Почетна / Интервју / Проф. др Мирослав Јовановић – Ревизија историје – увод у брисање холокауста

Проф. др Мирослав Јовановић – Ревизија историје – увод у брисање холокауста

Русија и Србија / 2. део

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Процес промене парадигме у тумачењима узрока Првог светског рата представља део општих политичких, идеолошких и друштвених процеса проистеклих из окончања Хладног рата и односа према онима који се перцепирају као поражени и губитници у том рату – Русији и Србији

Промена парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата усмерена је пре свега ка осуди Србије, као изазивача рата (због Принциповог атентата на Франца Фердинанда) и Русије као кључног генератора рата, која је „стајала“ иза Србије. Савремени покушај промене те парадигме којем ћемо – према свему што се може видети, као и према трендовима у историографији у протеклој деценији – несумњиво присуствовати наредне године, може имати знатно шире консеквенце, јер може представљати одличну основу за промену парадигме тумачења генерално савремене немачке историје, укључујући не само Први светски рат, већ и нацистичко искуство, проблем холокауста итд, каже у разговору за „Печат“ др Мирослав Јовановић.

 

Постоји ли опасност да се Србија због Сарајевског атентата, а онда и Русија која ју је заштитила, прогласе и кривим?

Апсолутно. Процес промене парадигме у тумачењима узрока Првог светског рата, у науци, траје већ више година, па чак и деценија. За мене као историчара више је но очигледно да се промена парадигме припрема систематски – само што још увек није уочљива у јавности. И управо обележавање годишњице Првог светског рата, чија централна европска прослава је планирана у Сарајеву 2014, највероватније би требало да послужи у сврху јавног промовисања нове парадигме. А да ли ће тако бити зависи од низа фактора.

Реч је о процесу који нема везе са науком (мада је у њему веома важна улога историчара) и представља део општих политичких, идеолошких и друштвених процеса проистеклих из окончања Хладног рата и односа према онима који се перцепирају као поражени и губитници у Хладном рату (према Русији и Србији). И стога је промена парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата усмерена пре свега ка осуди Србије, као изазивача рата (због Принциповог атентата на Франца Фердинанда) и Русије као кључног генератора рата, која је „стајала“ иза Србије. То се више него очито види, примера ради у књизи „Руски узроци Првог светског рата“, шкотског историчара Шона МекМикина, професора на „Коч“ универзитету у Турској, али и у радовима Кристофера Кларка, Стига Фостера и других. Такво тумачење је, истина, константно било присутно у немачкој и аустријској историографији и током ранијег периода, али је оно било крајње маргинализовано и јалово супротстављено општеприхваћеној парадигми тумачења узрока рата као резултата планске немачке политике која је била спровођена од немачког уједињења 1871, која је (иако је у британској, француској, руској и америчкој историографији била присутна од краја рата) у немачкој средини била прихваћена тек шездесетих година. То је био важан моменат, јер је парадигма била заснована на радовима чувеног немачког историчара Фрица Фишера (пре свега на његовој волуминозној студији „Посезање за светском моћи“, о немачкој спољној политици у периоду 1871-1914, као и на потоњој мањој, бриљантној студији „Савез елита“, о периоду 1871-1945), и великим дебатама и полемикама из којих су Фишер и његови млађи истомишљеници Велер, Кока, Гајс, Еванс и други, изашли као суверени победници – што је било праћено како академском, тако и друштвеном верификацијом парадигме.

Савремени покушај промене те парадигме којем ћемо – према свему што се може видети, као и према трендовима у историографији у протеклој деценији – несумњиво присуствовати наредне године, може имати знатно шире консеквенце, јер може представљати одличну основу за промену парадигме тумачења генерално савремене немачке историје, укључујући не само Први светски рат, већ и нацистичко искуство, проблем холокауста итд.

Какав је ваш став о очигледној тенденцији у европским политичким и научним круговима да се успостави паралела између комунизма и нацизма, Стаљина и Хитлера?

Реч је о процесу који је последица резултата Хладног рата – потпуног пораза и распада СССР (последично и Југославије). У новој политичкој, идеолошкој и друштвеној реалности која је настала после окончања Хладног рата, између осталих трансформација и транзиција неминовно је морало доћи и до преиспитивања тумачења прошле стварности. Но, тај процес се, најпре у источној Европи, веома брзо преобразио у апсолутну релативизацију и идеолошку политизацију прошлости. Сликовито тај процес је започео 1992. године објављивањем упоредне биографије Хитлера и Стаљина, британског публицисте Алена Булока, после чега су уследиле „Црна књига комунизма“ и низ других наслова. Поједностављено посматрано схема релативизације и изједначавања сводила се на закључак да се, када је реч о нацизму и бољшевизму, радило о два у основи готово идентична тоталитарна и ауторитарна политичка модела који су спроводили терор према властитом становништву. И управо то је узето за основу да се ова два политичка феномена 20. века упоређују. А са становишта либералног, демократског модела, који је тријумфовао над нацизмом у Другом светском рату, а над бољшевичким комунизмом у Хладном рату, то је истовремено представљало довољну основу за осуду оба модела. У таквом приступу није било места за нијансе – примера ради, да су идеолошке основе нацистичког модела биле расистичке, као најрадикалнијег вида исказивања национализма, а бољшевичког, сасвим супротно, интернационалистичке и антинационалне (или савременим речником речено мултикултуралне)…

[restrictedarea]

После тога уследиле су и конкретне политичке одлуке..

Из тако постављених основа, веома брзо (и веома лако) су проистекле конкретне политичке одлуке – Европски парламент, као и парламенти низа европских земаља донели су политичке декларације о осуди бољшевичког тоталитаризма. При том, матрица је била крајње сведена, црно-бела – извршена је једноставна инверзија – дојучерашњи хероји су проглашени за државне (и националне) непријатеље, а непријатељи за „нове“ хероје. Да парадокс буде потпун (или прецизније речено, да савремена постхладноратовска идеолошко-политичка потка буде што јаснија) у појединим случајевима политичка осуда бољшевизма, праћена је јавном демонстрацијом рехабилитације не само колабораната током Другог светског рата, већ и рехабилитацијом самих нациста (и њиховим друштвеним слављењем). Такав је случај, примера ради, у прибалтичким државама, где је јасна, парламентарна осуда бољшевика и Црвене армије била праћена јавном рехабилитацијом локалних нациста, који су током рата били СС официри или војници Вермахта, и као такви починили низ злочина (који су добили не само друштвену верификацију, већ и пензије итд.) Тиме је кроз апсолутну осуду бољшевизма, заправо потпуно релативизована осуда нацизма. У том процесу историчари су, нажалост, имали изузетно важну улогу. А сам процес се у низу источноевропских земаља преобратио у једноставну инверзију хероја и непријатеља, односно општу осуду локалних комуниста, уз нескривено оправдавање колаборације са нацистима, односно друштвену амнестију (па чак и слављење) самих нациста. Тај процес је један од најбољих савремених руских историчара Олег Ајрапетов, дефинисао као својеврстан симболички „тријумф губитника“.

Како је реч о доминантно политичком процесу – који се реалним прошлим догађајима служи крајње селективно, само ради верификације савремене политичке идеологије и симболике – он представља колоплет различитих интереса, намера, идеолошких и пропагандних потреба. Сликовито речено, ради се о својеврсној бујици, препуној различитих токова, брзака, вирова – који вас, уколико нисте најопрезнији, без обзира на потенцијално добре и племените намере, могу одвести у најразличитијим предвидљивим или непредвидљивим правцима.

Колико смо ми, Срби, обазриви када је реч о процесима преиспитивања прошлости?

Примера ради, уколико узмемо српски случај бујица коју сам поменуо може вас одвести до  ничим изазваног признавања „српских злочина“ над Мађарима, сарадницима нацистичке Немачке, 1944-1945, или пак над немачким фолксдојчерима, такође сарадницима Вермахта или СС-а током Другог светског рата, којима је после рата суђено за конкретне ратне злочине. Самим тим и до њихове рехабилитације. А онда су вам већ, да се поједностављено изразим, „отворена врата“ и за процес реституције и повратка имовине осуђеним ратним злочинцима итд.

Генерално, процес преиспитивања прошлости и промена парадигми у тумачењу прошле стварности је веома сложен и осетљив. И ма колико да су сви свесни чињенице да је било неправди у периоду 1944-1989, сам процес се и поред најбољих намера не може „хируршки“ зауставити само на несумњиво неспорним случајевима, већ поприма општи карактер. А управо ту су скривене и најбројније опасности.

Међутим, као историчар који размишља у дужим временским категоријама, могу рећи да је реч о процесу са ограниченим „роком трајања“ – до неког новог, драматичног и дубоког, политичког и друштвеног преокрета у европској и светској политици.

Да ли је и Хаг у служби ревизије?

Не бих рекао. Хашки трибунал за земље бивше Југославије је без и најмање сумње политички суд. Међутим, основан је из сасвим других разлога и покретачки мотиви за његово оснивање и функционисање су били потпуно другачији, превасходно политички. Они су проистицали из постхладноратовске логике у којој је Србија, уз Русију, сврстана на страну губитника. Но, то никако не значи да се његова решења (и пресуде), на једној сасвим другој равни не могу (и да се неће) доводити у везу и повезивати са променом парадигме везане за узроке Првог светског рата. Напротив. Готово сам сигуран у то.

Борци Црвене армије у Русији се третирају не као бољшевици, већ као борци против нацизма. Да ли је то одлика националне зрелости или…?

Пре бих рекао да се ради о нужности која проистиче из логике историјског развоја. Што не значи да није и последица извесне друштвене и научне зрелости.

Најпре, када је 1991. године дошло до слома СССР, напуштања комунистичке идеологије и преиспитивања дотадашње идеологизоване парадигме тумачења прошлости, први слободан, да тако кажем „узор“ за историјску генералну друштвену самоидентификацију била је Руска империја, која је са историјске сцене нестала 1917. године. Практично то је значило да у Русији није било готово никог ко је имао властито искуство живота у Руској империји, а да су све генерације имале и баштиниле искуство живота у СССР. У таквој ситуацији практично је било немогуће и бесмислено „избрисати“ и као негативно дефинисати искуство живота у СССР. Стога је друштвена верификација прошлости била усмерена у правцу „рехабилитације“ историјских представа о Руској империји, уз истовремено очување позитивних идентификационих момената из совјетске историје. То је било не само апсолутно рационално или ако хоћете „зрело“, већ и једино могуће.

Са друге стране, историјско искуство Другог светског рата или Великог отаџбинског рата како се у Русији назива, и победе над нацизмом, снажно је уткано у колективном памћењу руског народа. Са 26 милиона жртава ви практично немате, како је говорио Владимир Висоцки, практично ниједну породицу у Русији у којој неко близак или познат није страдао током Другог светског рата, и ниједну породицу у којој немате некога ко у рату није учествовао. У исто време, победа у рату је – без обзира на идеолошке основе тадашњих власти – представљала (и још увек представља) изузетан догађај у историји руског народа, који са пуно права представља важан беочуг у систему прослављања прошлости и савремене самоидентификације руског народа. Јер била је то више него тријумфална победа над нацизмом, над непријатељем који је планирао да покори руски народ и уништи руску државу (и не само руски народ). А то се данас олако заборавља и пренебрегава.

У таквој ситуацији не видим друге основе на којима би савремене власти у Русији могле да се односе према искуству Другог светског или Великог отаџбинског рата.

Као историчар који познаје токове руске историје видите ли у Путину човека који Русију враћа на пут , у погледу стратегије, снаге и циљева, Царске Русије само у новим околностима?

Такав приступ је исувише поједностављен. Ако већ говорите о „враћању на пут“ стратегије, снаге и циљева – онда се то не би могло свести само на стратегију Руске империје, већ и Совјетског Савеза. А то већ отвара другу димензију овог питања о којој се у савременој руској историографији веома много размишља и дискутује. Реч је о основама функционисања руске државе. И у том погледу навешћу само два кључна закључака. Прво, услед своје величине, положаја, ресурса… Русија једноставно мора водити политику велике државе, велике силе. Јер у супротном, симболички показује слабост, и самим тим се преобраћа у објекат спољнополитичких амбиција других великих сила и великих држава. Друго, историјско искуство Русије познаје два основна облика и модела управљања земљом: централистички и либерални. При том, либерални модел је веома ретко и веома кратко имао могућност да се практично реализује (од фебруара до октобра 1917, и у време председника Јељцина 1991-2000). И у оба случаја је земљу довео практично на праг потпуног распада. Стога бројни историчари сматрају да је за огроман разнородни простор, какав представља Русија, централистички модел управљања једноставно нужност.

Сагледано из тог угла, закључак великог броја руских специјалиста је да Владимир Путин следи логику историјског развитка Русије, трудећи се да је позиционира као велику државу и покушавајући да централизује власт, у мери у којој је то могуће у савременом свету. Са друге стране, међутим, то не значи да је то, само по себи, довољно да се анулирају бројне противречности и проблеми савременог руског друштва. Напротив. А како ће власт у Русији у перспективи успети да се избори са унутрашњим проблемима сепаратизма, демографским проблемима и „белом кугом“, незадовољством средњег слоја становништва централизацијом власти, превише уочљивим научним и технолошким заостајањем за развијеним земљама, исувише снажном зависношћу економског развоја земље од извоза енергената и низом других противречности, односно са све снажнијим спољашњим притисцима пре свега у вези са питањем контроле природних ресурса – видећемо.

Шта за Србију у геополитичком смислу значи Јужни ток?

Политички смисао и значај Јужног тока се може (и мора) сагледавати из различитих дискурса. За Русију Јужни ток, осим економског, има и несумњив политички значај. За Европу такође. За Србију, пак, бар за сада има (или прецизније, може имати) евидентан економски значај. А да ли ће имати и политички значај, зависи пре свега од српских политичких елита. До сада није било превише уочљиво да је српске политичка елита склона да несумњив економски значај Јужног тока усклади са политичким и да на тај начин повећа своје политичке капацитете, отвори више политичких могућности и ојача политичке, преговарачке позиције (при том пре мислим на садашњу но на претходну владу, мада ни она није имала јасан став у вези са тим питањем). Бар не на начин на који то чине власти Републике Српске.

Владика Николај Велимовић често је говорио да спас човечанства лежи у стварању заједнице великих народа под вођством Русије. Шта је за Србе кроз историју значила идеја „Трећег Рима“?

Генерално о идеји „Трећег Рима“ као идеолошкој основи формулисања политике и позиционирања у свету у Руском Царству и Руској империји сам већ говорио. Што се Срба тиче, перцепција идеје „Трећег Рима“ била је умрежена у општу перцепцију Русије као заштитника православних поданика Османске империје. И као таква она је оставила снажан печат на генералној перцепцији Русије у српском друштву. Та, без икакве сумње месијанска идеја могла се препознати чак и у српској перцепцији комунистичког Совјетског Савеза и Москве, као предводника „прогресивног човечанства“.

Слажете ли се са Милорадом Екмечићем у мишљењу да је један од рукаваца русофобије и србофобија?

Да прецизирамо неке појмовне нејасноће. О јасно израженој и формулисаној русофобији – као о перцепцији Русије као опасног противника и непријатеља – у српском друштву се може говорити тек после 1948. године. До тог времена, од примера ради 1878. године, у српском друштву су се могли препознати извесни негативни ресентименти и разочараност у Русију или пак осуде „царолатрије“, како је то говорио Владан Ђорђевић, код Срба. Али перцепције Руса као непријатеља није било до 1948. године. Тек после сукоба Броза и Стаљина та представа је, под утицајем пре свега радова Милована Ђиласа, али и других комунистичких идеолога, постала константа у српском друштву, паралелно са русофилијом. Са друге стране, како је то дефинисао Јохан Мартин, слика „другог“ је увек „огледало у којем препознајемо себе“. У том погледу чињеница да се у српском друштву јасно може идентификовати биполарна матрица у перцепцији Русије као другог – кроз русофилију и русофобију, као два pro & contra сучељења и сукобљена пола – сликовито показује да савремено српско друштво још увек има озбиљних проблема са самоодређењем, из којег проистичу његове дубоке поделе.

Тема ваше докторске дисертације су белогардејци. Шта показује ваше истраживање, колико су они Србију прихватили као другу отаџбину, и какав је однос Срба био према руским избеглицама?

Чувени руски научник, лингвиста, филолог и слависта академик Никита Иљич Толстој, праунук чувеног Лава Толстоја, који је као руски избеглица био рођен у Вршцу 1923. године (а после Другог светског рата се вратио у СССР) често је истицао да је увек доживљавао „Србију као Домовину, а Русију као Отаџбину“.

Што се тиче односа Срба према руским избеглицама, он је генерално био веома позитиван. Свакако у историјској реалности двадесетих и тридесетих година 20. века могуће је наћи различите примере и позитивног и негативног односа (који је најчешће био мотивисан идеолошким разлозима, пре свега од стране комуниста), но у највећем броју случајева однос је био изразито позитиван. Са друге стране, саме руске избеглице, које су се затекле у једној вишенационалној средини, каква је била Југославија, тежиле су да нађу посао и да живе или како су они говорили да се „оформе“ у источном, православном, српском делу земље. Отуда је тридесетих година чак око 80 одсто руских избеглица живело у српским деловима земље. То на најбољи начин показује да су се саме руске избеглице најпријатније и најслободније осећале управо у српској средини.

Долазак 44.000 руских избеглица имао је, истина и политичке импликације, али пре свега огроман културни, просветни, научни и друштвени значај. Пре свега за српску средину. Оно што је посебно наглашавало значај руске емиграције у српској средини био је њен образовни и социјални састав. Међу избеглицама је било 13 одсто људи са вишим образовањем; 62 одсто са средњим; 19 одсто са основним образовањем и свега три одсто необразованих. Таква образовна структура у великој мери је одударала од претежно руралног социјалног окружења у којем су се затекли. И имала је изузетан значај за културни, уметнички, научни и просветни развој управо српске средине, која је и демографски и материјално била тешко страдала током Првог светског рата.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Свест-пријем и прихватање, човечанства је (одавно припремана) под контролом „масовних медија“, који елиминишу „читање-читање, аналиѕу и разумевање и, последично, емотивност. Од јучерашњих филмских убијања и, постепено, све веће равнодушности, дошли смо до стварних
    и готово, потпуне безосећајности.
    У том стању, припрмају се ревизије „историје“, више описа, слика и хронологије, а беѕ логике, дијалектике, па самим тим, без науке.
    Како је Русија вековна мета-циљ освајања материјалних богатстава и
    уништења духовних вредности-„опасној“ препреци на путу овладавања
    светом (и Србија, иако „монета за поткусуривање“, а има у малом
    што и Русија, било то стварно или не), то је и ревидирање „њене“
    историје, примарно.
    Иако можемо ѕнати, да иза „Младе Босне“ (као ни иза убиства Карађорђа, Милош) није стајала (српска) „Црна рука“, ми смо много
    тога прихватили као „нашу“ историју, која није ништа друго, него
    маскирање туђих злочина. Уместо, стандардна као, криминалистичке (логичне) истраге, прихватили смо лаж, па нема препреке да, нову
    „прогуртамо“, звала се она „ревизија историје“ или било како друго.
    Да имамо (као што немамо) историчаре, светски признате и утицајне,
    могли би фа, на време унесемо „црв сумње“ и логиком и дијалектиком, уз чињенице (а има их) ми ревидирамо историју-лаж.
    Хронологија догађаја у Сарајеву, на Видовдан-28 јуна 1914, указују
    на „ујдурму“/“set up“ ван, и изнад способности, „врелих глава“
    атентатора.
    Да је у питању и „приватан“ злочин, истраживао би се и мотив, а
    оно што је подметнуто, не би било прихваћено. Неспорно, некоме
    „жешћем“ од „клинаца“ „Младе Босне“, било је неопходно, да тада,
    у Сарајеву, буде убијен надвојвода Фердинанд, „трн у оку“ много
    више немачком (и не само) двору него атентаторима.
    Брзина објаве ратова (две недеље), (насилна) гашења три велике
    монархије-Руске, Аустро-Угарске и Немачке, нити су дело „српских
    анархо-терористичких (или како их звали) елемената ни интереси
    они Србије ни Русије, а још мање, монархија које су елиминисане.
    Ни у историјим, као ни у криминалистичким истрагама злочина, не
    мозе се занемарити мотив, где је увек, суштина, у користи (ко се
    „окористио“ или „рачунао“ на профитирање, макар то било емотивно).
    Свакако, говорећи о светским ратовима и историји, реч је о свим
    врстама користи, зајдено. Када, наизглед, нешто „не користи“
    лочинцу, реч је о караткорочном или ( у покушају) превари.
    (Историчари не смеју никад да занемаре како су САД почеле „револуцију“ (жртвовањем преко 800 морнара)-„борбу за независност“
    од Енглеске, Перл Харбур (опет, жртрвобање), „две куле“ у Њујорку,
    па Маркале (опет Сарајево), Сребрницу, …)
    Страдање Јевреја-холокауст у 2-гом св. рату, нажалост, је само епизода, пред „коначно решење јеврејског питања“. Половина Јевреја
    су „велики“ американци, а друга, у Израелу-новом концентационом
    логору, где им је страдање предодређено „самоубиственим јуришем“.
    У логорима национал-социјалистичког устројства, убијани су сви-
    деца, жене и мушкарци -геноцид. Зар ће бити друкчије, кад су у
    данашњој армији Иѕраела и мушкарци и жене (девојке и мадићи-сок
    и семе народа)?
    Страдање Јевреја, у 20-том веку, почело је истовремено са (планираним и вођеним) „развојем“ нацизма (национал-социјализма),
    уз пуно присуство „демократског света високих вредности“. Као
    што тај-„врли“ свет није реаговао пре 1939, тако ни „највећа
    сила“ није „прстом мрднула“, иако је знала, до детаља, за страдања
    -геноцид од 1939 до 1945 (маја).
    Исти „врли“ свет и у њему, САД и В.Б., кршили су потписане уговоре са СССР-ом, (и Стаљином), како би дао што више жртава,
    ушао у „хладни“, пре краја „врућег“ рата, са истим циљем.
    (Много пре маја 1945, основана је терористичка организација „ГЛАДИО“-основна мрежа, и размештено оружје и експлозиви, широм
    Европе, намењених борби против „комунизма“ и свих „левих“. Сумња
    се да је и Алдо Моро, жртва ове организације.)
    Годинама, „ревидира“ се историја СССР и Русије, од спочетка 20-ог века, а број (Стаљинових) жртава прогресивно се увећава. При томе,
    не помиње се Лаврентиј Берија, далеко „заслужнији“ (и утицајни) за многе злочине, укључујући ликвидацију армијског врха (и још
    некомплетиарне истраге улоге у ликвиадцији Пољских официра).
    И давно покојни, он је „недодирљив“. „Природно“,он је био активан
    у још (врло) живој и најутицајнијој мрежи.
    Ако се подсетимо на обештале принципе и поступке криминалистичких
    истрага злочина, није тешко видети непрекинуте нити и мрежу.
    Ако, бар мало, разазнамо логику, и желимо да спречимо сатанизацију, нас-Срба-увод у уништење, одупримо се, на време.
    Иако је 1914 била „давно“, 2014 је „сутра“, ако није већ, „јуче“.
    Србољуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *