Семе привредног самоуништења

Пише Наташа Јовановић

Уместо да сопствене пољопривредне институте који се баве производњом и прометом семена додатно помаже, па и користи, држава Србија их својим маћехинским односом гура у стечаје и друге финансијске невоље, што наше тржиште хране чини све рањивијим пред страним, нарочито ГМО лобијима

Када политичари причају о пољопривреди као великој развојној шанси, јавност то често узима здраво за готово, делом због тога што је у тој истој јавности дуго стварана и увелико створена слика да Србија и није способна за нешто сложеније него што је пољопривреда: странцима ваља препустити индустрију и трговину, на пример, док ми овдашњи боље да се држимо узгоја стоке и житарица, јер то ипак није посао за господу са уређеног Запада. Али, сада, када су индустрија и трговина заиста предата у руке странцима, сада тим истим странцима одједном недостаје и пољопривреда, па би и њу да узму под своје.

Тачније, није то одједном. Само неупућени (или лакомислени) могу да помисле да у нечему што је потенцијална развојна шанса целе једне земље – а пољопривреда је уистину та привредна грана која би могла да покрене Србију са мртве тачке – странци, онако халапљиви какве смо их упознали, нису препознали вредан плен. Поготово због тога што пољопривреда није нимало банална делатност. Ма колико блазиране и покондирене „елите“ из Београда и других српских градова, навикле да се ругају „сељацима“ и свему што „сељаштво“ може да представља, ниподаштавале пољопривреду, чињеница је да се ту ради о врло уносној и економски веома исплативој привредној грани, која је све само не банална. Напротив, пољопривреда је врло компликована работа, која за себе везује и разне видове других привредних грана, као што је, на пример, трговина.

То поготово важи за индустрију пољопривредног семена, односно за стварање и дистрибуцију истих. У Србији, сва индустрија семена налази се у рукама института, који постоје и раде већ деценијама, и то са поприличним успехом, о чему је „Печат“ унеколико писао у прошлом броју, када је тема о институтима начета.

 

ВРЛО ПРОФИТНЕ УСТАНОВЕ Неупућени би могли да помисле да се у причи о институтима ради о непрофитним научним установама које и немају неку строго практичну примену или прагматичну, тренутну вредност. То је, међутим, погрешно уверење, барем када је о пољопривреди реч. Пољопривредни институти су снажни привредни субјекти, са врло развијеном производњом, али и секторима који се баве продајом и пласирањем производа. Институти о којима пишемо нису некакве оазе научника које броје по неколико десетина ускостручних експерата. Да се разумемо, ни као такве их не би требало олако препуштати било коме, али институти су далеко компликованије и значајније фирме, које су до сада успешно одолевале „изазовима транзиције“. Практично, на прсте једне руке могле би да се изброје фирме које су у ових 13 година свеопштег пропадања избегле мрачну судбину транзиционог губиташа, а у том набрајању би се увек нашло места најмање за три пољопривредна института: Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду, Институт за кукуруз у Земун Пољу, и Институт за воћарство у Чачку. Сва три се баве производњом и продајом семена, што свакако није никаква случајност, јер пољопривредно семе је несумњиво веома тражено на светском нивоу.

У целом том привредном ланцу, пољопривредни институти за семе јесу централни фактор, али никако нису једини. Од семена „живе“ и произвођачи, који, како кажу стручњаци, преживљавају управо захваљујући институтима, затим дорађивачи, и на крају дистрибутери. Када се све сабере, добијају се хиљаде запослених чији је рад уско повезан са институтима и завистан од њих. С обзиром на успехе које српски институти и пратећи сектори постижу на светском нивоу, јасно је због чега би пољопривреда, а нарочито производња и трговина семеном, реално и могла да буде развојна шанса целе Србије.

[restrictedarea]

Још једна од специфичности овог ланца је, истичу стручњаци, то што он захтева и стручне и практичне, способне кадрове, какви се већ деценијама и образују управо у институтима. Баш због разгранате практичне примене науке на конкретну производњу, пласман и продају врло тражене робе, пољопривредни институти семена јесу, у теорији, идеални расадници високо квалитетних људских кадрова, какве је немогуће одшколовати у високошколским институцијама попут факултета, јер тамо не сакупљају практично знање и искуство. Нормално да је у реалности слика унеколико другачија, то јест да рад у институту није никаква гаранција да ће кадар оданде изаћи способнији и кориснији него што је у институт ушао, али нимало занемарљиви пословни успеси које српски институти семена постижу ипак показују да се од идеалне теоретске замисли није много одмакло.

 

СРБИЈА НЕ ИНВЕСТИРА То даље значи да ће штета од евентуалног пропадања института бити далеко већа него што се то може изразити чистим бројкама, иако су и бројке довољно застрашујуће. Уколико Србија допусти да институти пропадну, остаће без прилике да уопште ствара, односно обучава кадрове способне да играју значајну улогу у производњи, пласману и продаји семена. Укратко, српска пољопривреда од таквог ударца не би могла да се опорави деценијама (уколико би јој уопште и било допуштено да се опоравља, а тек за то, на основу искуства из других области, немамо никаквог основа да претпоставимо да је могуће).

Јасно је онда због чега је странцима стало до тога да пољопривредни институти у Србији буду сведени на просјачки штап са досадашњих висина. Оно што није јасно, јесте због чега држава Србија то допушта. То допуштање подразумева, између осталог, да Србија ни на који начин није кредитирала, субвенционисала, дотирала или на било који други начин инвестирала новац у ове институте.

Пример Института за кукуруз у Земун Пољу је врло речит и говори колико је то пропуст. Институт је у протекле четири године, да би се извадио из финансијске дубиозе у коју га је бацило претходно руководство (чији је део, да подсетимо, недавно враћен на управљачке позиције, што је изазвало врло велико противљење и синдиката и стручног кадра, а посредно и ове текстове у „Печату“), био принуђен да развија и шири своју производњу, а за то су му биле неопходне инвестиције. До инвестиција је долазио тако што се задуживао код банака. Нормално, пошто је банкарски сектор први био препуштен странцима, Институт је морао да се задужује код страних банака, односно код њихових овдашњих филијала. Пошто се пословање Института стабилизовало, Институт је био у стању да од профита уредно враћа позајмљен новац и плаћа рате, са све каматама. Само на основу камата, Институт је за протекле четири године исплатио банкама непуна четири милиона евра. То је новац који је могао да заврши у државној каси да је државна управа у претходне четири године показала разумевање или барем интересовање за проблеме и потребе пољопривредних института као што је овај у Земун Пољу.

 

ПОВЕЋАЊЕ ТРОШКОВА Није Институт за кукуруз једини који је на удару. Још 2010. је, примера ради, Центар за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару гурнут под стечај, иако за то није постојала законска основа. Упућени у тамошња дешавања незванично говоре да се у свему могу препознати прсти Бошка Ничића, локалног моћника из редова Уједињених региона Србије (то је последња, за сада, инкарнација политичке организације Млађана Динкића), а наводно је мета свега нимало занемарљива имовина Центра која је у игри.

После прошлогодишње промене власти – али не и политике – агонија института и предузећа која се баве производњом и продајом семена само је настављена. Добро обавештени извори тврде да је сада у питању и озбиљна политичка игра, пошто је у игри чак и фотеља министра пољопривреде Горана Кнежевића, коме се одавно предвиђа да му се дрма столица. Наводно, ново-старо руководство Института за кукуруз повезано је са одређеним интересним групама које би радо да склоне Кнежевића. Није баш најизвесније да у овим гласинама има истине, мада, руку на срце, искуство налаже да их не одбацујемо олако, јер су се управо гласине у прошлости испостављале као најтачније.

Коначни циљ свега овога се, наравно, само назире, али нас пракса из минулих 13 година упозорава на то да оно што се назире обично на крају буде и остварено, уколико је неповољно по Србију. А ово унижавање и маргинализовање института – који се, на пример, тренутно оптерећују и неприродним приливима запослених, по педесетак, па и стотину њих; све махом нестручни партијски кадрови који сигурно неће допринети напретку предузећа; напротив, само ће вишеструко увећати трошкове, не само на име личних доходака, већ и на име штете коју ће направити својом нестручношћу – планирано је да исходује њиховим повлачењем, како би српско тржиште семена, са свим својим извозним потенцијалима (Русија као непресушно тржиште, на пример), преузеле стране компаније. Штета од свега тога не би, наравно, била само финансијска, нити научна и кадровска, мада ни таква не би никако била занемарљива. Највећа штета је то што би српско тржиште, и иначе слабо заштићено, онда било „на изволте“ интернационалним корпорацијама које би ем диктирале тржишне услове (цене) хране, ем имале прилику да експериментишу са генетски модификованом храном.

Непроцењив значај

Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду, истиче у изјави за „Печат“ да су институти за производњу семена, али и они воћарски и виноградарски какав имамо у Чачку, од изузетног државног значаја, и то по више основа:

„Прво, ови институти представљају последњи бастион националне одрживости агропривредног сектора у најзначајнијем сегменту – семенској индустрији. Друго, они представљају и националну брану, која спречава генетски модификованом семену да загосподари нашом пољопривредом. И треће, са губитком, гашењем или приватизацијом ових установа, Србија би изгубила значајна извозна тржишта, од Русије и Белорусије до Индије и даље, на којима пласира своје семе.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Standard zivota u Australiji i Novom Zelandu je pri vrhu zbog dobro razvijene poljoprivredne industrije. Ako nece Srbi da budu seljaci neka se prkrste u farmere. U zdravje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *