Сви краду тајне, али шта је истина?

Пише Владислав Панов

У новом документарном остварењу оскаровца Алекса Гибнија „Ми крадемо тајне: прича о Викиликсу“ чинило се да ће публика коначно добити праву причу о водећој популарној личности данашњице, Џулијену Асанжу, чија је борба против империје лажи глобалистичког западаног света добила митске пропорције. Али, све што је филм постигао је провокација силовитих опречних осећања гледалаца 

Иако је у овом моменту политички и медијски далеко врелија тема око такозване Афере Сноуден и светског разоткривања „тајне коју су сви знали“ да, за неверовати, Америка шпијунира кога стигне и како стигне, укључујући и своје савезнике, јавност је жестоко сукобљена око новог документарца „Оскаром“ награђеног документаристе Алекса Гибнија, „Ми крадемо тајне: прича о Викиликсу“. С обзиром на кредибилитет аутора и замашну продукциону потпору која је испратила овај његов рад разумљива је силна пажња коју је на себе скренуло ово издање медијског светла које је уперено у контроверзни сајберревоуционарни покрет „који је променио свет“ и на његовог првог човека Џулијена Асанжа. Одавно неки филм на форумима и сајтовима који коментаришу филмове није испровоцирао овако опречна мишљења и оцене. С обзиром на то да је Гибни покушао да остане документаристички непристрасан, а што се показало судећи управо по аргументима с којима је његово дело нападнуто као потпуно немогућа мисија, он је чини се једино успео да сукоби узавреле главе и њихова искључива мишљења са обе стране свеопштег рата за истину, слободу и демократију за коју се срчано и уз коришћење баш свих средстава принципијелно и на сваки други начин залажу и противници и присталице Асанжа и „Викиликса“. Неко ће рећи да је оваква контроверза не само пожељна за сваки филм, посебно документрани, него да је и услов његовог најпре тржишног оправдања и опстанка, а онда и способности да допре до великог броја људи. Ниједна опаска упућена овом филму није добила контраопаску која ју је успешно негирала, без обзира на то са које стране да су оне упућиване. Ако желите да будете параноични и заверама мрака склони, могли бисте да кажете да је ово управо савршени производ „контра-контра пропаганде“, јер после гледања филма и суочавања са последицама које је у јавности произвео, не остаје вам ништа друго него да фрустрирано и потпуно збуњено закључите да вам није јасно шта сте заправо гледали, где је истина, па чак и да ли је она уопште могућа у овој причи.

Компликована истина Не би требало помислити како је ово нејасан и непрофесионални филм који је због занатских мањкавости или злих намера у прикривеним слојевима презентоване приче немогуће пратити или прихватити. Напротив, снимљен је по највишим стандардима и прописима. Гибни, као режисер, сценариста и један од продуцената, није олако схватио ову тему и пришао јој је користећи сав свој ауторитет, таленат и логистичку потпору велике продукције коју је имао на располагању. Није штедео ни своје, ни време гледалаца пошто му коначна верзија филма (у оптицају су неко време биле и неке, кажу, незваничне, незавршене верзије) траје скоро 130 минута. Дакле, покушај да се расветли контроверза број један новог миленијума, имао је тешку аргументацију и још моћнију муницију да је на прави начин упути гледаоцима. Ипак, они који су у причи око „Викиликса“ од почетка наводно овде неће добити ништа што већ не знају, а сви други, без обзира на то којем табору да се приклањају, биће збуњени и разочарани. Истина је како кажу увек негде на средини. Проблем са Гибнијевим филмом је што се не назире чак ни та средина. Његов је филм у добром делу свог тока можда и неутралан или бар тако изгледа. Тако, од почетка у фокусу приче је биографија Асанжа и спонтано окупљање његових сарадника који су заједно са њим створили „Викиликс“. Прескочићемо хакерски curriculim vitae свих „Викиликс“ хероја који Гибни није прескочио. Отварање филма, међутим, према кључној фигури у дизању бране америчких војних и обавештајних служби која је, чинило се, до тада била безбедно зацементирана према јавности, оној младог војног хакера Бредлија Манинга који је „Викиликсу“ открио силне документе, снимке и тајне о ратним злочинима америчке војске и администрације, одвело је овај филм у врло проблематичне воде.

[restrictedarea]

Свеопшти напад на филм Од тог момента прича о „Викиликсу“ више није била чак ни на фреквенцији неутралног ауторског одмака, а камоли подразумевајућег (ако сте „прави“) провикиликс става. Улазак у коментарисање Менинговог несрећног геј живота у војсци и уопште у животу, о људима којима је веровао, а који су га издали или злоупотребили (најпре контроверзни издајнички хакер Едријен Лама који га је проказао америчким властима, али у подтексту чак и сам Асанж као његов директни корисник), а онда и скандал око наводног силовања две проблематичне даме које је Асанж извршио и због чега је у страху од кривичног прогона, дали су овом филму атмосферу таблоидског спекулисања, прозивања и нагађања. Чињеница да филм о „Викиликсу“ нема интервјуе са оба главна актера, ни са Асанжом (тражио је милион долара, што није прихваћено), ни са ухапшеним Менингом који је и за творце филма остао недоступан, додатно је довела у сумњу кредибилност читавог подухвата. Асанж је филм отуда напао чак и пре него што је могао да га види. А за њим је кренула лавина најагресивнијих осуда, блаћења и етикетирања од стране „викиликс крсташа“. Гибнијев рад је окарактерисан као малициозан или, најмање, као непрофесионалан. Прича о силовању коју су изнеле актерке наводног Асанжовог напада на њих, незграпно скривених лица, заузела је значај простор у делу филма у којем је у центру пажње морало да буде све друго само не то. Асанж је, наиме, при крају Гибнијеве приче о „Викиликсу“ демистификован као, авај, гресима и најприземнијим људским нагонима склони смртник, а не као сам Бог истине, правде и узвишеног морала, што је идеја о њему која је наметнута свету уз откривање великих тајни о америчкој империји зла. Од свеца напрасно је постао грешни смртник и зато је Гибнијев филм који је инсистирао на овом преокрету у медијском рату око чистоће и племенитости „Викиликса“ и Асанжа са једне стране, и неизмерних прљавштина власти Сједињених Држава и њених медија са друге стране, тако страсно нападнут и оцрњен. Није било довољно херојско величање тријумфа Асанжовог бескомпромисног ратовања против тајни диктатуре глобалистичких демофашиста, откривање банкарских махинација, крађа и превара на Исланду и у Швајцарској, корупције власти широм света, обмана и прикривања, варања и подметања у највишим дипломатским круговима, пласирање свету видео и свих осталих доказа о ратним злочинима војне машинерије запада у Афганистану и Ираку, али и оних о организованом тајном одлагању најтоксичних материја са запада у „мале“ и такозване земље Трећег света, као и низ других прљавштина моћних сила, што све чини део садржаја филма. Ништа од тога, дакле, није изостало из Гибнијевог документарца, али је ипак остало у другом плану због одлуке аутора да буде документаристички доследан и да испрати и ону другу страну медаље. Асанж, замислите, није светац. У једном делу филма га чак видите како бесно и сурово тврди да истина коју има у рукама не сме бити никако окрњена тиме што би се правила селекција у њеном откривању, како би се заштитили неки који би од те истине можда могли и да изгубе живот. Истина по сваку цену – каже Асанж. Али када је у другом делу филма обрађиван скандал око наводних силовања видимо како и принципијелни Асанж примењује двоструке аршине правде и бескомпромисности истине када од својих најближих сарадника (неки од њих су га у међувремену напустили и своје су одлуке детаљно коментарисали пред Гибнијевим сниматељима, што је био један од важних критичких аргумената противника филма) захтева да потпишу документ о тајности података везаних за њега, поменуту аферу и „Викиликс“!?

Сумрак демократије Поента овог документарца која је промакла чак и аутору, као и свим коментаторима, једнако нападачима и браниоцима филма или Асанжа, свеједно, је управо у том детаљу. Власт корумпира људе, а врхунска власт, каже искусна изрека, корумпира врхунски. Асанж је преко ноћи постао Мик Џегер и Џон Ленон сајбер-револуције, медијски суперстар, месија истине Интернета, моћнији у том смислу од било кога пре њега. А постао је све то захваљујући и даље присутној слабости Запада да у истом трошку свим силама настоји да покаже да је спреман на све да одбрани демократију и све њене тековине због којих су постали тако просветљени и напредни, и да их када му то интерес моћника наређује бездушно погази. У овој игри двоструких начела и монструозно лицемерног морала тако корумпирана демократија непрестано упада у компромитујуће скандале који моћнике доводе у ускушење да једном засвагда коначно и званично уведу „тоталитарну демократију“ Орвеловог типа као доказ окончања еволуције свог друштвеног поретка у савршенство глобалистичког система вредности и живота у којем сви мисле исто, капиталистички просперитетно и поданички питомо. Нападнути са стране, истинама и откривањима њихових непрестаних лажи (документарац има светли моменат када пред камерама говори један од главних крадљиваца тајни – отуд и наслов филма – и манипулатора за рачун Беле куће и њених сателита, бивши ЦИА директор Мајкл Хејден), они се губе у фрустрирајућим шизофреничним хипокризијама па постају лаке мете Анонимних, видео-пирата, „Викиликса“, Асанжа, Сноудена и њихових следбеника, па можда чак, не дао Бог, једног дана и свеопште народне револуције. Друга прикривена поента филма је колико у сталној паници од оваквог развоја историје на њиховом терену, толико и у настојањима да се управо на тако бруталан начин коначно раскрсти са спутавајућим демо-слободама, и то најпре на Интернету против којег се води свеопшти рат свим, наравно недемократским средствима. Иако се Гибни у свом остварењу није тиме бавио, његов је рад управо све ово рекао. Ако је демократије тамо уопште икада и било, заједно са безнадежно компромитованом и упрљаном истином, одавно је више нема. Нема је чак ни у спасоносном „Викиликсу“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *