Сцена у транзицији

Пише Рашко В. Јовановић

Да ли идемо у сусрет неминовној приватизацији београдских позоришта и хоће ли се у случају наменске приватизације театарских кућа поновити пракса која је обележила својинску трансформацију биоскопске мреже у граду

Као удес, што је сустигао београдске биоскопе који су, сви одреда, после приватизације већ неколико година затворени, наднео се и над позориштима која финансира Градска скупштина. Због недостатка средстава у буџету града знатно су смањене дотације што су донедавно мање-више редовно пристизале, те је због тога већина београдских театара свела број премијера на две-три у сезони и умањила број извођења представа уопште. То се могло приметити не само нетом прохујале, већ и претходне сезоне током којих су поједина београдска позоришта (Југословенско драмско, Београдско драмско и „Звездара-театар“) извела по једну-две или највише три премијере, што није ни трећина дотад извођеног броја премијера у једној сезони! Позоришта су најпре саопштавала да немају довољно средстава за опрему премијера, да би после, вероватно због трошкова расвете, смањила и број реприза, тако да су знатно проредила подизање завесе на својим сценама. Нека позоришта, као Народно и „Бошко Буха“, имала су уобичајен број премијера. Како се Народно позориште, као установа националнога значаја, финансира из републичкога буџета, средства за опрему уобичајеног броја премијера у овом театру чини се нису недостајала. Позоришта „Атеље 212“ и „Бошко Буха“, иако на градском буџету, успевала су у претходној сезони захваљујући појачаној активности и доброј попуњености представа, да „намакну“ потребна средства и реализују уобичајен број премијера, што им протекле сезоне није пошло за руком. Међутим, како су у овој години у градском буџету поново смањена средства за позоришта тако да су она лишена могућности да припремају нове премијере, поставља се питање њиховог даљег рада. Говори се да ће неминовно доћи до њихове приватизације, с тим што би само једно или два позоришта могла бити на градском финансирању. Према томе, остаје евидентна потреба да се обави поштена наменска приватизација, односно да се не понови оно што се догодило са биоскопском мрежом у граду. Поучени искуствима и последицама приватизације, и то не само биоскопа него и издавачких предузећа, морамо бити песимисти у очекивању тога, како по свему изгледа, неминовнога процеса. Прибојавамо се да ће и позоришта у приватизацији проћи као биоскопи, тј. да ће им улази и фоајеи постати кафићи или ресторани брзе исхране, док ће се дворане затворити и, у већини случајева, претворити у магазинске просторе. Зато је неопходно избећи приватизацију позоришта, јер их ионако, с обзиром на број становника главнога града, има мало! Или, ако је већ обавезно приступити приватизацији сценских установа, онда се тај процес мора спровести искључиво наменски, тако што ће сваки купац (уколико их уопште и буде!) бити дужан да поред реализације социјалнога програма, кад је реч о стално запосленима, истовремено обезбеди и наставак континуиране позоришне делатности у свим дворанама позоришта чији је власник постао. Ако се прихвати концепт према којем би се на буџету задржала само два позоришта, од којих би једно било за одрасле, а друго дечје, сви остали постојећи београдски театри би се приватизовали. Неминовно се већ овога тренутка мора помишљати и на то шта ће се догодити ако се не појаве одговарајући купци, те приватизација не може да се реализује. Но, било како било, не би се смело дозволити затварање ниједног позоришта у нашем главноме граду.

[restrictedarea]

ДАНАК ИЗВОЂАЧКОМ СТИЛУ Већина београдских позоришта, добро је познато, настала је и почела редовну делатност у тегобним условима током прошлога столећа, и то углавном у годинама после Другога светскога рата: Београдско драмско позориште и Југословенско драмско позориште (1948), Позориште лутака Србије – данас Мало позориште „Душко Радовић“ (1948, отворено 1949), Дечје позориште „Бошко Буха“ (1950), Хумористичко позориште – данашњи наследник Позориште на Теразијама (1951), „Атеље 212“ (1956), Позориште лутака „Пинокио“ (1972), „Звездара-театар“ (1984), „Битеф-театар“ (1990) итд. Приватизација било којег београдског позоришта, наравно, била би непожељна. С друге стране, данашња ситуација у којој се налазе београдска позоришта неодржива је и недопустива за једно уређено друштво, које жели да води смишљену и дугорочну политику у свим сферама културнога живота. Као што је познато, неизбежна последица смањења броја премијера у већини београдских позоришта, с једне стране, проузроковала је нерад или недовољно деловање стално ангажованих глумаца чланова позоришних ансамбала, док је, на другој страни, створила не само изузетну репертоарску монотонију каква се у нас не памти, него и празнину која одбија гледаоце од позоришта, а умањени број представа уопште потенцијалним посетиоцима у знатној мери и онемогућује одлазак у позоришта.
У свим београдским позориштима, изузимајући Народно, углавном се „врти“ пет-шест наслова: поред осталих, приказују се и представе које су премијерно изведене пре петнаест и више година. Такође, поједина позоришта, уштеде ради, у редовни репертоар сврставају студентске дипломске представе. Тако је у редовни репертоар сцене „Бојан Ступица“ Југословенског драмског позоришта уведена представа Нушићевог „Покојника“ у извођењу студената Факултета драмских уметности. Не знамо само хоће ли млади глумци који играју у представи добити и ангажман у том позоришту? – Наравно да немамо ништа против репризирања представа као што су „Буба у уху“ Жоржа Фејдоа, која се у Југословенском драмском позоришту у режији Љубише Ристића непрестано приказује 42 године или пак представа Стеријиног „Кир-Јање“ у режији Егона Савина, која је на репертоару Народног позоришта већ 21 годину, те је недавно добила награду „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београда. Међутим, у недостатку нових, репризирају се поред дуговечних и представе од којих поједине, иако скоро премијерно изведене, имају одзив веома малог броја гледалаца, те се понекад дешава да се заказане репризе отказују! Та појава, нарочито када је реч о класичним делима наше и стране драмске баштине, најчешће је последица њиховог постдрамског сценског упризорења, које публика нерадо прихвата. Значи, до мањег интересовања гледалаца за позоришне представе у време тзв. врха сезоне не долази толико због репертоара, односно због лоше одабраних текстова за приказивање, колико због самог начина извођења, што ће рећи због примене постдрамског извођачкога стила, који делимично одговара углавном само неким сценским делима насталим у новије време.
Не би требало изгубити из вида да попуњеност позоришних дворана зависи и од цена улазница. Као што се и могло очекивати, поједина позоришта, као на пример Југословенско драмско, снизила су цене улазницама и одмах забележила већи број посетилаца. Дабоме, поставља се и питање бесплатно подељених улазница. У условима економске кризе, која по правилу жестоко погађа тзв. средњу класу из које се регрутује највећи део потенцијалних посетилаца позоришта, у пласману позоришних представа присутна је и деоба бесплатних улазница, односно пропусница за улаз на редовне представе, које се обично дају не само школској и студентској омладини, већ и члановима колектива појединих фирми које су стални спонзори позоришта или пак само појединих представа. Бесплатних улазница, у мањој или већој мери, биће и убудуће, али нама је нејасно зашто се оне деле и за премијере, за које се улазнице и не продају! Да се разумемо: нисмо против бесплатних улазница, али сматрамо апсурдним праксу готово свих позоришта у Београду да за премијере уопште не продају улазнице, уместо да поступају супротно, што ће рећи да их продају, и то по вишој цени од улазница за репризне представе! Поготово, што одређен број политичара добија бесплатне улазнице не зна се зашто, будући да у највећем броју случајева немају никаквих заслуга за културу, за позориште напосе. Осека позоришне публике у Београду почиње у пролеће, како се обично сматра, пошто угоститељи изнесу кафанске столове и столице на улицу. Нажалост, ове године осека је почела још у фебруару, иако није било хладноће и снегова. Видећемо како ће даље бити, мада не верујемо да ће се посета позоришним представама знатније повећати, с обзиром на то да се у већини позоришта не припремају нове представе.

ЈОШ ЈЕДНОМ О „ИЗЛАЗНОСТИ“ У Београду се често може чути када се разговара о позоришту термин излазност. Обично се говори (о томе смо и ми више пута писали) како је на појединим представама велика излазност. Нису у питању изласци глумаца на позорницу, већ се ту мисли на изласке гледалаца са представе. Излазност није појава новијег датума у нашем позоришту. Она прати БИТЕФ још од његовог оснивања, али се последњих година интензивирала на представама наших позоришта, нарочито када се приказују неки текстови савремених страних, али и појединих наших писаца или пак када је реч о сценским извођењима режираним у постдрамском маниру. Ако се деобама бесплатних улазница решава питање попуњавања полупразних (или празних!) дворана на појединим представама, за питање излазности са представа није пронађено решење, јер присуствовање представи зависи искључиво од слободне воље сваког појединца који је дошао у позориште. Међутим, исто као што помно прате број посетилаца на свакој представи, одговорни у позориштима би ваљало да прате и кретање излазности на појединим представама.
Још једна појава карактеристична је за данашњи позоришни тренутак Београда. До ње је дошло и због смањене продукције условљене недостатком средстава која су позориштима пристизала у виду дотација из буџета града. Таква ситуација нагнала је позоришне управе да своје дворане издају разним слободним драмским групама ad hoc окупљених око одређеног пројекта. Дакле, већ присутна пракса у општинским установама културе, такође лоше финансираним или нефинансираним уопште од стране оснивача, преселила се сада и у нека позоришта која финансира град. А ad hoc окупљене групе по правилу приказују ефемеран репертоар, будући да су заинтересоване само да остваре што веће приходе. Другачије речено, у питању је претежно фриволан забавни репертоар углавном страног порекла, мада има и домаћих дела. Ако наведемо само неколико насумце одабраних наслова биће свакоме јасно какав је репертоар све присутнији на београдским сценама, како позоришних, тако и оних у општинским установама културе: „Чорба од канаринца“, „Боинг-Боинг“, „Последња шанса“, „Позови М ради ужитка“, „Вечера будала“, „Шетња са лавом“, „Стоп! Страна 89“ итд. Неки од наведених наслова били су некад у редовном репертоару појединих београдских театара, па су, пошто су „изиграни“, повучени са репертоара и сада имају „други живот“ као пројекти самосталних група. Како се види, све те представе не могу заменити недовољан број премијера на сценама водећих београдских позоришта, али могу привући претежно млађу публику, која заслужује да јој се понуде представе рађене према вредним књижевним текстовима, а не само извођења са једином претензијом да буду забавна. Заинтересован посетилац, чак и веома искусан, тешко ће се снаћи у овом лавиринту наслова у којем има свега и свачега. Једно је сигурно – има сасвим мало истински вредних позоришних дела, што свакако умањује уметничке ефекте који може произвести овакав репертоар срачунат једино да на сваки начин забави гледаоце и ништа више.
Досад смо се бавили деловањем дотираних професионалних позоришта и установа културе у појединим општинама главнога града. Наравно, посебну пажњу изискује деловање приватних позоришта којих у Београду нема много (једва да се могу набројати на прстима једне руке). Два приватна позоришта изискују посебну пажњу – опера и театар „Madlenianum“ у Земуну и позориште „Славија“. Ако је делатност „Madlenianuma“ значајна двоструко, пошто покрива два подручја – драмско и оперско-балетско, и то смишљеним неговањем уметнички провереног репертоара, који омогућује високе креативне домете на сцени, онда је позориште „Славија“ познато по томе што приказује претежно дела лакшега репертоара, с тим што има представе свакога дана без изузетка почев од 1. септембра, па до 30. јуна, и што једном годишње организује Међународни позоришни фестивал „Славија“ обично у трајању од десет дана. Како делатност ових позоришта знатно обогаћује престонички позоришни живот, што је данас уистину потребније него икад, она заслужује посебан осврт. Овом приликом задржаћемо се само на констатацији да театри „Madlenianum“ и „Славија“ представљају посебне драгоцености у укупној позоришној понуди Београда која је углавном у знаку булеварског репертоара. Имали смо већ прилике да укажемо на појаву булеваризације наше позоришне праксе. Нема сумње да прожимање репертоара сцена општинских установа културе, који је у основи конципиран у духу традиције булеварскога позоришта, са репертоаром професионалних позоришних сцена води до булеваризације нашег позоришта уопште. До тог прожимања неминовно долази само по себи и то од оног тренутка када професионална позоришта, у недостатку средстава, почињу да уступају или издају своје дворане које сами користе два до три пута седмично глумачким трупама ad hoc формираним, које су досад имале проходност само до сцена општинских установа културе. Тако се булевар проширио и на институционализована позоришта, односно освојио је позиције које не заслужује. Погрешна уметничка политика наших позоришта, која се често манифестовала и непостојањем било какве репертоарске оријентације, напоредо са неповољним материјалним приликама, како видимо, узима све више свој данак.

[/restrictedarea]