Почетна / Култура / У предачком пепелу

У предачком пепелу

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Портрет песника Милана Ненадића

У песниковом гласу сажима се, наслаган, и светли и тамни терет наслеђа, при унутарњој борби која сваком следује у напору настањивања свога света

Пишући поводом поезије Милана Ненадића, Славко Гордић је истакао извесни фермент жестине, заједнички низу српских песника потеклим са босанскохерцеговачког тла, а рођених у годинама пред Други светски рат, током или иза рата. Упрошћено казано, ови песници обраћали су се другима непосредно и гласно, са умним ставом, баш по лозинки младог Нога „Мој случај постаје случај целога света“, доспелој да буде цитирана и у Хагу, на процесу нашег народног првака и песника нареченог круга. Зар је и могло бити одвише мекоте у речима поколења суоченог са реалном пустоши рата и ратних последица. Осећање тескобе и празнине код изданака једне многострадалне земље није потицало из апстрактног доживљаја некакве људске бачености у свет, странствовања у њему. Читав је један стварни, староставни свет тада био напросто сравњен, поклан или померен из свога матичног простора. Многи су остали без дома или укућана у рату, или су домови и села пражњени у општем покрету поратне потраге за хлебом и обећаном срећом.

УЛОГА ЛИЧНОГ ИСКУСТВА Отуд је представа личне ненастањености код ових жестоких песника увелико била произведена искуственом сликом пустог дома. Тако, Ненадић у песми „Међу својима“ самога себе види као претка у пепелу. Куће нема, а нема ни онога што се одатле отиснуо: „Нечујан, с мртвог огњишта, / Одлазим. Невидљив газим, / Кроз врата ваздух. Ништа. / Ни живе душе на стази.“ Поистовећено је лично биће са домом, обоје су поништени, у лирској свести и у активираној симболичкој пројекцији. У „Опасној песми“, доживљај сопственог појединства биће такође обележен празнином, пресликава се стање куће на стање лирског појединства. Телесност му се своди на навику да се буде тело „И да се попуни простор Своје нуле / Простор грозног лика који живи смртан, / Ствара у побуни“. Видљива, спољна поништења јачају импулс самонегације. Природа превладава пропадљиву људску културу, на месту бивше куће промаља главу Велика Мајка Земља, у облику незадрживе траве што трагове дома заравнава: „Нек заборав све покрије, / Смрти блага, лелујава. / Из лобање – провалије / Буја храбра Мајка Трава.“
У граничним ситуацијама људског постојања несметано осетимо деловање изворних образаца, архетипова. Живот се продубљује у нашој свести, самим тим и, макар како, осмишљава. Када смо већ застали код призора празне, затрте куће, не можемо не дозвати једну такву слику из Друге књиге Сеоба. Тешко да је ко убедљивије дочарао учинак буке и зверског беса једног рата него наш Црњански, кроз речи Павла Исаковича, у опису беживотне тишине: „Толика је била пустош у Сервији, причају, да си могао чути змију, чуваркућу, како пузи по згаришту, као једино што је живо остало.“ И Милану Ненадићу се причула та змија, насупрот налету глувила. Сусрет са претком и прецима што израстају из историјског пепела, подиже и њега самог изнова пронађеног у праху сопственог, јединачног живота у који је бачен да не нађе нигде уточишта.

[restrictedarea] Зато је вишеструко подстицајна песма „Змијске очи“, као најдубља у низу различитих, а сродних идентификација, јер самодоживљено ништа песниковог сопства тежи да буде оличено у каквом доличном лику. Кућна змија, „мистична, црна, обла змија“, отеловљење претка узиданог у кућу као њен постојан градивни елемент, постаје у овој песми глас у основи гласа што пева: „Језик палаца попут ножа, / Док шишти – она нашки пева.“ У препознатој спрези између митског заштитника и изданка мистичне куће песниковог живота проговара искуствена дубина, с ферментом жестине, отрова и дивне дивљине.
Чинилац предаштва у Ненадићевој поезији одређује и његов однос према својству постојања именованом бити-у-свету. У песниковом гласу сажима се, наслаган, и светли и тамни терет наслеђа, при унутарњој борби која сваком следује у напору настањивања свога света. „Није ли црно од почетка“ – читамо у песми „Црно ја“ – у којој се „сабласне речи дивљег претка“ црно наслеђују. „Ускочка песма“ такође сведочи поменути континуитет, у нараслој деструктивној снази: „Прве речи које изговарам / Саздане су од вашега лика, / Ја не градим, ја звучно разарам, / Ја сам ропац после вашег крика.“ Кроз такву свест о пореклу, двоструку и дволику, и само лирско појединство себе драматично установљује, постаје собом. Из овог извора искрсава друга идентификација песникова (иза које ће се назрети и трећа!) у песми „Дивљи бог“, нови покушај ауторског аутопортрета: „Ужас ће још кратко. Интензивно живим. / Ноћи и дани мешају се, пију. / Црним звуком вођен, праћен звуком црним, / Журим у слеђену, вечну анархију. // Колебај се руко, колебај се моћи – / На сумњу у лепо свели су се сати. / Слушам топот трена који мора доћи / Из дубине Бога – у људско пуцати.“ Хтонски топот, стихија несвесних предела, преображава се у једну знамениту историјску појаву. Каква је то вечна анархија, ко то из дубине пуца? Митско овде препушта место историјском симболу, у лику Атентатора. Атентатор је у праву – гласи наслов једне Ненадићеве песме: „Усијан је од почела, / Прстен који пуцњем стварам / Спреман сам на мушка дела / Вечна ватра док изгарам.“

ОСВЕШЋЕН ЛИРСКИ ГЛАС Историја извире из матрице почела, Атентатор представља оваплоћени активизам појединца што се одупире тиранству света у којем нам иначе огњишта и ватре нема. Песник јасно поистовећује свој унутрашњи мегдан са оним што су, у предању и повести, „рекли негда“ Обилић и Принцип. Знамо колико је помињани нараштај српских сарајевских песника био осењен чином и удесом младића с именом Благовесника и презименом што значи кнез или начело. Зачет је тај лирски мит, уосталом, код Црњанског, потврђен код Ивана В. Лалића, сина једног младобосанца. Атентатор је израз непромењене личне и колективне позиције, спрам сила несразмерних. Лицем у лице. У „Венцу за Гаврила“ Ненадић стиже до базичног жртвеног, обредног смисла једног историјског акта побуне: „Враћам себе земљи, из земље израстам: / Страшна ли сазнања, а ја малолетан.“ Поред све жестине, у песми „Из Принципових стопа“ Ненадић уобличава и чисту љубавну посвету Србији наших предака, моравској и прекодринској, једној Србији, од Дунава до мора сињега: „Миран, смртне поготке бројим. / Србијо, то се срце цепа. / Часног лица пред ликом Твојим, / Леп, као што си сама лепа.“ Античко начело сједињене лепоте и доброте суделују у градњи смисла ове лирске поенте.
У кућној змији, дивљем богу, Обилићу и Принципу, садржава се модел човечанског одговора који песниково узбуркано и узјогуњено „страшно ништа“ препознаје као свој жуђени, можда и недосежни лик. У песми „Ненадић“ лирско ја суочава се с бременом личног идентитета и предваја се у досуђеном расколу од мрског дела себе, тражећи излаз у самозабораву, отресању од реченог бремена: „Радо заборављам име тог човека / Који безглаво бежи од себе, / Од људи и градова у којима / Опет налеће на себе, безнадежно.“
Ако лирско појединство у песми „Ненадић“ од себе бежи, па опет на себе безнадежно налеће, оно свакако иде вољно и нагонски у сусрет праобрасцима у којима се препознајемо као историјски народ, као духовна заједница неумрлих и живих, постајући једно, и Нешто и Нетко – насупрот империје грабежи и обезличења што се и над нама надвила да нас посве окупира и занавек анектира од нас самих. Тако, у песми „На Калемегдану“, Милан Ненадић, са европског лимеса и брега за размишљање, сагледава нашу општу кућу, „прастару и исту“: „Стојим крај топа на Калемегдану, / Месец је јуни. Видовдан у ваздуху. / Са оцвалих липа мирише барут / Кроз који фијучу пчеле. // Хтео сам овако да самујем, / Али се нисам надао самоћи оволикој. / Убија чекање које ће дивне претке / Помешати са нама, потомцима.“
Освешћени лирски глас Милана Ненадића овде не очекује празнину и ништавило – који се одасвуд намећу и препоручују – него управо час пуноте кад ће се помешати, сјединити дивни преци и какви-такви потомци – тамо где више нема растанка. Једино што то чекање убија. А Видовдан је и даље у ваздуху.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *