Почетна / Колумне / ЖИВ МИ ТОДОР ДА СЕ ЧИНИ ГОВОР!

ЖИВ МИ ТОДОР ДА СЕ ЧИНИ ГОВОР!

Пише Драгомир Антонић

Немојмо дозволити да нас увуку у бесмислену и лепо упаковану причу, док нама иза леђа спремају нове намете, поскупљења, смањивање броја лекова који се могу добити на рецепт, умањивање пензија….

Има код Срба од заборава сачувана – Вук је записао – изрека која гласи: Глас до неба, а муда у пепелу!(извињавам се језичким чистунцима). Уз изреку Вук наводи и објашњење да се изрека односи на случајеве „кад ко чини, да је велики, а није ништа“.  Лепота народних пословица се огледа у чињеници да додатна објашњења нису потребна. Све је јасно.  Нема потребе за реконструкцијом.  Без обзира што су изговорене пре три стотине година описују садашње стање и њихове гласноговорнике боље од било ког саопштења учене, а још и званичне комисије из домаћег или страног, евроунијатског сектора. Ако међу њима постоје било какве различитости. Евроунијатско, а наше!

 

БОРБА ЗА ДУШУ Да се присетимо некадашњих рекламних порука. Ко је ових недеља најгласнији одредите сами, али у пепео не пирите. Може неком у око да западне. Трун.

Прво нас Немци – што ме не чуди – а затим и поједини Срби „којима се чини да су велики“ (нисам знао да Српски културни клуб и Димитрије Љотић имају толико следбеника) убеђују гласом који досеже до јоносфере да морамо „свест променити“,  према српској традицији и прошлости се односити „са реалношћу“. Тада је јасно да нећемо имати никакву будућност. Кад добровољно прихватимо да нам се промени прошлост, онда нећемо моћи ни да бирамо будућност. Не бранећи прошлост нећемо имати право – зашто би нам неко право и дао – да обликујемо сопствену будућност. Оставићемо децу своје деце, своје потомке, због којих све наводно радимо, као једну бесловесну масу која ће служити као робље. У буквалном смислу те речи. О томе се данас ради. Није у питању ни евроунија, нити су у питању територије, суверенитет, демократија, капитализам, либерализам и остали изуми, већ једноставно борба за душу и идентитет наших, ако не унука, онда сигурно праунука. Управо се данас одвија рат – рат се не води само авионима и тенковима – у коме нам прети опасност да крај овог века дочекамо без Срба. Цивилизацију, културу и све њене тековине, у 7600. години баштиниће неки други људи или групе људи. Данас се чини да је то време далеко. Није. У питању је осамдесет година. Један просечан људски век. Они који су се родили ове или ће се родити наредних година доживеће 7600, по српском календару. Многи од њих ће бити времешни али држећи људи и жене. Да ли ће знати ко су и шта су зависи данас од нас. У томе је наша одговорност.

 

[restrictedarea]

ЧУВАЈМО НАСЛЕЂЕНО Морамо се одупрети специјалном рату који се на тлу Србије данас води и где је на делу експеримент –  брисање колективног памћења једног народа –  испирање мозга уз стално „откривање“ нових  „историјских“ чињеница које добијају огромну медијску подршку и које би требало да нам „докажу“ у каквој заблуди живимо и колико смо „заостали“. Тамо где је друг Гебелс са пријатељима био прекинут у мењању свести и стварању новог човека, силом прилика 1945. садa настављају његови земљаци. Drang nach dem Osten је увек ишао преко Србије. То ће свима бити јасно већ о Видовдану 2014. године кад у Сарајеву буду слушали концерт оркестра филхармоније из царског града Беча.

Шта значи „мењање свести“ видимо већ на делу. Ухапсе 12 Срба у Вуковару. Нико у држави Србији ни слово да напише. Ниједан државни чиновник ни реч не каже. На острву Пагу, где су усташе систематски убијали Србе – потомци многих убијених живе данас у Србији – ко зна који пут је уништена табла којом је место злочина обележено. Нико да позове амбасадора Хрватске макар да га нешто пита. У Паризу је Руђер Бошковић, Србин добио улицу, али Јосиповић рече да је у питању Хрват?! Нема протеста. Хашки злочиначки трибунал Војислава Шешеља, политичког заточеника са најдужим стажом у историји савремене Европе – држи једанаесту годину у затвору без пресуде. Нема никакве државне или еснафске реакције. Макар реда ради. Може овако унедоглед. Свако од нас може навести сопствена сазнања или примере о даљем малтретирању Срба и чланова њихових породица у „цивилизованим“ то јест „демократским“ земљама. Морамо се одупрети наметнутој тези о мењању свести, јер је промена увек на нашу штету и пут ка коначном самоуништењу. Не ради се овде о промени понашања, радних навика, односа према исхрани, пићу, дијетама или према физичким вежбама. Те промене су прихватљиве. Вербално поготову, али промена свести је еуфемизам за добровољно уништење. То је некад писало у уџбеницима за средњу школу.

Све друго чему нам последњих месеци пуне уши причама о реконструкцији, дубинској и површинској, инвестицијама, привредном развоју, обилазницама, коридорима и храстовима народна изрека би свела на реченицу: Жив ми Тодор да се чини говор! Немојмо дозволити да нас увуку у бесмислену и лепо упаковану причу, док нама иза леђа спремају нове намете, поскупљења, смањивање броја лекова који се могу добити на рецепт, умањивање пензија. Косово и Метохију нам отимају на наше очи. НАТО нам се шуња „около кере па на мала врата“ само што је наша кера изгледа већ добила „кобасицу масну“. Чувајмо оно што смо од предака наследили. Читајмо деци народне песме и приче из старина. Стране језике, математику, и информатику ће у школи научити. Док и школе не затворе. Шта ће нам наше школе кад променимо свест. Има страних.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Na veliku stetu i nesrecu, ima mnogo „lepljivih“ na ove divne lazi nase vlade. Kao i za vreme tite. Slusali i bili poslusni i dosli smo tu, gde smo danas. Jedino sto preostaje, da spase srpski duh je to, sto rekoste gospodine: citati pesme i price srpske, sprskoj deci. Pricati im svoju i srpsku proslost, uspehe i pobede, gubitke i zasto, zablude i veru. Pricati, pricati, pricati, svakodnevno. Tako se lakse podnosi sadasnjost.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *