Српске снајке у животу два најпознатија Хрвата

Пише Ратко Дмитровић

Једна из Лике вуче корене, друга је рођена у Лици, биле су сличне по скромном образовању и огромној амбицији, једној је природа подарила раскошну физичку лепоту, другој страст према послу за који није била талентована; Лепосава Бела Кангрга и Јованка Будисављевић, супруге Мирослава Крлеже и Јосипа Броза

Он Хрват, она Српкиња, он омален, али од народа уздигнут до висина божанства, она лепа, путена, пршти од здравља и сензуалности, од дотичног млађа неколико деценија; пола бивше Југославије веровало је да је Јосип Броз оженио Јованку  Будисављевић зарад ширења братства и јединства. Али, није било тако. Она и данас тврди да га је волела, била заљубљена, док се Броз у вези са тим питањем никада није изјашњавао. Жене је обожавао, то је познато, волео је и лепа одела, добре цигаре, коњак и виски, али нигде никада није рекао да  је тај брак последица обостране љубави.

Најтачније звучи теорија једног од Брозових личних лекара који је оставио сведочење да је од Тита неколико пута чуо мишљење да за човека у годинама нема бољег афродизијака и енергетског извора од младе жене, дакле, Тито је Јоку пригрлио сасвим срачунато, као што је све у животу радио из рачуна. Пре брака са Јованком Тито је био најпознатији Хрват свог времена, Јованку је познавала само родбина и партизани, саборци. Удајом постаје најпознатија српска снајка, жена чији се живот претворио у нешто чему она по својим образовним и осталим способностима није била дорасла, нити је могла да одговори. Зато јој се све оно и догодило.

 

МАЛА ЛЕПОСАВА Лепосава Бела Кангрга, пореклом Личанка, као и Јованка, удала се за Мирослава Крлежу, после Тита другог најпознатијег Хрвата на простору бивше Југославије. И за њу кажу да је била Српкиња, мада се о тој тврдњи може полемисати. Рођена је 1896. године у градићу Сењ, на јадранској обали, у браку поштанског службеника Милана Кангрге, Србина по националној припадности, православца, и мајке Кате Вуксан, Хрватице, католичке вере. Недуго после рођења Лепосава је крштена у Српској православној цркви, две године касније Милан Кангрга добија службу у Загребу, премештај, и породица се сели. У неким биографским подацима налазимо да је мала Лепосава, у трећој години живота, избрисана из књиге крштених, Српске православне цркве, и поновним крштењем уведена у католичанство. Да је овај свакако чудан податак можда и тачан потврдиће се 1919. године кад Бела заснива брак са Мирославом Крлежом, у католичкој цркви Светог Блажа, у Загребу. Да је била православка тако нешто сигурно не би урадила или би претходно прошла процес одрицања од православне и пријем у католичку цркву. Али…

Да све буде замршеније; у седмој години  родитељи уписују малу Лепосаву у први разред „Аутономне српске пучке школе“ (та зграда у Загребу и данас постоји, на Прерадовићевом тргу, у њој је до пре одређеног времена био биоскоп „Загреб“), што сугерише закључак да је Лепосава Кангрга припадала тада још увек постојећим Србима католицима. Нешто касније Милан и Ката чине још нешто што је тешко објаснити; мењају детету име, односно подносе захтев да се у службене документе уз име Лепосава упише и Бела. Лингвистички гледано ово можемо прогласити чином италијанизације, јер се Лепа на италијански преводи као Бела. Иначе, Бела Кангрга је била сестра од стрица Душана Кангрге, оца познатог хрватског и југословенског филозофа, Милана Кангрге, припадника Праксиса, једног од последњих марксиста ових простора. Умро је 2008. године у Загребу.

Ни ту није крај заврзламама око верске припадности Лепосаве Беле Кангрга Крлежа. У  Крлежином и Белином венчаном листу, рубрика верска припадност, код Беле пише „грч.-источног обреда“. Четрнаест година касније догодиће се у Загребу нешто посебно интересантно, нешто што доказује да су подаци о преласку девојчице Лепосаве Кангрга из православља у католичанство обичан фалсификат. За хрватску историографију нормална појава. Додуше, овом случају са великим разлогом. Наиме, проглашење Независне Државе Хрватске затиче Крлежу и Белу у Загребу, у мирном грађанском животу; он велико књижевно име, она просечна глумица Хрватског народног казалишта. И тада се догађа следеће; само два месеца после проглашења НДХ, Бела Крлежа подноси захтев загребачком Каптолу да са „грчко-источне вјере“ пређе у католичанство. О томе постоји „Извадак“, архивски документ, однедавно доступан јавности.

То јасно говори да је Бела усташку државу дочекала као православка, а онда се по нечијој препоруци, да би сачувала миран живот и позицију у Хрватском народном казалишту, одрекла православља. То се догодило тачно 24. јуна 1941. године. Постоји документ. Ко је наговорио Белу на католичанство? Крлежа? Околности прожете страхом за голи живот? Данас је познато да је најбољи пријатељ Мирослава Крлеже све време Другог светског рата у Загребу био доктор Ђуро Вранешић, Павелићев министар и шеф Кабинета. Крлежа ће после рата рећи да би га Павелић вероватно ликвидирао да није било Вранешића, па се може закључити да је Бела на наговор тог Вранешића, уз слагање Крлеже, прешла на католичанство. Да ли је то помогло њој и Крлежи? Без сумње. Бела је све време рата играла у Хрватском народном казалишту, и то већином главне улоге. А да ли би Павелић ликвидирао Крлежу да није било Вранешића? Пре не, него да. Уосталом, сви који су познавали Крлежу причали су да је он био велика кукавица, па не чуди његова драматизација сопственог живота за време НДХ, са додатком извесне ликвидације коју је спречио један савестан лекар.

 

СЛИЧНОСТИ, ТАЈНЕ И РАЗЈАШЊЕЊА Живот Лепосаве Кангрга и Јованке Будисављевић заиста је био филмски напет и интересантан. Многе тајне из та два брака заувек ће прогутати земља, али неке сличности постоје. Рекох већ, обе су као Српкиње (таквима ће их историја памтити) биле у браку са веома познатим и утицајним Хрватима, обе су биле скромно образоване, али са великим амбицијама, с тим што је Јованка имала раскошну женску лепоту као велику предност у односу на Белу. Ова није била ружна, али далеко од тога да је била лепа.

Бела је Крлежу упознала као девојчица, друговао је са њеним ујаком Даном, а романса је почела 1917. године. Белини родитељи су били велики противници могућег брака између Беле и Крлеже, о чему сведочи ових дана у Загребу публиковано писмо које је млада Бела послала родитељима, као реакцију на њихово противљење удаји за Крлежу. Говорили су кћерки да је Крлежа „лопов и материјална и морална пропалица“. Она им је написала да су у великој заблуди у вези са Крлежом као човеком, наглашавајући да није он јурио њу већ она њега. Касније су се измирили.

Крлежа је код Беле хранио жељу за уметничким изражавањем, укључујући њену одлуку да аматерско бављење глумом у младости пренесе у поље професионализма. Критике из времена двадесетих и тридесетих година, када је Бела добијала прве велике улоге у загребачким и београдским позориштима, биле су суздржане и свакако обележене чињеницом да је иза Беле стајао Крлежа. Њену глуму описивали су као сувише импресивну, пренаглашену, „али са много енергије“. Другим речима, неталентована, са великом амбицијом.

Сличну ситуацију имао је Тито са Јованком. Упознао их је Александар Ранковић, а како су године пролазиле и Тито старио Јованка је показивала све веће амбиције које су кулминирале њеном отвореном жељом да после Титове смрти преузме челну позицију и партије и државе. Јованка је била изгубљена у времену, неспособна да сагледа околности сложене политичке структуре Титове државе, задојена комунистичком идеологијом, потпуно анационална, са неконтролисаном унутрашњом потребом да управља људима, институцијама, државом.

Остало је из тог времена сведочење Титовог личног лекара Александра Матуновића, да је Тито њему и још неколицини својих блиских сарадника испричао како Јованка од њега тражи да напише политички тестамент којим после смрти партију и државу оставља њој на чување, односно да је именује за свог наследника на свим функцијама. У прилог овоме иде и податак, данас неупитан, да је Александар Ранковић скинут са свих функција на Брионском пленуму уз велику помоћ Јованке Броз. Њу су у тој игри искористили хрватски кадрови у партији, на челу са Стевом Крајачићем. Мотиви су били различити; њима је било важно да скину са позиције број два у Југославији човека српске националности (мада Ранковић на српство није давао ни жуту банку) како би уклонили главну препреку за додатно слабљење централне власти и касније разбијање Југославије, док је Јованка уклањање Ранковића видела као шансу да у случају Титове смрти она, а не Ранковић преузме кормило Југославије.

Бела Крлежа је умрла 1981. године, у Загребу. Јованка је жива, повремено у штампи објављује сећања на живот са Титом и строго води рачуна да не каже истину. Остаће упамћена само као позната српска снајка, последња законска супруга „највећег сина наших народа и народности“.

 

13 коментара

  1. Kompleksi hrvatskog pravoslavca (autora teksta) su toliko jaki da ih se mogu rukama opipat. :S

    2
    4
  2. Ратко Дмитровић по обичају наставља са гнушајућим и мрачњачким ставовима.
    Зашто би ви имали потребе да од коментатора, попут мене, тражите да постови не садрже увреде, личну мржњу итд. – када то Дмитровићеви текстови готово редовно садрже?
    Г. Дмитровићу, “the way you’ll never be”, је управо овај који сте описали у тексту. Ако нисте великан, онда макар не пљујте по другима, већим од вас.
    Драгомир Ковачевић, Мирковићев партизан.

    2
    3
    • Демагогија “непоменикових” следбеника о “братству и јединству” се наставља и у 21. веку!Из дана у дан смањује вам се чланство,лажи се разоткривају,Србију сте завили у црно и вероватно сте “поносни” на свој учинак (у виду “државе Косово” и осталих “демократских” држава,нормално без Срба!),па би још да разваљујете!?Да имате образа,ћутили би “ко заливени” после свега што сте направили српском народу!

      5
      2
  3. Одлично без премца осликаваш и нас њих тоје добро за оне који имају паћење од 1990 године. Али борба унутар КПЈ и СКЈ је почела
    у току дрогог рата где су српски чланови партије ликвидирани на
    сумњив начин има их доста на броју на које нису могле утицати снајке. Само неке да поменем: Васиљ Гаћеша,Матић.па слоњени да несметају Бркић ,Жунић,Благоје Нешковић,Ђилас убијен Пенезић даби
    лако завршили са Ранковићем. Треба тражити кривца у том комунистичком врху које вукао потезе на њиховој табли редоследа.
    Снајке ко снајке слушале су онога које био над њима у приликама
    слатког живота.

    1
    1
  4. Ratko Dmitrovic pise u svom stilu,ISTINA I SAMO ISTINA.
    Pise o Srbima,a kada se pise o Srbima,ISTINA MNOGE BOLI.

    Jasno je da SRBI KATOLICI i SRBI KOMUNISTI,imaju zajednickog neprijatelja,a to je SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA,pravoslavna vera i sve sto iz toga proistice,a pre svega,srpski patriotizam i ljubav prema svojoj otadzbini.

    Zato,tekstovi Ratka Dmitrovica,treba da se UTREZORE,da se sacuvaju,od antisrpskih protuva i izdajnika.

    Kao prilog tekstu,i za SRBE KATOLIKE i SRBE KOMUNISTE,koji su rodjena braca po zajednickom neprijatelju,a to je SRBIJA I PRAVOSLAVLJE…za koje je “normalno” da Srbin promeni ime i veru,a ako na tu ISTINU ukazes,makar to dokumentovao,rasrbljena bagra i antisrbi se uvrede…to je odmah,po njima, “prebrojavanje krvih zrnaca” ili razlog za uvrede,na racun autora…dakle,zelim da ukazem,cinjenicno,na najnoviji,tajkunsko-estradni slucaj,
    srpsko-hrvatskih roditelja…sa “sretnim zavrsetkom” naravno,ZA HRVATE…I KOMUNISTE!

    Naime,Severina Vuckovic,pevacica iz Hrvatske,je iz mesovitog braka,pola Srkinja,pola Hrvatica…udala se za Srbina ,poslovnog coveka Milana Popovica…Dakle,za Srbina.

    Rodilo se dete,mali Aleksandar,i uz najave sretne majke da ce mali biti krsten u obe crkve…za sada je krsten samo u Katolickoj crkvi.Znaci dete,koje ima samo jednu cetvrtinu “hrvatske krvi” je Hrvat.Nista nemam protiv izbora njegove mame…Hrvatice.
    Ali,tri cetvrtine “srpske krvi”,nista ne znace?
    I to je normalno?I na to se ne sme ukazati?
    I to je “hrvatska” ljubav i tolerancija prema muzu,Srbinu?
    Ako je to “normalno”,onda zaista i ne sme.
    A samo postavljam jedno malo jednostavno pitanje ,STA BI DA JE OBRNUTO,sta bi tada rekli KATOLICI I KOMUNISTI???

    2
    2
    • Kako je bilo u Hrvatskoj još u vreme socijalizma mogu potvrditi iz ličnog iskustva. Naime, moje dve tetke,i sestra,Srpkinje, udane za Hrvate, svoju decu su krstile u katoličkoj crkvi, sa obrazloženjem da su im očevi Hrvati, pa eto,po ocu … I deca se sva izjašnjavaju kao Hrvati. Istovremeno, moj brat,Srbin, oženjen Hrvaticom, svoju decu je takođe, krstio u katoličkoj crkvu, doduše bez njegovog prisustva, sa obrazloženjem, pa eto, majka im Hrvatica, …. I deca se izjašnjavaju kao Hrvati. Ovako je u Hrvatskoj bilo skoro po pravilu u mešovitim brakovima. Ali, želim reći da smo svemu tome ipak, mi Srbi sami krivi, a razloge i uzroke ne mogu ni danas da sagledam i objasnim u celini.

      4
      1
  5. Гос,Мајк знам један случај из Лос Анђелоса брачни пар старо седеоца Срба и Хрвата добре породице па исто времено материјално
    имућне Србин момак у трећој генерацији рођених у Лос анђелосу ожени Хрватицу исто тако у трећој герацији рођених Хрвата удајесе
    за Србина и роди сина и ћерку син крштен у Цркви Светог Саве а
    ћерка у цркви Светог Антуна .Родитељи свесно поделише брата и сестру, и тоје Америка.

  6. Cilj autora da tekstom izazove pažnju javnosti je, prosto rečeno, neuspeo pokušaj. Taj bi se njegov trud mogao označiti “prežvakavanjem” odavno poznate teme, kojom se javnost bavila mnogo davno. To je još jedan u nizu Dmitrovićevih neuspelih pokušaja da bude senzacionalan.

    2
    1
  7. Dragan RISTEV

    Čemu ovaj tekst? Krleža Miroslav nije Hrvat! Cincar je, tako je govorio. Pisao je ćirilicom, govorio ekavski, nikada nije bio mrzitelj Srba. Kukavica nije bio, prisetite se dva puta se je prijavljivao kao dobrovoljac u srpsku vojsku i oba puta je dobio udarac u gluteus maximus ( u pozadinu ) da bi se opametio. Sreća je da su pravilno odreagovali tupavi srpski narednici. U NORu nije učestvovao ovaj ljubitelj Srbije, cara Dušana i belog orla. Jugosloven i levičar. Leposava je pokatoličena.
    Ni Tito nije davao žutu banku za svoje hrvatstvo. Izjašnjavao se je kao Jugosloven. Njegovi su poreklom sa bosansko-dalmatinske granice. Hm, hm, hm! Zar Pavelić nema srpske korene? Starčević, Tomson takođe… Razmatrajte slučaj ma kog Hrvata na glasu i opet nailazite na srpske korene. Ipak Njofra je izuzetak, on je Hrvat. I Stipe Mesić. Eto, Stipe ispunjava uslov. Hrvat oženio Srpkinju.
    A što se Jovanke tiče, znate gde stanuje, možda i progovorite koju. Bilo bi dobro da vam ona lično potvrdi njene ambicije da upravlja Jugoslavijom. Jovanka je izazov. Kakav Krleža, kakav Broz?
    Zamislite, Jovanka daje izjavu za Novosti! Pa ni to Kompaniju neće spasiti. Primećujem da je uzaludno da se Tito omrzne. Krleža je pisac velikog formata, i to je problem. Takođe i činjenica da su od 1990. do 2000. na Balkanu Srbi ratovali sa Srbima i na Kosovu i preko Drine i Save.
    Mi Srbiji smo u velikim problemima. Pred bankrotom, masovna nezaposlenost, proizvodnja opada, ne vraćaju se dugovi, pokušavaju da je pounijate. Ugled SPC opada. Umesto da se ukazuje na načine kako da se sruši tiranija SNSa Pečat gunđa, potežu se brakovi sa Srpkinjama. Ali februar 2016, nije daleko. A do tada pljujte i Krležu i Broza! Ali bojim se da ćemo kao Kamil Gregor na putu za Solun da sretnemo nečativog. Pa ipak, nije nas malo. Barem četrnaestak mliliona.
    Jesam li piroćanac ili Papuanac, o tome govori moja krvna grupa, boja očiju, kose, kože, laboratorija jednako koliko i oba porodična stabla. A dični Hrvati bi trebalo da znaju da su im koreni ( osim ako nisu iz Zagorja ) uglavnom srpski. A dični Srbi da uglavnom imaju četvrtinu ili čak trećinu krvi predaka rasejanih od Turske do Mongolije. Kada nas sledeći put budu popisivali izjasniću se da pripadam Korejskom narodu. Pjongjang zna za prioritete. Tamo se ne gubi vreme.

    2
    1
  8. Milanka Vukomanović

    Mislim, koliko se ja razumem u rodbinsko-tazbinsko srodstvo, da je pogrešno naslovljen tekst, jer udajom srpskih ćerki za Hrvate, one postaju hrvatske snajke a ne-srpske, a muževi im Hrvati postaju srpski zetovi, tako da se sve napred rečeno može posmatrati i sa tog aspekta. Drugo, postoji u narodu izreka koja je i sada itekako na snazi-da žensko nema ni prezime ni slavu, odnosno veru-te prema tome sve što je rečeno je-MNOGO VIKE NI OKO ŠTA. Ne tražimo krivca u drugima već prvo u sebi-Čuvajte se Srbi sebe-Rajs.

    1
    1
  9. Gospodine Dmitroviću,
    fenomenala analiza za dvije srpske žbahe. A što se tiče oroza trećaka Krleže, pa ta bitanga nije ni bio član jugoslovenske komunističke partije već belgijske. Ta bitanga je zajedno sa austrijskim kopiletom Brozom strahovo od Mustafe Golubića, pa su ga na tacni predali nacistima, naravno uz Djilasovu pomoć.
    Nego gospodine Dmitroviću, zamolio bih Vas da nešto napišete o dokumentu kodnog naziva “Budimpešta”. Taj dokument su potpisale srpska i hrvatska tajna policija, čini mi se u junu 1991. godine, i u tom dokumentu bukvalno je isplaniran tok rata i stradanje Srba.

  10. Svaka cast gospodine Dmitrovicu, postigli ste cilj koji ste zeleli. Mislim da je bio cilj da vas tekst procita sto vise ljudi, koji ne vole nas Srbe i sve sto je spsko, i tako sznaju istinu koja je ponekad i bolna, za njih.
    Svi negativni kometari pokazuju ostrascenost katolika ili Hrvata, to je dobro, znaci citaju Pecat i vase tekstove, toje pocetak edukacije.

    Jovan Ducic je dovoljno rekao ” nicega se ne boje i nicega sene srame”.

    Da ste napisali neku pohvalu za nekog jaseovackog koljaca sigurno bi vas proglasili za pocasnog gradjanina nekog gada u Hrvatskoj, kao Gotovina danas u Sinju.

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *