Почетна / Свет / Челични стисак за Обаму

Челични стисак за Обаму

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Американци недолазак Барака Обаме у Москву објашњавају Сноуденом, Сиријом, и (не)споразумом о ПРО, али се у корену ових проблема налази њихов менторски приступ према највећој држави света

Одбијање председника САД-а Барака Обаме да се, у оквиру септембарског Самита Г-20 у Санкт Петерсбургу, и одвојено у Москви сусретне са руским колегом Владимиром Путином, изазвало је праву еуфорију међу америчким заговорницима „тврде линије“ према Русији. Одмах су истакнуте листе услова Путину, наводно због пребеглог обавештајца Едварда Сноудена и кршења права хомосексуалаца, а од Обаме се захтева ултимативан став према Москви. Као да није довољно што је већ повукао тако радикалан потез, какав је отказивање одавно уговорене и важне посете, већ се сада од њега тражи да односе са Русијом – из тачке замрзавања, пребаци у степен усијања. Мада је сасвим извесно да ће Обама такве потезе вући више него обазриво и само у крајњој нужди, унутрашња политичка и економска ситуација у Америци временом ће га све више нагонити да прибегава и овим популистичким методама. То знају и у Кремљу, али су све мање расположени да иду на једностране и понижавајуће уступке Американцима, због чега су односи већ дуго на ивици пуцања. Но, како изгледа, све је то тек почетак.

НОТОРНИ РУСОФОБИ У први план поново су избили стари, ноторни русофоби, попут републиканског сенатора Џона Мекејна или његовог партијског и сенатског колеге Линдзија Грејема, који се нарочито истиче у последње време – хушкачким позивима на амерички бојкот Зимских олимпијских игара, следеће године у руском Сочију. Двојица сенатора издала су чак и заједничко саопштење којим су подржали Обамину одлуку да не путује у Москву. „Ми смо, наравно, сагласни са одлуком председника Обаме да откаже планирани сусрет са председником Владимиром Путином у Москви, у светлу давања азила руске Владе Едварду Сноудену“, преносе агенције саопштење сенатских седих глава. Мекејн и Грејем предлажу шест конкретних и опасних мера за „кажњавање“ Путина и Русије, због „подривања америчких националних интереса“. И, како то обично бива, мало-мало па неко у свету бива кажњен због подривања „америчких националних интереса“. Све чешће, међутим, Москва истиче да има своје интересе, који се не морају нужно поклапати са америчким.

Сенатори Мекејн и Грејем захтевају од Обаме да постави Путину ултиматум у шест тачака. Прво, да се знатно прошири листа руских функционера обухваћених „списком Магнитског“, чиме би САД могле да позивају на одговорност „многе прекршиоце људских права који још увек некажњено делују у Русији“. Подразумева се, наравно, да су Мекејн и Грејем веома забринути због људских права у Русији и да Америка мора да кажњава у име права и правде. Ипак, руски аналитичари у оваквим позивима препознају потврду управо онога на шта су од почетка упозоравали – да је „Закон Магнитског“ искључиво политички инструмент, који Американци могу да потежу кад им је воља, и под чији удар може да доспе било који руски држављанин, укључујући и самог председника. Други захтев Обами је да мора да реализује све етапе размештања елемената америчке противракетне одбране (ПРО) у Европи. Треће, тражи се „брз напредак са новом рундом проширења НАТО-а, укључујући и пријем Грузије“.

Четврти захтев односи се на „преиспитивање суђења руским дисидентима, попут Михаила Ходорковског и Алексеја Наваљног“. Пето, Обама мора што пре да оконча преговоре са Бриселом о стварању „Трансатлантског трговинско-инвестиционог партнерства, како би веће количине нафте и гаса пореклом из америчких извора било могуће слободније продавати европским савезницима, што би означило крај њихове давнашње зависности од енергетских ресурса Русије“. Не упуштајући се овом приликом у детаљну анализу овог Мекејновог и Грејемовог захтева, требало би ипак истаћи да Европљани махом не исказују превише ентузијазма за овакве „енергетске“ идеје, што се лепо видело и из недавне пропасти америчког пројекта гасовода „Набуко“, замишљеног као конкурента Јужном току. Уосталом, многи на Старом континенту уопште нису одушевљени идејом да „давнашњу зависност“ од руског гаса и нафте замене новом зависношћу од америчких испорука. На крају, сенатори републиканци подсетили су Обаму и на „многе Русе који све чешће сакупљају храброст да на миран начин траже више слободе, одговорност власти и владавину права“, и захтевају да Вашингтон одлучније стане у њихову заштиту.

 

[restrictedarea]

ЧЕЛИК У РУКАВИЦИ Заиста је дирљива ова брига за „храбре Русе“, али требало би одмах поставити питање – како би Вашингтон реаговао када би Кремљ „одлучније стао у заштиту храбрих Американаца који траже више слободе и права“, попут покрета „Окупирај Волстрит“ и сличних протестних група које не пристају на све суровију експлоатацију по узору на 20-те године прошлог века? Да ли би и такве (проруске) активисте сматрали дисидентима или би њихова окупљања разбијали коњицом, канистерима са сузавцем, полицијским мотоциклима и гуменим мецима, што су последњих неколико година имали прилике да искусе демонстранти широм Америке? Да ли би и њих, окрвављене мушкарце и жене, вукли као крпене лутке по асфалту Бруклинског моста и Тајмс сквера или би званичници Беле куће писали „твитове“ у њихову заштиту? За сада се Кремљ држи упадљиво по страни од подршке америчким демонстрантима, али није искључено да би и то могло да се промени. Јер, Путин све јасније ставља до знања да и Русија има своје националне интересе.

Међутим, у Вашингтону никако не могу да прежале и забораве деведесете године. Отуда и стара навика да се Русија стално „ставља на место“, да јој се прети казнама и одмаздама. Али, такве методе са Кремљом одавно не функционишу и у руском јавном мњењу изазивају само гнев, а све чешће и подсмех. Тако су Американци Обамин недолазак у Москву објашњавали Сноуденом, Сиријом, и (не)споразумом о ПРО, али им је очито промакло да се у корену свих ових проблема налази – њихов менторски приступ према највећој држави света. Једноставно, са таквим наступом, руски одговор ће увек бити одлучно „Њет“! Чак и ако Мекејн постави 66 нових услова.

Но, мало је вероватно да ће Барак Обама послушати тако агресивне савете. Нити ће списак жеља „Мекејн-Грејем“ бити Свето писмо за америчког председника у односима са Русијом. Сувише тога Американцима зависи од Путина, да би спаљивали све мостове за собом. И, при том, нема баш никаквих гаранција да би политика још јачих притиска уродила плодом, осим што би изазвала сасвим непредвидљиву, „асиметричну“ реакцију. Није искључено да је „случај Сноуден“ само један од тих асиметричних корака. То је изазвало „велико разочарање“ код Обаме, који је коначно приметио „постојање одређених проблема у односима САД-а и Русије“. „Између Москве и Вашингтона нема препрека за ефикаснију сарадњу, без обзира на то што Русија понекад размишља у категоријама Хладног рата. Стално говорим и њима и председнику Путину да је то прошлост“, подвукао је Обама. Али и одмах затим додао, у најбољој хладноратовској традицији, осврћући се на недавно усвојени руски Закон којим се забрањује хомосексуална пропаганда међу децом: „Немам стрпљења према државама које покушавају да застраше гејеве, лезбејке и транссексуалце и нанесу им штету. Придржавам се јасне позиције у вези са питањем универзалних људских права и слобода.“

Чињеница је, заправо, да Обама и Путин заиста немају један другоме превише тога да кажу. Сва текућа питања могу да се реше на министарском нивоу, као што је било приликом недавног сусрета у Вашингтону, у формату „два плус два“, када су се сусрели шефови дипломатија и одбране две суперсиле. Јасно је да су стратешки процеси у односима Русије и САД-а запали у ћорсокак и најпре у томе би требало тражити разлоге Обаминог недоласка. Дипломатски разговори протеклих месеци и година искристалисали су ситуацију у којој је само Вашингтон на потезу, али Обама очигледно не жели да прихвати ниједну Путинову набачену лопту – ни поводом Сирије, ни поводом Ирана, ни поводом ПРО.

Зато је, по свему судећи, у праву Андреј Кочетков, шеф Одељења за политичка истраживања угледног руског Фонда за развој грађанског друштва, када каже: „Мислим да у овој ситуацији руско руководство води прилично уравнотежену политику. Сада је најважније не наседати ни на какве провокације, бити чврст, одмерен, осмехивати се и пружати руку за руковање. Та рука требало би да буде у мекој рукавици, али испод рукавице треба да буде челик.“ Управо такву руку је ових дана осетио Обама и одустао од Москве.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Stisni ga brate Putine malo jače,nek otresa malo grabljivu šaku!




    0



    0
  2. Daj malom detetu KOLT pun metaka, e to je danas Amerika!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!