предузму „све потребне мере“ како би се онемогућило остварење нове могуће претње „Ал –Каиде“. Израелски експерти DEBKA file-а претпостављају да се те мере „драматично мимоилазе са претходним громогласним тврдњама“ америчке администрације о томе да се „Ал-Каида“ може заборавити, јер је изгубила и своју главну команду, и контролу над огранцима“.
Узнемиреност Беле куће је заснована на догађајима који су се већ збили. Тако су борци покрета „Талибан“ 30. јула ослободили из затвора у пакистанском граду Дера-Исмаил-Хам око 300 затвореника. Пре тога, 28.јула је преко 1000 затвореника побегло из либијског затвора у Бенгазију. 22.јула се, после напада на два највећа ирачка затвора – „Таџи“ и по јаду познати „Абу-Грејб“, на слободи нашло око 500 затвореника, међу којима је било и неколико „функционера“ који су до затвора водили побуњенике. У нападу је учествовало преко 20 минираних аутомобила, убијено је преко 100 стражара. Својим истомишљеницима се тако прикључило око 2000 џихадиста. Одговорност за бегове из затвора на себе је преузела „Ал-Каида“. Са њене стране то је представљало глобалну операцију и нови, врло болан, ударац по престижу западних тајних служби. Дванаест година ратовања САД са Ал-Каидом по читавом свету, много милијарди потрошених долара, беспилотне летилице са смртним теретом који су кружили мал’те-не над свим муслиманским земљама нису довели до таквог броја уништених побуњеника, уколико се у њих убрајају и цивили Ирака и Авганистана, колико их је побегло из затвора у овој најновијој акцији. Можемо само да гатамо где ће доћи до нове акције.
У Ираку „Ал-Каида“ делује под називом „Исламска држава Ирака и Леванта“, обзиром да ју је основао један од сабораца Осаме бин Ладена, Абу Мусаб ел Заркави. Узнемиреност је углавном због ње. Међутим, та организација сада представља главну побуњеничку снагу у Сирији, која је померила у други план фронт „Џебхат ан-Нусра“. „Исламској држави Ирака и Леванта“ дотиче лавовски део западне војне помоћи, између осталог и оне, коју је недавно одобрио Конгрес САД. Тако произилази да се, са једне стране, наведена група проглашава за извор терористичких претњи по читаву Америку, а са друге – она представља крајњег бенефицијара америчке политике у Сирији. То се врло тешко може схватити, али таква политика има и своје разлоге.
Некада је баш Америка била та, која је подпомогла оснивање „Ал-Каиде“, тако што ју је користила против совјетске армије у Авганистану. „Мобилишући саудијске новчане могућности и пакистанске тајне службе, Бела кућа је организовала авганистански покрет отпора, дала му позадинске базе уз логистичку подршку Пакистана и међународних исламских бригада, и обезбедила доток добровољаца из свих крајева Магреба и Блиског Истока.“ Тиме је постављен темељ за почињање операције авганистанског отпора „Циклон“ , која је по организацији била вишенационална, по облику и исламистичка по духу. Збигњев Бжежински, који је у том периоду био помоћник председника за националну безбедност, у интервјуу француском листу Le Nouvel Observateur на питање о томе колико Вашингтон и он лично у то време подржавају „исламистички фундаментализам и будуће терористе, испоруке оружја и њихову обуку“ је дубокоумно констатовао: „Шта је за светску историју важније? Покрет „Талибан“ или крах совјетске империје? Тамо некакви неуравнотежени муслимани или ослобођење Централне Европе и завршетак хладног рата?“[1]Међутим, за све мора да се плати. Тај разговор је вођен 1998.године, али би од 2001, после трагедије „кула – близнакиња“ при таквим питањима Бжежински, пре него што би нешто одговорио, наравно, добро размислио.
Осама бин Ладен је 1980.године од шефа саудијских обавештајаца, принца Турки ал-Фејсала, добио задатак да организује „Мисију Арапа Авганистана“. Бин Ладен је у почетку радио из своје канцеларије у Пешавару. Међутим, он се није ограничио на улогу послушног оружја саудијске монархије, већ је почео да остварује своје врло далекосежне планове. Убрзо се подршка Сједињених Држава авганистанском отпору приближила цифри од 285 милиона долара годишње.[2]Амерички званичници сада негирају да су представници САД било када званично одржавали директне контакте са бин Ладеном али је то, на жалост, ван сваке сумње. Није било ни најмањег разлога да САД игноришу тако важну фигуру „добровољачког покрета“, која потиче „из добре саудијске породице“, уз то и коју је препоручивао лично принц Турки. Активно радећи на координацији покрета муџахедина, представници ЦИА никако нису могли да заобиђу тај камен-темељац. Има аналитичара који сматрају да је бин Ладен лично био припреман у логорима ЦИА за обуку, јер је био врло вешт у минерским пословима[3]. Постоје и други знаци да је бин Ладен у то време имао контакте са америчким тајним службама. На пример, 1998.године у вези са терористичким акцијама на амбасаде САД у Најробију и Дар-ес-Саламу ухапшен је бивши припадник египатске армије Али Мохамед. Испоставило се да је у своје време он обучавао руководиоце будуће „Ал-Каиде“, јер је тада истовремено био и припадник америчких јединица за специјалну намену и у том својству је радио у једном од главних пунктова операције „Циклон“ – у избегличком центру Ал-Кифах, који се налазио у Бруклину, на Атлантик авенији.[4]Од америчких покровитеља бин Ладена је одвојило то што он код њих није успео да осети симпатије према исламу – постојала је само тежња да се нанесе што више штете Совјетском Савезу. Убрзо се бин Ладен окренуо од прекоокеанских учитеља и формирао сопствени покрет „Ал-Каида“ („База“).
После 2001.године и читавог низа операција „Ал-Каида“ је скоро сасвим уништена и информације о њој су нестале са првих страница новина. Међутим, у периоду „арапског пролећа“ та организација је доживела поновно рођење, она је осетила да је опет потребна. На пример, значајно је да је у септембру 2012.године Мухамед аз-Завахири, брат садашњег лидера „Ал-Каиде“ Ајмана аз-Завахирија, предложио западним земљама, у првом реду Сједињеним Државама, „десетогодишње примирје“ под условом да се оне „не мешају у послове исламских држава и у исламско образовање, а такође да се из затвора у САД ослободе сви, који су осумњичени за тероризам и везе са исламистима“. При том је обећано да је та организација спремна да обезбеђује заштиту „законитих интереса“ САД и западних држава у „муслиманском свету“. Зар стварна политика САД на Блиском Истоку не говори да је можда направљен прећутни договор у вези с тим?
Истраживање које је недавно обавила RAND Corporation говори да је у периоду од 1998. до 2011.године 98% напада „Ал-Каиде“ било извршено не на Западу, већ на Истоку уз покушаје да се униште локалне владе или да се одузме део нечије територије. Односно: у ствари „Ал-Каида“ представља претњу не за Запад, већ за Исток. Свесно или несвесно, али антизападни исламски радикали, кршећи правила сопствених друштава која су вековима формирана, служе оној истој сили коју сматрају за непријатељску. Уклоњени су они који су посегнули према Америци, али није сама идеја и механизам који је покреће.
„Мека сила“ као тактички правац спољне политике Вашингтона све више мирише на стари и лош макијавелизам. Вашингтон се труди да сачува лице и да буде у сенци, али они чије услуге он захтева у својим „ратовима преко посредника“ са собом носе терор који никога неће поштедети.
Колико год хоћеш можеш да причаш о „демократској“ сиријској опозицији и фантомској Сиријској слободној армији која постоји углавном у платним документима, а не на бојном пољу, али се не може сакрити чињеница да у Сирији главног „ посредничког савезника“ САД представља „Ал-Каида“. Односно – она иста организација којом се, када је победио тако што је убио њеног вођу Осаму бин Ладена, тако поносио Барак Обама. У ствари – шта се то дешава? После „победе“ – капитулација? Или се једноставно још увек није осушила пупчана врпца којом је рађање „Ал-Каиде“ било повезано са њеним вашингтонским кумовима? И „колатералне“ жртве од 11.септембра су већ заборављене, а успомена на њих је одавно изгажена?
Неки амерички експерти размишљају и овако: „Док сиријски џихадисти ратују са Ираном и његовим арапским савезницима, ми треба да их из прикрајка подржавамо, али да се динстанцирамо од конфликта који ће постати баш жесток још пре него што дим успе да се распрши. Биће довољно времена да се звер обузда када се хегемонистичке регионалне амбиције Ирана распрше у прах.
Конгрес САД је покушао да „сачува невиност“ тако што се, ко бајаги, поколебао, али се затим ипак сложио са испоруком оружја сиријским побуњеницима. И ту нема баш никакве неукости или заблуде. Генерали и политичари одлично схватају у чије руке то оружје стиже. То је један од начина исказивања америчке политике против кога су се побунили водник Бредли Менинг и обавештајни сајбер-стручњак Едвард Сноуден.
Да ли Бела кућа има довољно памети да схвати да је њен роман са „Ал-Каидом“ стигао предалеко? Стотине ал-каидоваца који су побегли из затвора (сви истовремено, као по наредби!) за трен могу да се нађу у Сирији. Само не треба да се мисли да ће их то одвући од других праваца „светог рата“. Уз помоћ Запада ти „ратници џихада“ могу да у Сирији стекну такву снагу која ће као страшан бумеранг да једном прелети и преко западних престоница.
