Почетна / Култура / Ђого на суду критике

Ђого на суду критике

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Првенствени задатак зборника радова „Гојко Ђого, песник“ јесте да рашчита досад нерашчитано, да одмери ову поезију према контексту из којег је песник био на силу излучен

Гојко Ђого је, као песник, до почетка осамдесетих година протеклог столећа био познат као један од истакнутих гласова свог нараштаја, а од збирке „Вунена времена“ или je под судском казном, или под епитимијом – накнадно продуженом од утицајних свештенослужитеља обновљеног идеологизованог система што и даље, на различите начине, реметилачке и својеглаве гласове стратешки ућуткује, пригушује или искључује. Најпре је песник био споран као озбиљни исмевач револуционарне митологије, а потом, кад је наступило раздобље прокламованих широких слобода, као заједничар у невољи и отпору народа којем припада, нарочито онога у родној му покрајини, светосавској дедовини. А одатле је поцрпео језик и дух којима је – уз лекције из пробране савремене светске лектире – проговорио снажним и срезаним изразом.

Ма колико, без обзира на све негдашње и актуелне запреке, име Гојка Ђога одавно представљало засебан пример песничке и грађанске храбрости и постојаности, књижевне вредности његове поезије још увек остају у сенци Ђоговог друштвеног случаја. Као што је песникова одбрана на судском процесу изведена као исказ високе поетичке самосвести, тако су „Вунена времена“ била пре свега књижевни изазов, насупрот стабилизованих оквира социјалистичког естетизма, модерног и сасвим безбедног за одржање у контролисаном књижевном простору. Очевидно, поезија и живот овде су се једном преплели да се више никако не раздвоје. А књижевној критици, а посебно историји новије српске поезије, остаје дуг да боље осветле Ђогову поезију изнутра, као поетику, односно лирски чин, не обазирући се одвише на спољне околности. И то је био првенствени задатак и циљ зборника радова Гојко Ђого, песник: да рашчита досад нерашчитано, да одмери ову поезију према контексту из којег је био на силу излучен. Али и да подсети – јер се у овом убрзаном протицању виртуелних догађаја и дневних медијских митова битне ствари лако заборављају и деформишу у свести – шта значи реална и тегобна борба за своје и опште песничко право у времену тек нешто друкчије формулисане политичке коректности. Па како ко разуме, хоће и може – у своме времену.

[restrictedarea]

Окосницу зборника чине саопштења са скупа о поезији Гојка Ђога, одржаног прошлог августа у Краљеву, као и интерпретативни прилози са песничке вечери посвећене песнику и свечаног уручења признања у Жичи. Скупом је председавао Иван Негришорац, претходни добитник Жичке хрисовуље и тумач књижевности, однедавно и први човек „Матице српске“, који је говорио и на уручењу награде. Први сегмент зборника садржи текстове изговорене о песнику на Преображење у Жичи, као и захвалну беседу самог песника, искуствену и ангажовану.

Други део зборника чине радови на различите теме које покреће Ђогова поезија. Радивоје Микић je настојao да опише главне поетичке елементе, по његовом виђењу, двају макроцелина ове поезије и да је ситуира у оквирима своје књижевне епохе, док je Ђорђије Вуковић даo прецизан и поуздан каталог њених формално-стилских особина. Светозар Кољевић се осврнуо не само на фолклорна упоришта збирке „Вунена времена“ него и на више него говорљиве документе са процеса песнику (недавно су сабрани у два опсежна тома), као осведочења морала и менталитета (не само) једног поколења. У присенку других токова, спорадични ток љубавне поезије Гојка Ђога привукао је, својом иновативношћу, пажњу Јована Делића.

Наредна три рада укрштају се у пољу разматрања метапоетских, имплицитно и експлицитно поетичких садржаја Ђогове поезије. Марко Паовица је овом питању посветио први део свог прилога, док је у другом делу био усредсређен на проблем песниковог тематизовања завичајног простора. Јана Алексић је анализирала, поред песама, пре свега есејистичко дело нашег песника, усмерено на испитивање смерова и домета поезије, што је било и предмет интересовања Василија Домазета, који је своју тему поставио у распон између песниковог поверења и песникове сумње у делотворност песме.

Посебан, трећи део зборника чине три изврсна, есејистички интонирана текста. Братислав Р. Милановић, такође добитник Жичке хрисовуље, Ђогов песнички случај је тумачио и као сведок и као поетички „саучесник“, а Желидраг Никчевић у ширем етичком зрачењу на духовно окружење, онда и сада. Владимир Димитријевић, на крају, надноси се над песме затворског циклуса Ђогове збирке „Црно руно“, чинећи умесне аналогије са затворском књижевношћу Александра Солжењицина. Овај зборник заклапа обухватан информациони извор о песниковом раду, селективна библиографија чија је ауторка Наташа Антонијевић.

После зборника Гојко Ђого, песник ни рецепција, ни статус Ђогове поезије не могу остати исти. У поређењу са поетичким сродницима међу претходницима и савременицима – показују тумачења у зборнику – ова поезија се продуктивно дозива, али се и довољно разликује и распознаје. Тако је код сваког оствареног песника. Остало је ствар читања и књижевних кретања, отворених и неизвесних.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!