Почетна / Друштво / Срби у троуглу патриотизма, колаборације и корупције

Срби у троуглу патриотизма, колаборације и корупције

Пише Драгомир Анђелковић

Додик је за једне, због корупције у РС, оличење негативног, док је за друге, на основу патриотске позиције на коју је дошао, највећи бранилац Српства. Вероватно је истина негде између, али оно што је још важније: његово дело је сјајан пример за анализу важних феномена са којима се суочавамо

Док нас разни западни центри моћи ниподаштавају, пријају нам јаке Додикове речи. Он је спреман да одбруси америчким дипломатама које се мешају у унутрашњу политику Српске. Без длаке на језику проговара о отмици Косова. А ових дана је учинио и оно што се данас не би усудила да уради већина српских политичара: похвалио је Војску РС коју је предводио генерал Младић и истакао њену „историјску улогу“. Но, исти тај Додик је у време док је ВРС бранила наш народ западно од Дрине, био најжешћи противник политике која је довела до стварања Републике Српске. У то време је, условно речено, био нека врста „умереног“ ЛДП-овца. Тако је себи обезбедио подршку „окупационих сила“, које смо 1995. године добили у пакету са мировним аранжманом. Међутим, од тада је у националном погледу битно еволуирао. Отуда је његов пример добар основ да размислимо о смислу српске колаборације, односно да рационално сагледамо да ли она некада може да буде и од користи, и ако је тако – шта све мора да буде са њом повезано да би била продуктивна?

АСИСТИРАЊЕ ОКУПАТОРУ Америка је од окончања рата желела да ослаби Караџићеву Српску демократску странку (СДС), коју је доживљавала као препреку за ширење свог утицаја. Фаворит Запада у РС био је Додик. Он је био прозападно оријентисан и није испољавао национални набој, а с друге стране, врло је вешт у политичким борбама. Зато је Вашингтону деловало да може да завлада РС и потом поведе политику која Американцима одговара. У првој фази то је било еманциповање РС од Србије и слабљење тамошњих национално посвећених политичких кругова. У другој фази циљ је био да БиХ буде централизована, односно РС буде сведена на ниво обичне федералне јединице.
Уз западну подршку, Додик је јачао личну позицију и своју странку (Савез независних социјалдемократа – СНСД). Иако без парламентарне већине, уз НАТО мађионичарске трикове, успео је да постане премијер РС 1998. године и противно политичкој логици поклоњену власт задржи до 2001. То је био период од кључног значаја за Вашингтон, када је за његов рачун Додик успешно реализовао поверене задатке. Успео је да пацификује РС како наш тамошњи народ не би оружјем подржао нападнуту браћу источно од Дрине, чега се НАТО, у страху од копненог рата у „босанским брдима“, ужасавао. Потом, у другој половини 2000. године, свесрдно је подржао организовање из иностранства прве „наранџасте револуције“, која је резултирала петооктобарским рушењем Милошевића.
Све то није могло да не погорша Додиков рејтинг, а Американци не прибегавају политичкој алхемији олако. Прошла је њихова ургентна потреба за Додиком, па иако су га и даље подржавали то нису чинили баш тако да га одржавају на власти, чак и формално противно парламентарним нормама. Но, већ на изборима 2006. године Милорад је постао релевантан фактор, чија моћ се заснива на вољи народа. На изборима одржаним 2006. године, СНСД је добио 43,31 одсто гласова, као и победу свог кандидата за председника Републике Српске. После тога стекли су се услови да Додик, уз подршку мањих коалиционих партнера, после паузе од пет година буде изабран за премијера РС.

[restrictedarea]

ПАТРИОТСКИ ЗАОКРЕТ Поред медијске империје створене уз помоћ Запада, а која је радила за њега, Додиковој победи допринело је и разочарање народа у СДС. Тадашњи председник те странке, а и РС (од 2002) Драган Чавић, у страху од репресија Високог представника (окупационог намесника БиХ, са правима да ради готово шта пожели), показао је превелику попустљивост према захтевима Запада. Са својим сарадницима пристао је да читав низ овлашћења буде пренет са нивоа ентитета на централне органе, а између осталог и да уместо три армије буде створена јединствена војска БиХ. Док је уплашена власт РС из редова, од стране запада стигматизованог, СДС-а, тако поступала, Додику – који је имао добре односе са Бриселом и Вашингтоном – допуштао је да користи националну реторику. Тако је у очима многих постао већи националиста од оних који су важили као такви, но у пракси је и тада посредно асистирао притисцима на РС пошто се никада није солидарисао са угроженим функционерима СДС-а (од којих су готово НКВД-овским методама изнуђивани уступци). А да је Додик био спреман на национални консензус око одбране РС уместо што је вребао упражњена места, они вероватно не би поклекнули.
Такав демагошки приступ омогућио је Додику да загосподари РС. Међутим, после тога код њега је дошло до истинске патриотске трансформације. Чим је успоставио чврсту власт над РС, постао је неспреман да даље удовољава захтевима странаца. Када је доживео РС као свој „феуд“, којим може да влада без НАТО бајонета, није му више падало на памет да прихвати њено даље слабљење. Његовом чврстом ставу погодовала је и промена геополитичког контекста. Од 2000. до 2006. године Русија не само што је стала на ноге, већ је постала и присутнија на Балкану. Тако је, поготово пошто је руски капитал 2007. преузео Нафтну индустрију РС, Москва постала фактор подршке отпору РС даљим америчким притисцима. Коначно, и Западу је било незгодно да превише снажно нападне Додика кога је пре тога величао (и са којим је асиметрично и даље у „шеми“).

КОЛАБОРАЦИОНИСТИЧКИ СПЕКТАР Укратко, од када је Додик преузео РС он се удаљио од САД-а и спречио даљу ерозију РС. Резултат тога је био његов лични тријумф на октобарским изборима 2010, када је у првом кругу изабран за председника РС. Народ је одао признање Додиковом патриотизму на делу (без обзира на његове мотиве), па чак и многи од оних који су га само неколико година раније, не без основа, сматрали „издајником“, почели су да га, такође не без разлога, хвале. То нам указује колико је колаборација комплексна појава.
Израз колаборација, да се подсетимо, има следеће значење: „Сарађивати са непријатељима своје земље, а поготово окупационим снагама.“ Колаборациониста некада сарађује са окупатором зато што мисли да је то за земљу, у околностима у којима се нашла, најмање штетно. Иако су то формално, нису сви колаборационисти и суштински издајници. Ипак, неретко то јесу. Издајници су кад год су суштински спремни да прихвате подређивање интереса своје земље ономе ко је њу (посредно или непосредно) окупирао, уместо да са њим само тактички сарађују, како би купили време или умањили националну штету. А разлика између тих колаборациониста није увек одмах видљива.
Некада су ствари тек са „историјске дистанце“ јасне, па се види да су потези који су деловали као малигно-колаборационистички заправо били то у бенигном смислу. Или обрнуто. Такође, што је највероватније у Додиковом случају, може да се деси да накнадни за нацију корисни потези донекле анулирају оне претходне, који су били штеточинске природе, а произашли су из жеље да се по сваку цену узме власт. Како год било, шта је било остаје у прошлости, битније је шта се данас ради да се заштити национални интерес, односно какав је биланс политичког деловања после неког времена. А Додиков је, у вези са очувањем РС, без обзира на све, позитиван! Но, нажалост, није такав када се ради о унутрашњим потенцијалима Српске за стабилан развој и истрајавање у одбрани државности.

ПОЛИТИЧКА (НЕ)ЗРЕЛОСТ Додик је од 2006. бранио Српску „споља“, али ју је, нажалост, слабио „изнутра“. Његов режим је допустио да све могуће системске злоупотребе – од корупције, преко лоповлука, до непотизма – метастазирају. Од њих очито не намерава да одустане ни сада. То се закључује судећи и по томе што је Додиков кум Шкрбић, који је, како се стиче утисак, као министар руинирао здравствени систем РС, те га грађани виде као „егземплара“ свега наведеног, награђен местом амбасадора у Београду. Иста она саможивост која је садашњу власт у РС некада гурала у раље опасне колаборације из које се извукла, њу је увукла и у мрачне лавиринте корупције, у којима је остала. То резултира друштвеном дестабилизацијом РС. Држава која изнутра труне, уз сав патриотизам свог народа, много мање је отпорна на спољне изазове.
Наредна, изборна 2014. година, вероватно да ће донети одлазак Додика на кога су многи у РС кивни због свог социјалног статуса. Патриотска реторика то не може да компензује. Сам по себи Додиков пад би био најприроднији расплет проблема системских девијација у РС. Но, још већи проблем би било то да се због револтираности садашњим режимом, национално свесни део опозиције какав је СДС (који се ослободио Чавићевог белега), упетља у непринципијелне игре које покрећу неки евроатлантски кругови (не сви јер неки од њих и даље сарађују са Додиком). У ДОС који је сменио Милошевића, из погрешних политичких калкулација, улазиле су и неке патриотске странке. А оно што су тако постигле није било нимало патриотско, односно последице по државу су биле много горе него да су опстали сви ранији недостаци (којих је и те како било). То не смемо да понављамо у РС, што наравно не значи да дражавотворни део опозиције не би требало да се храбро бори за промене, које би сузбиле системски криминал и тако ојачале РС.

ФАРСА ИЛИ ОБРЕНОВИЋЕВСКА ПОЛИТИКА? Све речено може да се пројектује и на Србију. Садашња, као и свака претходна наша власт после 2000. била је више-мање колаборационистичка. Она, ради онога зашта мисли да ће довести до економског опоравка Србије чини велике уступке. Но, спрам онога што је Додик радио од 1998. до 2001. године, чак и ту се ради о ружичастој колаборацији. А време ће показати какве ће бити њене последице: да ли ћемо успети да очувамо минимум националних интереса на КиМ или ће наша генерација бити запамћена као она која се одрекла те свете српске земље. Желим да верујем да ће Србија наћи модалитет да доношењем Уставног закона (о чему из неког разлога сада не прича ни власт, ни опозиција) и адекватном имплементацијом „Бриселског споразума“, очува бар посредно какве-такве позиције на КиМ, односно спречи промену стања на терену у корист Приштине. Уједно, да ће наши уступци бити економски валоризовани. Што се система тиче, он је већ почео да се побољшава. Србија је, што се за РС нажалост не може рећи, ове године мање у корупционашко-криминалном глибу него што је то била прошле године.
Ако би очували макар минимум националних интереса на КиМ и коначно ушли у фазу економског напретка – историја ће морати да призна да се у Србији сада води „обреновићевска“ политика. А колико год она некада била оцрњивана, не би требало смести с ума да није било Милоша Великог Србија би данас, вероватно, била мања него што јесте, а и знатно касније би се ослободила отоманске окупације. Но, економски опоравак, чак ако до њега дође, не може да компензује тотални национални суноврат ако се он, не дај боже, деси. И када се нешто даје то не сме да буде толико да обесмисли оно што се добија! Тако је и на другој страни патриотско-системског ребуса. То видимо на примеру РС, где патриотска реторика не може да сакрије све оно негативно што је Додиков режим учино на плану черупања народа. О свему томе требало би да размислимо док неки славе, а други куде Датум, и у РС се обележава Слава Младићеве јуначке војске. Јер, није све што делује као колаборација смак света, нити је патриотизам компензација за системски криминал. Политика је сувише озбиљна ствар да би о њој судили на основу емоција!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Сузана Коризма

    Невероватно! Кад данас неко пореди политику Милоша Обреновића са политиком актуелне владе просто је невероватно, јер су те две политике дијаметрално супротне! Наиме, Милош је нудећи „шарену лажу“ успео да прошири Србију, а ови данас у замену за „шарену лажу“ смањују Србију! То је заиста неупоредиво и молила бих аутора да добро размисли кад нешто овако „паметно“ напише, или бар нека прочита то што је написао. А што се тиче“корупционашког-криминалног глиба“ у коме се Србија налази, нешто не примећујем да је мањи! На основу којих информација је аутор закључио да је ове године боље? Ко је осуђен за корупцију? Можда Дулић? Можда Мишковић? Колико је мени познато Дулић је ослобођен, а Мишковић је, све у свему, оптужен за утају пореза, а не корупцију. Ако би пошли том логиком, требало би све предузетнике ухапсити, јер сви, на неки начин, ако желе да опстану, врше утају пореза! Да неко не схвати погрешно, сви треба да плаћају порез, али сви и они који раде „на црно“! Нико није оптужен ко је помогао Мишковићу да постане то што је постао!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *