Уметници са  нашег Тахрира 

Пише Срба Игњатовић

Ако пажљивије размотримо индивидуалне ставове и колективни „профил“ културних бунтовника, ласно је увидети да међу њима доминирају имена годинама свикла на бенефите („бонусе“) дељене пре но што је културни сегмент буџета спао на данашњи просјачки штап

Актуелне транзиционе прилике, такозване реформе у којима се, у другој деценији двадесет и првог века, обрела српска култура извесно је да су пре све друго него ружичасте. Први, здраворазумски одговор који та чемерна констатација побуђује био би веома једноставан: будући да су и остале области друштвеног живота („сегменти“) махом у хаотичном стању, било би заиста право чудо да у култури влада некакав картезијански ред, залога срећне хармоније и благостања.

Бунт уметника и културних прегалаца чије су се перјанице одједном огласиле у готово свим медијима, док се која стотина збрала на Тргу Републике у Београду, „нашем Тахриру“, најављујући симултане протесте у Новом Саду и Нишу – да ли се од те моћне најаве ишта уистину и догодило – сугерише да је трпељивости дошао крај. Куцнуо је последњи час: култури, дословце, гори под ногама!

КРОЗ ИГЛЕНЕ УШИ… Ако, међутим, пажљивије размотримо индивидуалне ставове и колективни „профил“ културних бунтовника, ласно је увидети да међу њима доминирају имена годинама свикла на бенефите („бонусе“) дељене пре но што је културни сегмент буџета спао на данашњи просјачки штап. Колико само прошле године износ новца који је понајвише њима био доступан бејаше готово петнаест пута већи. Захваљујући тој чињеници негдашњег буџетског „изобиља“ налазило се новца за филмове (не улазећи у њихову „боју“ и оријентацију, у основи наравно подешену према политичко-маркетиншкој прођи на страни), за скупове ПЕН-а, укључујући стотине гошћених и чашћених писаца из света, као и за гостовања шачице домаћих генијалаца у настанку, списатеља већ „европски афирмисаних и оријентисаних, по разноразним иностраним сајмовима, не занемарујући ни екс-југословенско суседство. Министарство културе – а ко би други – сервисирало је знатан број њихових превода и штампу књига код страних издавача, док је онима за које се једноставно може рећи да нису били миљеници судбине (политички опортуни) преостало да се довијају и крче себи пут сопственим снагама.

[restrictedarea]

Признања звана популарно „националне пензије“ (мада, строже и правно гледано, ни о каквим пензијама није реч, већ о компензацији за упорност и претрајавање, укључујући и елемент социјале) припале су ових година и појединим срећним добитницима удобно размештеним по белом свету, политичким миљеницима, па чак и естрадним величинама. Остали, они који су се некако кроз иглене уши арбитраже провукли и уврстили у добитнике, управо су најбоље одређени тим појмом – остали.

Ојађеној, махом управо пензионерској домаћој јавности ова појава понајвише је засметала (писма читалаца, бројни протести лекара, архитеката, адвоката…) пре свега зато што је идеја друштвене помоћи одређеном броју потврђених, а остарелих уметника, по обрасцу виђеном и у другим транзиционим земљама, серијама проблематичних додела брзо доведена у питање. У неку руку изнутра обесмишљена. Занимљиво је, међутим, да у истој тој јавности нико није обратио пажњу на куд и камо материјално веће бенефите спортистима расподељене сходно заслугама за освајање златних, сребрних, односно бронзаних медаља на међународним такмичењима. Што, наравно, не значи да би ту врсту награда и стимуланса ваљало оспорити, макар да је реч о некој врсти џепарца који већини врхунских асова спорта, осим признања, мало шта може да значи.

На основу слова закона формиран Национални савет за културу, у некој мери чак „надређен“ Министарству културе, скројен је – час изузецима – по основи привржености пређашњој власти и милитантном европејству (старо-новој „идеологији“). Тај савет, по закону, има задужење да „трасира“ дугорочну националну културну стратегију – ма како то звучало, и ма на шта личило! Засад се, изгледа, више бави собом и млако подржава уметнике – „протестанте“ са Трга.

А тамо, на Тргу, колико се дало видети, искупише се махом познати антиратни добитници, представници-представнице буџетски неопозиво финансираних невладиних организација, уметници етаблирани у култури као функционери – директори, управници, уредници и слично – то јест лица обезбеђена радним местом и платом – све то уз не нарочито импресиван број збланутих уметника и културних губитника из споменуте рубрике остали. Другим речима: требало би и ваља протестовати, али гађати у прави циљ, у праву мету. Немушти преставници уметничких удружења, канцеларијски опортунисти и мешетари, јасно и гласно траже већи новац, али им ни на крај памети није да спомену како у овој земљи, готово већ деценијама, скоро да нико не поштује иначе законом уредно прописана и наводно обезбеђена ауторска права. Највећи медији, тиражна штампа, телевизија, радио, као и издавачи махом су потпуно избрисали ставку звану „ауторски хонорар“. Отприлике: требало би да вам је част што вас објављујемо, дајемо ваше прилоге, што вас трпимо! Ауторско право, та цивилизацијска тековина, у земљи Србији постоји само по изузетку. То значи да и веома агилан културни прегалац, плодан и присутан уметник, фактички, уз сав рад и труд, може да скапа од глади будући да своје производе највећим делом мора да поклања, пошто никоме и не пада на памет да би за његове продукте требало да му удели који динар.

ЦЕНА „ХВАТАЊА КОРАКА“ Да ауторско право, стриктно поштовано у Европи и диљем света – све до такозваних малих права, накнаде за рад „на парче“ – и у Србији производи уобичајене последице, некакви посебни бенефити никоме, па ни уметничким пензионерима, не би били потребни. Живели би, колико-толико пристојно, од свог минулог и актуелног рада и труда.

Наше знаменито усаглашавање, „хватање корака“ с уређеним и уљуђеним светом (државама) одвија се, међутим, на други начин. Недавно је премијер славодобитно објавио да ће моћне америчке корпорације на велика врата ући у Србију, и у њену администрацију, пре свега у домену електронике. Можда ће нам, чак, омогућити да нешто склапамо и када је о мобилним телефонима реч!

Убрзо је, међутим, постало јасно да је прави циљ ових добротвора с друге стране океана да заштите свој копирајт, то јест управо ауторска права. Да уведу ред у коришћењу – и наплати – софтвера, диск-пиратерије, музичких, филмских и других нумера, односно у читавој тој области у којој смо, почев од некадашњих санкција и живота мимо света, очигледно озбиљно „васпитно запуштени“.

Наличје овога збивања, можда чак позитивно, било би уколико бисмо се, на том примеру, научили законској обавезности и поштовању ауторских права када је реч и о домаћим ауторима, мада слутим да ћемо и у том домену проћи као с фамозним усвајањем и применом ССП-а (туђи интерес поштујемо, домаћи занемарујемо).

Ако је, дакле, циљ јавног таласања „културњака“ да се онима који су иначе годинама свикли на милионске бонусе удели која нова десетина или стотина милиона (онако како је, промптно, обећано чувеном Филмском центру, док је екс-министар Лечић за некакву своју представу ућарио цигло девет милиона), показаће се да је то само паушално „тестирање нове власти“. Тачно оно, како се славодобитно изразио споменути екс-министар и глумац Лечић у неком интервјуу, хвалећи се властитом досетљивошћу.

Логика те ситуације је отприлике оваква: ако већ преузимате и настављате нашу политику, има да преузмете и обдарите – новцем, чиме другим – и нас, њене уметничке перјанице!

Туњава, бирократизована уметничка удружења, све сами ћепенци малих појединачних интереса и великих, такође појединачних сујета, у овој причи остају само реликти, архивски остатак својих негдашњих потенцијала и ауторитета.

[/restrictedarea]