Почетна / Интервју / Проф. др Мирослав Јовановић: Између православља и политике

Проф. др Мирослав Јовановић: Између православља и политике

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ  

Русија се увек руководила својим интересима,чија је реализација зависила од тренутних могућности. Са друге стране духовни контакти руског и српског народа имају централно место и изузетан значај и, уз културне везе, чине кључне садржаје међусобне размене

Политички односи два народа и две државе чине тек једну од бројних саставница узајамних односа. Ни најважнију, упркос томе што се данас на њих готово сви фокусирају (и у свему препознају политику), нити пак најдуговечнију, па ни најсадржајнију. Напротив. Уколико посматрамо тоталитет односа српског и руског народа, од првих забележених контаката у 12. веку до данас, више него јасно се уочава да су духовне и културне везе два народа константа међусобних односа. Чак и први забележени контакт Срба са Русима – реч је о руском монаху (чије име није сачувано) из манастира Св. Пантелејмона на Светој Гори, који је „склонио“ Растка Немањића да прими монашки постриг и постане Св. Сава – снажно је уткан у један од кључних наратива целокупне српске историје, почетак процеса осамостаљења СПЦ. Од тог момента, па до данас, духовне (такође и религиозне, црквене) везе два народа су изузетно садржајне. Политика и политичке везе су дошле знатно, знатно касније – тек од 18-19. века. Тек у тренутку када се експанзија руске државе (после ширења ка истоку, западу и северозападу 15-17. века) усмерила ка југозападу и када је Русија дошла у конфликт са Османском империјом, каже у разговору за „Печат“ проф. др Мирослав Јовановић.

У јавности не јењава полемика о томе колико су Руси заиста кроз историју помагали Србе. Да ли  су по вашем мишљењу Руси наши највећи политички савезници или је то тек православно словенска илузија?

Веома занимљиво питање које, већ на начин на који је конципирано, заправо указује на неколико принципијелних димензија српско-руских односа. Најпре, оно показује до које мере је Русија, „руско питање“, присутно у српском друштву. Такође показује и да постоје најмање две оштро супротстављене позиције у тумачењу места и улоге Русије у савременој српској политици – русофилска и русофобска. Но, индиректно указује и на још један феномен. У српском друштву однос према Русији и односи са Русијом увек се тумаче из само једног дискурса, и у односу на само један дискурс – српски. То је негде и природно, али морамо бити свесни да када је реч о односима Србије и Русије постоје најмање два дискурса њиховог разумевања и тумачења: српски и руски. Односно, морамо бити свесни чињенице да постоје српско-руски, али и руско-српски односи. Садржај им је исти, али су модалитети тумачења различити.

Имајући то у виду требало би одмах нагласити да полемике на које сте указали у питању могу да се воде само у српској јавности, у руској јавности је њих готово немогуће поставити на тај начин (односно овакво питање је могуће поставити само у српском дискурсу, у руском дискурсу оно је једноставно неразумљиво). Са друге стране, покушавајући да одговорим на питање „да ли су Руси наши највећи савезници или је то илузија“, морам као научник који се бави и Русијом и српско-руским везама, указати на још један проблем везан за тумачење тих односа. Наиме, прошла стварност је увек била битно сложенија од савремених покушаја да се она поједностављено, схематски (црно-бело) протумачи и објасни. Мноштво историјских одлука и догађаја зависили су од конкретних историјских контекста унутар којих су се одигравали, и њихово поједностављено тумачење на некаквој ванвременској равни добра и зла, њихово свођење на једноставне симболе прошлости – иако сам свестан да је управо такво поједностављивање најатрактивније оруђе естрадне историографије, којом смо преплављени, или пак кафанске повеснице – најсигурнији пут да историјске догађаје и процесе погрешно тумачимо и разумемо.

Уколико посматрамо тоталитет историјских процеса, најмање у последња два-три века, и то искључиво у сфери политике (на шта сугерише питање, мада је политика само једна, не и најважнија, саставница међусобних односа) слободно можемо закључити да је Русија увек била присутна и имала важно место у тренуцима када су се, на нивоу европске и светске политике, доносиле важне одлуке о овом простору и о српском народу. Русија се по правилу, када је реч о доношењу кључних одлука о простору Балкана и о Србији, увек руководила својим интересима. Што је сасвим природно. И у највећем броју случајева интереси Русије и српског народа су се у тим преломним догађајима поклапали. Мада, и то је потребно нагласити, не увек.

