Променили смо се

Милорад Вучелић, главни уредник

Непосредно по окончању Другог светског рата 1945. представници нових власти су понудили да и Југославија добије право да део Немачке стави под окупациону управу. Образложење је било да имамо више жртава и више ратних заслуга за победу над Немцима него Французи. Наша понуда је одбијена. Што би рекао наш народ „Бог нас је погледао“, јер можемо мислити шта би нам све данашњи Немци због тога радили када нам, и без тога, раде ово што нам раде. Лако је поверовати да би српска кривица била упоредива са Немачком за холокауст. Могли бисмо извлачити и друге закључке у стилу где смо и ко смо били некада, и докле смо догурали, и колико смо се дубоко срозали. Какве нам је све дивоте Трећи Рајх нудио ако прихватимо да уђемо у тадашњу Нову Европу, па их одбисмо, а сада сваку шикану покорно и са изразом среће и задовољства примамо.
Са те тачке, данашњег опадања или слободног вишестраначког пада врше се стални покушаји својеврсног историјског поравнавања и трпања у исти кош свега и свачега у прошлости. Повлачи се нека лажна права линија историјских одговорности и кривица да би се амнестирали и разумели данашњи порази и капитулације.
Тако, да не идемо даље у прошлост, изгледа као да после 1945. нико од српских политичара није био свестан процеса који се одвијају на Косову, у Војводини и у Тимочкој крајини, и да није покушао да нешто уради. Испада да је Броз без икаквог отпора радио то што је хтео да би донео конфедерални Устав СФРЈ 1974. године. И онда, пошто минулих година прошлог века нико ништа није покушавао паметно да учини, грешке су се нагомилале и морало је доћи до овога до чега је дошло Бриселским споразумом.

[restrictedarea] Неће бити да је тако. Броз је морао у периоду од преко две деценије да се жестоко обрачунава са најзначајнијим српским политичарима попут Благоја Нешковића, Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића, те читаве Службе државне безбедности, а да о национално селективном интернирању на Голи оток и не говоримо, а све то да би кренуо у потпуно антисрпско успостављање аутономних покрајина у независне републике. Требало је и пронаћи праве титовце међу српским руководицима што је тада, изгледа, било нешто теже него данас када их има тушта и тма. Тим сводочанствима и чињеницама ћемо се, иначе, убудуће подробније бавити, али ћемо за ову прилику издвојити случај Благоја Нешковића, послератног лидера српских комуниста. Његове ставове сажето је изложио наш угледни историчар Љубодраг Димић, објављено у поговору књизи Венцеслава Глишића „Досије о Благоју Нешковићу“:
„Разматрајући питање разграничења Србије са Македонијом Нешковић је македонске захтеве сматрао ‚врло уским и неправедним‘. Није био спреман да чини територијалне уступке око Прешева и манастира Прохор Пчињски… Подједнако оштро и са псовком реаговао је на захтеве да се делови источне Србије насељени влашким становништвом припоје Румунији. Сматрао је да би Мађаре требало иселити из Војводине и на тим просторима населити српско становништво из Мађарске. Када је Тито од тога одустао (на преклињање Маћаша Ракошија), Нешковић је код њега отворено протестовао. Такви ставови накнадно су тумачени као националистички и шовинистички“.
Следи и наставак овог сажимања: „Нешковићеви погледи на национално питање оцењивани су као погрешни. У данима обрачуна са њим истицано је како он сматра да је национална политика КПЈ ‚штетна по српски народ‘… Критиковали су његово негирање аутономије Косова и Метохије и тврди став да би та област требало да буде ‚обичан округ‘ унутар Србије. Мишљење да су ‚Шиптари тешки грешници из рата‘ и да свако њихово исказивање незадовољства може бити санкционисано исељавањем, такође је оцењивано као недопустиво. Накнадно је оптуживан за нетрпељивост ‚против другова Словенаца и Црногораца‘. Називан је ‚затрованим шовинстом‘ који сумња да Б. Кидрич и Ф. Лескошек ‚раде на штету Народне Републике Србије, а у корист Народне Републике Словеније… Нешковић, несумњиво, није припадао оном кругу српских комуниста који су били спремени да без поговора носе хипотеку ‚великосрпског хегемонизма‘“.
Значи, није нимало лако било некада сломити Србију и неке српске политичаре, и зато нико нема право да тражи у прошлости алиби за то што се данас шапатом пада и клечи. И тако, док се клечећи молимо за наклоност немачких пријатеља и дивимо се у неограниченим количинама римском цару Константину и времену када нас није било на Балкану, накнадно приметисмо како нам сигурном руком присвајају Руђера Бошковића и Николу Теслу кога ми Срби не можемо ни да сахранимо како треба. Све отимајући се о Константина и Милански едикт, посвећени новом Хашком Механизму, Рекому и аветима из бирократског сивила Брисела, заборависмо да државно обележимо 200. годишњицу светог Петра Петровића Другог Његоша. Оно што нам је некада западало за грло сада само од себе просто клизи. Мењамо се.
И тако промењени, преко својих званичних представника хрлимо у ЕУ Загреб, нову престоницу Југосфере. И тамо нам на лицу места и без мрве нашег отпора преузимају поред Тесле и Ива Андрића, кога проглашавају хрватским књижевником.
Па ево у част тог општег проглашења и славља, и делић једног Андрићевог писма из 1912. упућеног из Загреба у којем је тада живео:
„Ко зна је ли Хрватска најмизернија земља у Европи, али ја знам да је Загреб најбедније место у Хрватској, јер ми, мрки и озбиљни синови с Југа, не можемо да нађемо смисла овом црвоточном и алкохоличном граду, где масна јела успављују дух и где вино очи вара. Овде се за годину дана постаје животиња, а за двије шпијун…“
Да закључимо много се тога у Србији променило, у понечему чак и до непрепознатљивости. Толико се тога променило да делујемо сасвим нешкодљиво и безопасно, и просто не видимо шта би било ког нашег противника могло онеспокојити или чак уплашити.
Сумња може пасти само на сенку Гаврила Принципа уочи Стогодишњице Првог светског рата, као и на дела и стихове које су му посветили наши највећи песници. За ову прилику издвајамо нашу песникињу Милену Марковић и завршне стихове њене песме „Лаку ноћ синови моји“:
„Чекајте
радите склекове
наше ће сени ходати по бечу
лутати по двору плашећи господу
чекајте
лаку ноћ синови моји.“

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. никад нећете погрешити, када објавите одговарајуће стихове, није ни чудо, да су толико `опасни` ?!

  2. Да гос, Вучелићу променили смо се “ОД ГОРЕ НАДОЛЕ” шта желим
    рећи : Од Регента који је започео падо Досовске ЖУТО КАРТЕЛОВСКЕ
    и ове СТИРОПОРСКЕ власти.Главну кривицу сносе носиоци власт и они који су подржавали оне до другог рата, а нарочито брозовско време. Милошевић је био нуз продукт Броза а ови после Милошевића
    Јудини сребрењаци Сегедина и БудимПеште Сороша и Вашингтона.

  3. Posle skore smrti oca nasledio sam neke njegove dokumente od 1939 do 1945. Posto je bio vojno lice u Kraljevini, a kasnije i u JNA, napisao je a i dobijao odgovore od “nadleznih” iz Brozove vlade. Dakle taj Broz je bio bez svake sumnje diktator koji je znao kako da manipulise srpske i jedino srpske radnike i seljake, koji ocigledno i dokazano ostadose ispranih mozgova. Tu je isto tacno da je isti Broz, sve radio bez ikakvog otpora samo u Srbiji, a u svemu sto je uradio, ukljucujuci u to i ” U Srbiji postoje dve republike, Kosovo i Vojvodina ” ( Tako je govorio J.Broz Tito 1968), bio podrzan od strane srpskih proletera.Danasnj a vlast kao i ona Miloseviceva je kopija Brozozslavije, s izuzetkom sto je shvatila da je bolje imati sigurne saveznike nego macku u dzaku. A, proleteri koji se vode nacinom razmisljanja Crnog Gruje,” idemo u rat da se bijete, neki cete poginete a neki cemo da ostanemo zivi”, neka obese to macku o rep i neka to propovedaju svojoj braci proleterima.

  4. Konetar je napisan besprekorno. Ali ono sto mi smeta je ruka koja je ovo napisala. Gospodine Vucelicu, niste Vi krivi za sve sto nas je zadesilo, ali ste ipak bili deo toga. SM je bio americki igrac, a Vi njegov prijatelj. Verujem u promenu politickog kursa, ali tek i nakon priznavanja gresaka i ISKRENOG pokajanja!

  5. Hebiga, dokle bre “opet Tita kriv”..? za 90 tu i posle 90 te..?

    http://www.youtube.com/watch?v=nGwmRH-8vsw

  6. Poštovani gospodine Vučeliću,Ustav iz 1974g.Nije tome kumovao samo Broz,već je bio star.Hrvati,slovenci,šiptari,svi su imali veća prava od nas.Kako su se ponašali naši srbi.Setite se,Draže Markovića,da ne nabrajam.Srbi su od Tita napravili veličinu,zanemarili svoj interes,mislim da odgovor leži u nama.Išla sam u školu kada su dalekih 60g hrvati bacali kola u more s Beogradskom registracijom.Tereza Kesovija je toliko lajala na Srbiju,anaš otporaš Ivanović,poziva u goste i još mnoge osvedočene neprijatelje.Ko je taj dOS-ov sluga,vodi neke isprazne emisije,ne mogu biti gluplje,a ko sedi u studiu?Ko su bili šefovi i direktori u to vreme,a ko je sada?Svi pljuju po nama,naš hleb jedu,tačnije,otimaju ga od nas.Crnogorci nas ruže,a naš premijer Dačić se kod njih hvali”kod nas su svi crnogorci direktori”To mi je zvučalo dodvorički i bez pametiKo je tome kriv?U mom gradu,u centru nije bio srbin no sve šiptarske slaste,udosluhu sa SUP.Danas su to kafići.Zašto nismo nikad bojkotovali ta mesta?Nije čudo što nas tako tretiraju i gore će.Zar nas nisu naterali da krivimo sebe,a oni su krivi,mi služimo da ispunjavamo tuđe želje.Što ne može nigde kod nas može.Povodimo se za vlašću,tu je naša nesreća,a oni su večito protiv svog naroda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *