Црна бајка  Радована Караџића

Пише САША ХАЏИ ТАНЧИЋ

Враћање овој књизи после толико година од њеног објављивања несумњиво има дубљи смисао будући да ова песничка збирка делује хомогено, као да је настала у једном даху, овде, сада

Српским херојима поново проширују оптужницу и подмећу лажи не би ли што више оцрнили Србе, Републику Српску и Србију, завршна је порука „Печатове“ недавне колумне из пера сталног сарадника, етнолога Драгомира Антонића.

Има се пре свега у виду животна судбина хашког затвореника Радована Караџића, црна бајка његове личне и националне вере и идеје слободе. Али је његова песничка бајка оснажена животним удесом према угледу и положају који је имао до избијања грађанског и међунационалног рата на просторима доскорашње заједничке државе братских народа и народности. Откако је објављена, Караџићевом песничком збирком „Црна бајка“ (Сарајево, 1990), још једном песничком чину дат је смисао потоње људске драме ауторове на веома сложеној подлози усудне драме народа коме припада. Баш то читавој збирци обезбеђује онај метафорички аспект који изједна повезује животну и песничку раван саме слике света као црне бајке.

КУЋНА ЗМИЈА, ГЛАВНЕ РЕЧИ „Шта ово би, кад ово поче?“, страшним, студеним упитним узвичником лирски субјект црне бајке одређује је као „непојамну“: разорено гнездо, разваљено царство, „ко да је злодух пројездио“. Појединостима које лирским описом сведоче о снази животних невоља непосредно повезаним са личним искуством слућено се обзнањује смена образаца живота, система вредности, слика заједнице, нов цивилизацијски хоризонт: „Проскитала нам се кућна змија/И размилеле речи главне“.

„И гле, славне речи више нико неће“, опомиње се лирски субјект „Црне бајке“, попут „Наших дана“ утопљеног Владислава Петковића Диса „усмрћеног, ето, без метка и ножа“ или револуционара какав је био Гаврило Принцип из истоимене Караџићеве песме, пошто данас такође „све је замагљено/Ослабила пест/У крвотоку су коловрати муља“:

Нема ни наде, ни ичег више

Да распадању смета

Да смета сивом смеру.

Померањем перспективе у песничком опису непосредно стварно/миметичко надграђује се и видовито поима симболичким обликовањем успостављених аналогија по основама примарне егзистенције Караџићевог „Човека од пепела“ загубљеног краја и почетка:

Човек довека,

Човек довека,

Од тога је историја стрепела,

Гле, престрављени човек,

Гле, човек од пепела.

Истовремено:

Држи на оку

И смрт и живот.

Али,

Тамница, соба,

Чува свог роба

За доба гроба.

А пошто „историја нам је окренула леђа“, пред оним што најављује опасност, срећемо се са стиховима из већ написаног „Мирнодопског извештаја“, указивањем на потпуну неизвесност постојања из перспективе „напамет наученог искуства“, како би га окарактерисао Караџићев савременик, песник Јован Христић.

А не знам шта ћу

Са тим што видех,

Ваш сведок (…)

Ћутим,

Мада се десило нешто моје,

И нешто ваше.

Најследственија, и најпотреснија, међу свима, а не само у циклусу „Ex ponto“, несумњиво је „Вјечита робија“, а за њом „Моја права“, такође тамновању посвећена, судбински одредива: „допола нагнут према пропасти,/Од пола на дохват камџије/И апсанџије!“

Могу ли се болније доживети стихови песника у заточењу, као и његовог народа:

Пакао је изашао на видјело,

И показује се, ко хоће да види.

Кербери реже на наше мисли.

Одавно је песник Радован Караџић доживео „Опасан сан“, још једном потресно далековиду песму свога живота, на шта указује такође аутобиографска – „Двојник“. Онај Радован Караџић, који се крио под другим именом, измењеног лика и опхођења: „Силно налик на мене“, како се стихом насликао као двојник!

[restrictedarea]

ПЕСНИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ Већ сада може се говорити о песничком завештању Радована Караџића. „Црном бајком“ стиче се утисак о директном утицају песника на судбину коју је као аутор личне моралне самобитности доживео. Онако како је, у једном другачијем смислу и добу, Бранко Миљковић доживео своју прејаку реч, играјући се ватром, и изгорео. Мислимо да је Караџић емотивно произишао из „Црне бајке“, колико и из претходних књига од „Лудог копља“ (1968) до „Памтивека“ (1971). Већ у њима он је песник побуне, а не клонућа, надахнут митском свешћу и мелодијом матерњом, сасвим изграђеног идејног и психолошког лика лирског субјекта који је пропевао у песниково име.

Југословенска и босанско-херцеговачка јавност уважавала га је као песника колико и као психијатра, психотерапеута

– групног аналитичара. Могло би се данас указати и на један виши покретачки динамизам који зрачи из његове лирике, дубоко општељудске и судбински везане за историјско биће народа коме припада, његову трагику и хероику.

„Црна бајка“ истовремено садржи и много више него само осећање и слутњу потоњег објектизовања непосредне колективне погибељи; изграђен идејни профил исконског дубинског пева човека после рата (у оном значењу у којем то одређење насловом употребљава Душан Васиљев).

Даље се у том правцу може назвати певачем, овога пута у оном значењу у којем то одређење употребљавамо када мислимо на народне певаче наше епске и лирске традиције.

ПОЕТСКИ АРХЕТИПОВИ Поетски архетипови „Црне бајке“, са свом самосвојном свешћу о трагичности српског историјског бића, могу се означити и као песников дијалог са самим собом, самим тим као лирска „расправа“, песнички коментар или рекапитулација различитих етапа у његовом стваралачком развоју, а истовремено делују управо као древна бајка по елементарним равнима из фолклорно-митолошке сфере.

Враћање „Црној бајци“ после толико година од њеног објављивања несумњиво има дубљи смисао. Заједничку нит, идејну основу, обједињују актуелна значења и поруке песама из скупина „Речник страха“, „Ex ponto“ и „Црна бајка“. Делују хомогено, као да су настале у једном даху, овде, сада. А у трагању за једним бољим светом и пунијом егзистенцијом.

Као политички борац какав је потом био, на страни народа коме је извојевао Републику, осећао се угрожен, што је као песник и лекар људске душе осетио годинама пре југословенске катаклизме. Југославија се распадала, југословенске републике и покрајине поништавале се и снажиле самостално; национална трагедија уступила место саркастичном политичком остракизму. Повео је народ путевима слободе. Истурен од народа да га предводи и спасе. Али шта је то красно осећање донело народу и њему лично! Животни улог после рата није више био у томе да се мисли у знаку ослобођења већ у знаку новог оробљења, а он постао свестан да се судбина њиме даље поиграва као судбином Епименида из античког времена, у оној верзији „Лажљивца“ коју наводи Аристотел. Или као на последњој страници Сартрових „Речи“: „Понекад се питам да ја не играм игру ‚ко губи добија῾“?

ВЈЕЧИТА РОБИЈА

Ко држи кључе
Од тамнице
Не зна се.

„Мислећи на кључ,
Свак затвор утврђује“.

У зору
Опколи нас
Стража свјетлости
И води од немила до недрага,
Збијене једно уз друго.

У сумрак, опет,
Стисне нас стража мрака,
Издире се и пријети
Шта ће нам урадити ноћас,
Шта ће нам они сутра,
Збијеним једно уз друго.

Страже се смењују,
Кључеве не помиње нико.

Можда су изгубљени,
Можда смо
И ми и стража
Заробљени.

МОЈА ПРАВА

Од права имам: малени прозор
Пут Великог Бијелог Свијета.

Ал’ кроз њега видим
Мало од Овог, мало од Оног,
Једну птицу, никад цело јато,
Врх дрвета, богзна где је корен.
Све се више слути, све је мање датог,
Тек за слутње створен.

Стог су ми ћелијски кораци
Погрешни,
Јер никад не видим целе области
Плавети.
Допола нагнут према пропасти,
Од пола на дохват камџије
И апсанџије.

Од права имам, али незванично,
Да те волим, а да се не види.
И на плач право,
Тихи, трајни:
Мали грч на лицу,
А сузе теку у срце тајни.

О, тај тајни плач увек много вреди.

[/restrictedarea]