Када сте мали европски народ, као што су Срби, морате се трудити да своје интересе ускладите са интересима великих сила. Са друге стране, велике силе немају потребе да воде тако изнијансирану политику.

[restrictedarea]

О каквим нијансама и о колико удаљеним дискурсима сагледавања сличних проблема – се ради?

О онима које можда најбоље могу илустровати ставови Константина Константиновича  Родофиникина, првог руског посланика у побуњеној Србији за време Првог српског устанка, које је саопштио Карађорђе поводом унутрашњих политичких спорова у Србији: „Што се тиче продаје Србије, уверавам вас, нико за вас неће дати ни пребијене паре, јер без одлуке водећих европских држава нико вас купити неће, а када они реше да вас дају једном или другом, неће од вас ни савета тражити, ни сагласности, знајући да ви у том делу ни најмању препреку поставити не можете, јер Србија према великим државама значи тачно толико колико и кап воде према мору.“

После пропасти српске средњовековне државе, од Ивана Грозног, па надаље, Русија шаље богослужбене књиге и помаже српску Цркву. Чини се да у то време није могла бити руковођена геополитичким интересима?

Русија се (уосталом као и Србија) увек руководила својим интересима, чија је реализација зависила од тренутних могућности. Са друге стране духовни контакти руског и српског народа, у целини узајамних односа, имају централно место и изузетан значај и, уз културне везе, чине кључне садржаје међусобне размене. У том погледу духовне везе имају вишеструк значај. На првом месту реч је о изузетно садржајној и значајној духовној размени. Од првих превода Лествице Јована Лествичника, који су преко српских превода стигли у руску средину, преко утицаја који је хагиографија Св. Саве Српског имала у руској средини или утицаја који су српски митрополити имали у руској Цркви, попут српског митрополита Симеона, митрополита Казанског и др, до делатности великих руских светитеља у српској средини, попут Св. Иона Шангајског (Иоана Максимовича, школованог у Србији). Потом о изузетно значајним везама и међусобно прожетим утицајима две цркве када је реч о канонско-религиозним и верским питањима. Но, не би требало губити из вида и друге важне аспекте духовних веза. То се пре свега односи на чињеницу да су руска држава, руска Црква и појединци Руси, у периоду од 15. до 17. века, помажући Српску православну цркву, српске манастире и монахе, заправо помагали једину институцију (једину дозвољену социјалну структуру) српског народа у Османској империји, која се бринула о очувању националног идентитета и српском становништву. То је несумњиво имало и политичке конотације. Такође се мора имати у виду и чињеница да је идеја „Трећег Рима“, која је имала духовну потку (и као таква се појављује у посланици старца Филотеја Великом кнезу Василију), заправо утемељена на политичкој чињеници да је после пада српског средњовековног царства, као и пада Византије, бугарског царства (у 15. веку) и Молдавије и Влашке (у 16. веку), московски кнез остао једини православни владар у свету. У тој ситуацији идеја „Трећег Рима“ представљала је идеолошку потку прерастања Московске кнежевине најпре у Царство (и време Ивана IV Грозног), а потом и у Империју (у време Петра I Великог).

Уколико се ове комплексне чињенице имају у виду лако се може закључити да су духовне везе два народа имале не само дубоку и свеобухватну религиозну/православну димензију, већ и снажну политичку симболику. Паралелно са духовним везама развијала се и културна размена. Од времена тзв. другог јужнословенског утицаја у руској култури 14. века, времена делатности Григорија Цамблака и посебно Пахомија Логотета, до данас, културне везе и размена, паралелно са духовним, представљају кључни, најдуготрајнији и најзначајнији садржај међусобних односа.

Многи историчари сматрају да никада не би било нововековне српске државе да није било руског залагања за наше интересе кроз Акерманску конвенцију, Једренски и Букурешки мировни уговор. Делите ли њихово мишљење?

Као научник свестан сам да је једно од омиљених питања које интересује „обичног“ човека, када је реч о занимању за прошлост, садржано у дилеми „шта би било да је било…“ Научници нерадо дају одговор на таква питања (мада се све већи број естрадних историчара радо упушта у ту врсту спекулација). Занимљиво је да је у последњих неколико година у свету развијен читав један научни правац, тзв. контрачињенична историографија, где људи од струке покушавају да нађу одговоре управо на питања типа „шта би се десило да је Хитлер победио“ и сл. Али требало би нагласити, реч је о правцу који предводе истакнути научници са озбиљним историјским образовањем, са озбиљно развијеном методологијом, приступом и теоријском припремом. Но, и поред тога њихови резултати не изазивају превише поштовања и респекта.

У том смислу, у свом одговору задржаћу се само на неколико чињеница. Русија је готово читав век, од мира у Кучук-Кајнарџију 1774. до пораза у Кримском рату и Париског мира 1856. године, успела да се наметне Османској империји (и да реално буде) и формални и фактички протектор православних балканских народа под влашћу Порте, укључујући и Србе. Управо у том периоду започела је борба српског народа за осамостаљење, и то не само у контексту руског протектората, већ и у контексту Наполеонових освајања Европе, али и у контексту све учесталијих и све драматичнијих сукоба Руске и Османске империје.

И у том погледу требало би прецизирати, руски протекторат јесте олакшавао и потпомагао српску борбу за стицање независности која је трајала пуне 64 године (од 1804. до 1878), али није је иницирао. Срби су сами започели борбу за осамостаљење, услед низа различитих узрока. Потом су, вешто уклапајући своје интересе са интересима како Русије, тако и Хабзбуршке монархије, али и Османске империје (а потом и Француске и Немачке), успевали корак по корак да се приближавају идеалу самосталности. Руска подршка на том путу, поготово у првој фази, била је изузетно значајна. Но, на питање шта би се догодило да ње није било данас је практично немогуће одговорити. Једноставно, српска борба за независност започела је у генералном контексту европске (и балканске) политике тога доба и развијала се у оквиру тог контекста и у односу на њега, и ту чињеницу не би требало ни фатализовати, ни маргинализовати.

Владимир Ћоровић каже да се у плановима Русије могла наћи и обнова Византије и Светостефанске Бугарске и да јој, за разлику од Аустрије, слобода и величина балканских држава није сметала. Да ли је то константа важи и данас у односима Русије и Запада према народима на Балкану?

Владимир Ћоровић је несумњиво једно од највећих имена српске историографије. Ту не може бити спора. Но, ова његова оцена се односи претежно на ситуацију у односима Русије и српског (као и других балканских) народа током 19. века. А како су историјски процеси изузетно динамични, немогуће је наћи константе које би биле универзално применљиве у различитим историјским епохама. Конкретни догађаји, конкретна решења и конкретни историјски узроци и последице, кључно зависе од генералних историјских контекста у оквиру којих се одигравају или доносе. А сами контексти се изузетно разликују. Контекст доношења политичких одлука у 19. веку битно се разликује од контекста доношења одлука током 20. века, а и један и други се битно разликују од контекста 21. века. Упоредите само идеолошке основе из којих је проистицало конкретно политичко делање. Да не говорим о односима великих сила и сл. Ван тих историјских контекста догађаји су тешко разумљиви и не можемо их генерализовати.

Примера ради, уколико би се могли сложити са Ћоровићевом оценом да Русија није „гушила“ развој народа током 19. века, како ту оцену можемо ускладити са искуством народа и држава у Источној Европи током друге половине 20. века у време Хладног рата? Да ли би се било који становник Мађарске или Пољске 1956. или Чехословачке 1968, могао сагласити са овом оценом?

Са друге стране, искуство 21. века, епохе краја Хладног рата, униполарног света у којем доминирају САД, на сасвим други начин – да не кажем у другом историјском контексту – поново је наметнуо питање „гушења“ или преусмеравања развоја других народа. Чини ми се да се то питање прецизније може тумачити уколико се пође од претпоставке да се мали народи готово по правилу морају трудити да нађу начина да своје интересе ускладе са интересима великих сила. А да велике силе немају готово никакву потребу да буду „пажљиве“ приликом реализације својих интереса.

При том, када је реч о „гушењу“ реч је о крајње субјективној категоризацији. У том погледу изузетно је сликовита бриљантна студија Лојда де Моза, родоначелника школе психоисторије, који је критички анализирао управо појаву осећања „гушења“ и угрожености, која се могла уочити у Аустро-Угарском друштву и политици у односу на Србију, у годинама пред избијање Првог светског рата. И Де Моз изводи бриљантну анализу до које мере је званична аустроугарска пропаганда успела да наметне аустријском друштву беспредметан, нелогичан и ничим изазван страх од „гушења“ велике Хабзбуршке монархије од стране мале Србије (који је неминовно водио ка превентивној војној акцији Аустро-Угарске против Србије).

Да ли наша историографија кривца за страдање равногорске Србије види у Црвеној армији или договору Броза и Черчила?

Један део наше савремене историографије склон је специфичном тумачењу догађаја везаних за Други светски рат и Грађански рат у Југославији. Таква тумачења се уклапају у генерални тренд ревидирања тумачења Другог светског рата, присутан у низу европских земаља по окончању Хладног рата. Реално, после 1991. године постојала је јасна друштвена потреба да се преосмисли дотадашња доминантна идеолошка, комунистичка парадигма тумачења збивања током Другог светског рата у Југославији. Нажалост, у српској средини тај процес у највећем броју случајева није ишао у правцу једног комплекснијег сагледавања и тумачења Грађанског рата у Југославији 1941-1945, већ ка крајње поједностављеној инверзији „добра“ и „зла“, победника и поражених. Да би се тако поједностављена промена парадигме објаснила, тумачења су у немалом броју случајева била усмерена и ка разноразним теоријама завере, што је делом и последица естрадизовања српске историографије (и тежњом за разноразним сензацијама).

Притом, та нова тумачења су најчешће потпуно занемаривала генерални европски и светски контекст Другог светског рата и сводила су се само на објашњење југословенског случаја, односно још уже на тумачење узрока и последица грађанског рата комунистичког и ројалистичког покрета отпора. Као да је Југославија била епицентар светског рата, као да је рат вођен због Југославије, и као да је кључно ратно питање око кога су „главу ломили“ и Черчил и Рузвелт и Стаљин, и Ајзенхауер и Жуков, било хоће ли победити Дража или Тито. Као да су сви, свесно или не, намерно или ненамерно, заборавили да је Југославија била тек један, прилично маргиналан, фронт у широком и веома комплексном спектру збивања током Другог светског рата, од Британије и Северне Африке, преко Москве и Стаљинграда, до Перл Харбура и Далеког истока.

Са друге стране мора се нагласити да је историја Другог светског рата у Југославији испреплетана и испресецана различитим контекстима и нивоима разумевања и тумачења.

О којим контекстима рата је реч?

Генерални контекст рата представља европски и светски сукоб Антихитлеровске коалиције и Тројног пакта. На другом нивоу је контекст окупације већег дела Европе од стране Трећег Рајха и функционисање окупационих система у овим земљама – посматрано у функцији генералног контекста сукоба Антихитлеровске коалиције и Тројног пакта. На трећем нивоу је контекст међусобних односа савезника унутар Антихитлеровске коалиције – такође посматрано у функцији генералног контекста Европског и светског рата. Најзад, тек на четвртом нивоу је контекст Грађанског рата у Југославији, који се испољавао у више различитих димензија, од којих је свака за себе представљала различит историјски контекст: грађански рат на просторима НДХ, усташких власти против локалног српског и другог нехрватског становништва, који је имао елементе верског и националног рата и геноцида; затим грађански рат на просторима Србије, Босне и Црне Горе између два, по покретачким мотивима, антифашистичка покрета отпора, четничког (грађанског, ројалистичког) и партизанског (комунистичког), који је имао елементе идеолошког сукоба; и најзад Грађанског рата практично на простору читаве Југославије, између квислиншких окупационих управа и њихових војних снага против побуњеничких покрета отпора. Нажалост, део српске историографије је генерални контекст рата утилитарно подредио његовом локалном тумачењу. И читав генерални контекст светског сукоба ставио у функцију уско схваћеног контекста Грађанског рата у Југославији, и то само оне димензије која се тиче сукоба грађанског и комунистичког крила покрета отпора. При том, са дистанце од 50 година вршећи једноставну инверзију победника и поражених. Такав приступ, ни најмање, не може помоћи нити разумевању Грађанског рата, нити објашњењу онога што се догодило после рата (без обзира на то како га данас тумачимо, као нешто позитивно или негативно). Једино до чега је поједностављено тумачење садржаја Другог светског рата довело је то да је данас у српском друштву потпуно маргинализовано, чак и прокажено српско учешће у комунистичком покрету отпора (које је процентуално било најизраженије, и које је такође у највећем броју случајева било мотивисано жељом да се супротстави и бори против окупатора своје домовине). Последично то је водило и даљем радикализовању (и одржавању) деоба у српском друштву и некаквих имагинарних подела на „партизане“ и „четнике“. Прошло је 70 година од краја Другог светског рата – то је, да подсетим, време од почетка Првог светског рата до доласка на власт Михаила Горбачова – крајње је време да се такве поделе забораве, да се рационализују, критички сагледају и валоризују. Немогуће је данас „васкрснути“ ни Дражу, ни Тита (мада би неки то страсно желели), нити је могуће поново васпоставити ситуацију Другог светског рата, само са другачијим исходом.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Српски дискурс, према целом свету је нерационалан и неразуман.
    Док на ток наше историје и сва кључна збивања има, превасходно,
    једна те иста сила (до јуче видљивом, В.Б., данас САД), којој је
    главни циљ, осавјање Русије, ми непрекидно покушавамо да будемо
    нека „супер сила“.
    Према Русији „сила“ је деловала Наполеоном, османлијском Турском,
    Немачком , (помало Јапаном, а покушала и Кином) а сада НАТО-м.
    Иако царска, па совјетска и данас (велика) Русија, вековима је
    мета напада, не ретко, не само са једне стране. Због свог положаја, мете али и унутрашњих прилика, Русија није могла (па
    ни хтела) да угрози себе, да би се ангажовала на Балкану, где је
    и Србија (али не само она). Са друге стране, током два задња века,
    Србија је толико пута мењала однос, управо према Русији. Док Руси (народ) воле Србе, већ два века, ми-Срби смо подељени у „љубави“.
    Енглези су кнеза Милоша „одбили“ од Русије, а Турску ослободили,
    српског узнемиравања (да би имали „одрешеен руке“ према Русији).
    Карађорђевићи су. опет под (вероватно) диктатом међу првима
    признали Привремену Владу Керенског 1917 (који је укинуо Руску монархију). Прихватање „беле“ миграције, Руси су тумачили разно.
    У току 2-ог св. рата, совјети (Руси) прво шаљу војну мисију Дражи
    у штаб четника, да би тек, касније (кад су се Британци и Американци учврстили код Тита) имали мисију код партизана.
    О нашим „варирањима“ / „играма“ од 1944 до данас, не треба ни говорити.
    Међутим, док руски народ не мења осећања према нама, ми имамо
    две крајности. Најгоре је, што они који „мрзе“, то негују на основу наметнутих стреотипа и лажи, занемарујући, да смо два
    врло блиска, словенска народа. Такође, „мрзитељи“, негирају и
    своје православље (били верници или не), које је засновано на
    љубави (датој Богом).
    Због свега, то, словенско зајдеништво, морало би бити наш темељ
    (народне) свести, а у политици чврсто полазиште (без обести или
    просјачења). Политика се мора водити усаглашавањем интереса.
    Док према „западу“ не можемо да водимо политику без обезбеђеног
    „контра тега“ а још мање тражењем пријатељства или нуђењем.
    Њима нити треба наше пријатељство (јер они и не тргују осећањима)
    а ни ми-Срби, уопште, без добитка (или смањења губитка) на другој
    страни (а смањују, британске жртве).
    Тако, „запад“ не може бити пријатењ Русији, кад му је непромењени
    циљ освајање, што га не спречава, да буде „савезник“, кад (или Срби)Руси гину.
    Данас, нас-Србе, „запад“ увлачи у своју интересну сферу, не тражи
    љубав, већ „мржњу“-сврставање на страну интереса супротног од руског. Због тога, се пропагира заборављања историје, промену
    свести, огранишење суверенитета, легализацију злочина и пљачке, ..
    Србољуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *