Улога невладиних организација у урушавању државности

Пише Зоран Милошевић

Како невладине организације систематски уништавају корен националне државотворне мисли

Последњих деценија на друштвену сцену ступиле су тзв. невладине организације уз чију помоћ је била организована, између осталог, и серија обојених револуција у Србији, постсовјетском простору, на Блиском истоку и у Африци. Једна од најстаријих невладиних организација је, истиче др Владимир Корјакин из Одељења за одбрамбену политику Руског института стратешких истраживања за часопис „Новое восточное обозрение“, српски „Центар за ненасилну акцију и стратегију“, на чијим семинарима су припремани кадрови за рушење Слободана Милошевића, али и „обојене револуције“ у Украјини, Грузији, Киргизији и Молдавији, затим за извођење преврата у Белорусији, Венецуели и Ирану. Из САД-а овај центар подржавају, финансирају и штите Национални фонд за демократију, Министарство спољних послова САД-а и Агенција за међународни развој, а међу спонзорима је и амерички озлоглашени „Фридом Хаус“, као проверена експозитура ЦИА.

 

У ИНТЕРЕСУ САД-а Држава је још увек важан субјект на међународној сцени, али, истовремено, расте и утицај других субјеката. Међу тим субјектима су и (тзв.) невладине организације (НВО). Масовна појава НВО догађа се  крајем XX века, а нажалост међу првима који су осетили њихову моћ јесу Срби. Њихов процват догодио се 1995. године када је постојало око 16.000 НВО, а нови XXI век донео је правну регулативу којом је, између осталог, дефинисано да су ове организације „учесници међународне политике“. НВО се обично повезују за грађанским друштвом, као и низом позитивних емоција. Но, време је показало да део ових организација, посебно оних које финансирају САД и Запад, грађанско, цивилно и отворено друштво обично користе само као маску за прикривену антидржавну делатност. НВО, наводно, би требало да делују „слободне од било којег суверенитета“, посебно државе, али оне ипак делују у интересу САД-а и транснационалних корпорација.

 

„ЧИСТЕ“ И „НЕЧИСТЕ НВО“ Повеља Уједињених нација не предвиђа и не регулише рад НВО. Међутим, то чине пуномоћја Економског и социјалног савета ОУН (чл. 71), који  предвиђа да НВО делују на националном, субрегионалном, регионалном и међународном нивоу. Управо овај Савет је 1950. године користио термин „невладине“ организације под којима је подразумевао „било коју организацију коју није формирала влада“. Ипак, прича у Уједињеним нацијама о НВО прилично је идилична (и нетачна), јер међународно право раздваја НВО на оне које је основала (нека) влада, квазиневладине организације и невладине организације зависне од донатора. Другим речима, за међународно право не постоје (чисте) невладине организације.

Девиза и понашање невладиног сектора, како је то својевремено истакао, амерички истраживач Ралф Петерс, 1997. године, може се описати на следећи начин: „Окупација страних држава у режији НВО по правилу мора почети у стилу холивудских филмова, са обавезним приказом ‘Мекдоналдса’, после чега долазе крстареће и друге ракете са осиромашеним уранијумом, да би се после свега подигла америчка застава.“ Ово открива да невладине организације теже да се нађу на свим пољима и свим фронтовима, и да их интересују сви аспекти неког друштва.

Вашингтон је, стварањем и осмишљавањем тзв. невладиних организација, под паролама борбе за људска права и демократију, тежио да реализује своје интересе, при чему је „спонтано“, преко невладиног сектора, проналазио незадовољне групе у неком друштву и хушкао их на протесте против владе, како би постигао смену владе и довео проамеричке људе на њено чело. Речима корпорације „RAND“: „Влада САД-а преко невладиног сектора мора да обучи будуће реформаторе, да створи навику стварања политичких партија и друштвених покрета, који би, потом, спроводиле друштвене реформе. САД су у обавези да тим реформаторима помогну уз помоћ савремених информационих технологија, да упути америчке компаније да инвестирају у новодемократизоване земље, односно да у њима развију инфраструктуру и нове технологије. Такође, америчке компаније морају допринети да сајтови реформатора, док не дођу на власт, стално буду у функцији и да их заштите од напада владе.“

 

[restrictedarea]

НВО И РУСИЈА „Невладин“ сектор преплавио је и Русију, а сам председник ове државе је у интервјуу немачком ТВ каналу „ARD“, 6. априла 2013. године рекао да у његовој држави ради 654 невладиних организација које су из иностранства примиле 28,3 милијарди рубаља, од тога преко страних амбасада 650 милиона рубаља. То говори да  пре свега САД мобилишу огроман новац за реализацију своје меке моћи у Русији. Да би ово оствариле невладине организације су спроводиле 350 програма у области образовања, културе и информисања, а све ради пропагирања америчког обрасца демократије и формирања слоја грађана који би подржавали вредности и политику САД-а. „То су организације које се баве унутрашњом политиком“, констатовао је Путин. Зато је Русија донела Закон којим све НВО које добијају новац из иностранства обавезује да у јавним наступима истичу да су „страни агенти“, што је преписано из законодавства САД-а, које је у овој земљи на снази од 1938. године, истиче руска агенција „itar-tass“, а ипак изазвало велико негодовање у овом делу света. Дволичност или нешто више?

Управо због ових чињеница, истиче већ цитирани Владимир Корјакин операције Вашингтона требало би посматрати у контексту делатности невладиног сектора усмереног на подривање државотворности конкретне државе. Западне невладине организације по правилу наступају као опозиција режиму, без обзира на то да ли је он демократски изабран или не. Важно је само да та владе не води политику по укусу Вашингтона. Невладин сектор уз савете и подршку експерата САД-а, насупрот локалном законодавству или користећи његово несавршенство, а све уз помоћ информационих технологија скривено утичу на емоционалну и психичку сферу човека како би усвојио идеале западне демократије, западну масовну културу, морал, вредности и тржишну (либералну) економију као своје идеале. Циљ оваквих утицаја је да друштво, као објект на који се делује, постави под спољну (америчку) контролу и да се уништи корен националне државотворне мисли.

 

ТАКТИКА НВО У основи прозападне невладине организације спроводе тактику која се ослања на следеће принципе: минирање,  што подразумева и неучествовање у пројектима који су усмерени на снажење државотворности; условљавање доделе финансијске и друге помоћи сврставањем у блок против владе; обука „реформатора“ се спроводи ван територије (пожељно је да су у непријатељском односу) коју контролише нападнута држава и влада; затим организација ових, од државе независних аналитичких центара, који неће само проучавати друштвене процесе, него и примењивати социјалне технологије (манипулацију) и остваривати пројекте којима се јача утицај Запада; снажна оријентација на припрему опозиционих организација за учешће на изборима и оспоравање резултата избора масовним протестима, уколико не одговарају Западу.

Када невладин сектор успе делимично или у потпуности да формира опозициони блок креће се у следећу фазу: потрага за домаћим изворима финансирања опозиције; организација и спровођење кампање из области социјалне сфере, без јавног политичког (мада реално постоји) контекста са циљем стицања симпатија различитих слојева становника државе у којој делују; обезбеђивање (и корупцијом) масовне медијске подршке својим акцијама, како домаће, тако и стране, и, на крају, ту је реализација контаката са представницима различитих државних структура (од локалног до највишег нивоа) и органа власти, да би лобирали своје интересе или их придобили на своју страну.

 

САМОУБИЛАЧКЕ ОБАВЕЗЕ Стратегија и тактика опозиције, коју су створиле тзв. невладине организације, такође следе одрешена начела: наметање „својих правила игре“; уједињење опозиције у један изборни блок; стапање програма, идеја и метода борбе опозиције уз настојање да све уздигне на емотивни, нерационални ниво парола и деловања; миниминизација ризика. Наиме, уколико власт примени репресију сва опозициона структура се расипа на ћелије и аутономни режим рада; спровођење кампање на дискредитацији и делигитимизацији руководства државе са циљем учвршћивања негативне слике у јавном мњењу; уколико је онемогућена да изврши поверену мисију, тзв. невладин сектор покреће идеју да страни центри моћи директно утичу на руководство државе како би се омогућио несметан рад; тражење нових путева комуникације са становништвом путем Интернета који не контролише држава у којој се изводе „реформе“, затим адаптација „ћелија“ невладиног сектора на нове околности деловања; припрема за рад у условима перманентне кризе, при чему „опозиција“ себе позиционира као „владу у сенци“ или тајну владу. Оно што је интересантно рећи је да важније прозападне НВО бивају финансиране и из буџета нападнуте државе. Наиме, када држава тражи зајам од Међународног монетарног фонда, Светске или неке друге западне банке, по правилу у анексу Уговора о зајму, стоји (и самоубилачка) обавеза државе да из буџета финансира најважније прозападне НВО, што важи и за Србију.

Све што тзв. невладин сектор ради у некој нападнутој држави добија карактер информативног рата, тј. рата у виртуелном простору, што би требало да доведе до хаоса у земљи и промене власти (владе). Но, овде постаје јасно да суштина информативног рата има двојаку природу, јер и нападнута држава има средства за одбрану, те може, уколико постоји лојалност људи из сфере државних институција и самог друштва да пружи не само жесток отпор, него да се и одбрани и победи, како то речито сведоче Киргизија, Белорусија, Сирија и Русија.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *