пРЕКОМпоновање српске кривице

Пише Никола Врзић

Вероватно да покојни Војин Димитријевић, дугогодишњи председник Београдског центра за људска права и један од духовних инспиратора другосрбијанске самомржње, ни у својим најсмелијим сновима није смео да се понада да ће његов животни пројекат наставити некадашњи сарадници Војислава Шешеља и Слободана Милошевића. „Искуство Хитлера и Мусолинија“, рекао је у једном интервјуу 2011. године, говорећи о Србима и њиховом насилном и рушилачком менталном склопу, испуњеном мржњом према другима, „показује да се мора променити психа, као и уџбеници историје.“ Променити, дакле, дух народа и његову историју.

СВЕСТ О КРИВИЦИ И, гле чуда, све иако се (још) не усуђују да признају да у сваком Србину чуче по један мали Хитлер и мали Мусолини, тобожњи заточници идеје Велике Србије показаше се као истински настављачи духовне заоставштине свих оних којима Србија не може да буде довољно мала да би им била баш по мери. Па се, тако, оном злокобном низу позива на промену свести – од времена НАТО агресије и невеселог закључка да је „сам менталитет нације“ „много теже уништити него једну војску или режим“, преко цитираног В. Димитријевића, па до немачких посланика предвођених Андреасом Шокенхофом, и тачке 6 њихових захтева Србији – прикључише и премијер Ивица Дачић („Постоји још нешто важније по чему ћемо памтити овај 28. јун. Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред“) и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић („Мораћемо да се одрекнемо много тога, да предузмемо најтеже могуће мере, али и да променимо свест. Уколико се то догоди, Србију ништа не може да победи“).

Промена свести, вековних веровања и начина понашања, духа самог народа, као услов за напредовање тог народа? Хм. Обраћајући се Универзитету у (ослобођеном) Паризу, 22. јануара 1945, један несумњиви ауторитет, Шарл де Гол, рекао је нешто сасвим супротно: „Ова одбрана духа, од стране људи који су били његови заточници, обезбедила је основне услове спаса, баш као што би општа издаја духа – да је била почињена – претворила пораз у потпуну пропаст. Јер, ништа неће изгубити народ који и у најгорој несрећи сачува неокрњену наду, а његову пропаст више ништа не може зауставити чим сам на њу пристане.“

И управо у томе, слутимо, и лежи циљ овог прегнућа на промени народног духа и његове историје; историју би требало променити тако да Срби буду кривци, а не жртве, урезати ту, тако утврђену историјску кривицу у саму свест народа, и како ће, онда, кривац смети да се побуни због онога што му се ради? Напротив, да би са себе спрао кривицу, мораће да пристане на сваку казну која му се наметне; данас је то отимање Косова (под изговором, сећате се, да је због злочина над Албанцима, због те своје кривице, Србија изгубила право да управља Косовом), сутра затирање геноцидне (Сребреница) Републике Српске, прекосутра одвајање мултиетничке и европске Војводине од тог српског злочиначког муља и крвавог блата…

Отуда је, дакле, најпре неопходно утврдити српску историјску кривицу, и у блиској и у нешто даљој прошлости. Претворити жртве у кривце; отуда и континуитет и узајамно сагласје између покушаја Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора за људска права у Србији да на Србе свале кривицу за истребљење београдских Јевреја у Другом светском рату, и извињења Скупштине Србије због злочина над Мађарима у Другом светском рату. Континуитет и сагласје између скупштинског извињења због Сребренице, усвојеног у време претходне власти, и „ја клечим због тога у Сребреници, ево клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници“, како је пред камерама босанске БХТ1 телевизије рекао садашњи председник Томислав Николић.

 

[restrictedarea]

ПРЕДСЕДНИКОВ ИЗАСЛАНИК А да није реч о инцидентима, већ о систематичном раду на пРЕКОМпоновању српске историје у складу са намерама оних који према Србији немају добре намере, показује и најновији потез председника Николића; потез који у Србији није изазвао пажњу колику, због својих могућих последица, свакако заслужује. „Председник Србије Томислав Николић именовао је судију Апелационог суда у Београду Синишу Важића за личног изасланика у Регионалној експертској групи за РЕКОМ“, саопштила је Коалиција за РЕКОМ, „која заговара утврђивање чињеница и поименични попис свих жртава, као предуслов помирења и непонављања ратних злочина на подручју бивше Југославије“. Николић је овим (изненадним, ненајављеним, неочекиваним) именовањем личног изасланика учинио оно што су пре њега већ учинили председници Хрватске, Македоније, Црне Горе, Косова (без звездице и фусноте) и муслимански и хрватски члан Председништва БиХ; преостали су да то учине још само српски члан БиХ Председништва и председник Словеније. Први састанак те Регионалне експертске групе за РЕКОМ одржаће се 6. септембра у Загребу, а овим је „именовањем личних изасланика започела нова фаза процеса РЕКОМ – пренос Иницијативе за оснивање РЕКОМ са цивилног на политички ниво“, при чему ће, саопштава Коалиција за РЕКОМ, „на првом састанку бити разматране уставне могућности за оснивање регионалне вансудске комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима“.

О РЕКОМ-у смо већ писали, и нисмо имали ништа добро о њему да кажемо. Овај пројекат Наташе Кандић намерава да направи „свеобухватни историјски запис о злочинима… као и о улози националних елита, институција и појединаца у трауматичним догађајима“, да „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринеле избијању ратова“, и онда да „препоручи мере које се односе на спречавање понављања кршења људских права и на репарације за жртве“. Другим речима, циљ РЕКОМ-а је да напише историју постјугословенских ратова, да одлучи ко је ту кривац, а ко жртва, и да кривцима наложи плаћање ратне штете, репарације за жртве.

И све нас се то и не би претерано тицало да намера РЕКОМ-а није да превазиђе своје маргиналне НВО оквире. Да, како је предвиђено његовим статутом, постане наддржавно тело које се финансира из наших (државних) буџета, које ужива имунитет, којем свако мора, под претњом казне, да се одазове на позив за саслушање, којем све државне установе, али и приватна предузећа морају да ставе своје тајне на увид…

С обзиром на овако свеобухватну намеру твораца РЕКОМ-а да узурпирају права суверених држава и државних тајни, вреди поставити питање ко су његови финансијери (пре него што то постанемо сви ми)? Јер, уочавао је наш народ док му још нису променили свест, чије паре, тога и музика. А међу финансијерима РЕКОМ-а је и Национални фонд за демократију, НВО коју је додуше основао амерички Конгрес, а коју је у књизи „Убијање наде – интервенције америчке војске и ЦИА после Другог светског рата“ бивши службеник америчког Стејт департмента Вилијам Блум оптужио да је установљена како би наставила, у истом том Конгресу претходно забрањене, активности ЦИА на успостављању пријатељских режима по свету.

А то нас доводи и до Николићевог избора личног изасланика, судије Синише Важића. Избор је, из угла претходне информације, сасвим логичан. Синиша Важић био је први председник Одељења за ратне злочине Окружног суда у Београду, у чијем је формирању кључну улогу имала управо амбасада САД-а у Србији. А у „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије Важић се појављује као саговорник америчких дипломата и чиновника; подржава (ону пропалу) реформу правосуђа и успут оговара Драгана Јочића да је, као министар полиције, „политизовао сарадњу са Хашким трибуналом и није поступао транспарентно, ометајући раније истраге“, а уз Јочића је оговарао и судије (тадашњег) Врховног суда Србије које су му обарале пресуде не зато што те пресуде нису ваљале, већ зато што, како рече, овим судијама „недостаје специјализована обука да разумеју случајеве ратних злочина“.

 

ПЕЧАТ НА ОВК Но, вратимо се ми Наташи Кандић, РЕКОМ-у и њиховој намери да РЕКОМ постане (над)државни пројекат. Речима саме Наташе Кандић, на које је прошле јесени у „Печату“ упозорио Стефан Каргановић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат.“ А „да ова иницијатива буде успешна, Демократска странка ће учинити не само на овом декларативном, већ и на оперативном нивоу, помажући цивилном сектору да у једном тренутку она постане и иницијатива свих држава“, обећавала је Јелена Триван, тадашња потпредседница ДС-а, потписујући пре две године Иницијативу за РЕКОМ. Они којима Јелена Триван очиглено представља државнички модел и трајну инспирацију, њен су завет Наташи Кандић и РЕКОМ-у, овим именовањем Синише Важића, почели да испуњавају.

И шта нам даље следи? Прича овде заиста постаје фантастична. После најављеног преласка „са цивилног на политички ниво“ следи нам формирање Комисије за РЕКОМ која ће имати све оне монструозне, а уз то и неуставне надлежности (саслушавања грађана, увид у државне тајне…) И онда ће нам, после саслушавања и ишчитавања државних и других тајни, Комисија написати историју и њоме одредити будућност.

Ко ће, дакле, чинити ту Комисију? Њених 20 чланова биће изабрано из сваке од држава насталих распадом СФРЈ; међу њима је, наравно, и Косово које ће, као и Србија и Хрватска, Комисији дати три члана. Њих ће – чланове Комисије – именовати председници, односно председништва држава, али – и ту је кључ – на основу предлога селекционих одбора које ће пак, уз део који поставља надлежни министар за људска права, бирати „чланови и чланице Коалиције за РЕКОМ и страни уговорници“.

Па да видимо ко су чланови Коалиције за РЕКОМ. Да видимо ко ће просуђивати о српској кривици за ратове у бившој Југославији; састав коалиције јасно ће нам показати и каква ће та пресуда бити. И да видимо коме се то прикључио председник Србије Томислав Николић, именујући Синишу Важића за свог изасланика у РЕКОМ-у.

Кренемо ли од Србије, ту су Фонд за хуманитарно право, Јуком, Иницијатива младих за људска права, Квирија, Лига социјалдемократа Војводине, Независно друштво новинара Војводине, Независно удружење новинара Србије, „Пешчаник“… Ту су и „Жене у црном“, које унапред, и без оних саслушања, знају ко је крив: „На годишњицу почетка злочиначког убијања људи у опседнутом граду (Сарајеву) подсећамо на то да су, уз бројне ратне операције, чињени стравични ратни злочини, који не би били могући без финансијске, војне, логистичке и сваке друге подршке државе Србије.“ Ту су и НАТО плаћеници из Центра за евроатлантске студије („Пројекат: Заговарање евроатлантских интеграција Србије; 30 младих стручњака о НАТО. Донатор: НАТО одељење за јавну дипломатију, Брисел“; „Пројекат: Конференција – Хајде да разговарамо о НАТО. Донатор: НАТО одељење за јавну дипломатију, Брисел“…) Ту је и Београдски центар за људска права чији, већ цитирани, утемељивач Војин Димитријевић није имао никакву дилему чија је кривица и испаштање: „Поред ‹подвига› у Хрватској и Босни, у садашњем тренутку се свет сећа сумануте идеје, актуелизоване 1998. и 1999. године, да се стотине хиљада Албанаца са Косова и Метохије иселе незнано камо, и то не деловањем паравојних формација него свесном акцијом полицијских и војних снага. Оно што Србији највише смета јесте порицање ружне прошлости. Сребреница се наводно није десила. Косовски Албанци нису покопани надомак Београда. Ноторни ратни злочинци су хероји…“ Ту је најзад, док смо још у Србији, и Ђорђе Суботић, председник Војвођанског клуба. А ево шта Ђорђе Суботић има да каже о Србији: „Војводина је сада колонија србијанског централизма… Неопходно је (…) захтевати другачији уставни положај у којем ће Војводина имати самосталну финансијску, законодавну, судску и извршну власт, те располагати својим природним и радно створеним ресурсима и имовином… Војводина треба да буде република у оквиру федералне Србије… Али је сасвим неопходно да постоји другачији статус и Санџака, Шумадије, западне Србије… Војводина је једино питање у склопу федерализације бивше Југославије које није решено.“

Али у РЕКОМ-у, да одлучују о кривици за ратове деведесетих година прошлог века, нису само ови србољупци из Србије, (још) ту укључујући и Војводину.

Чланице Коалиције за РЕКОМ су и „Хрватска удруга страдалих запосленика из Домовинског рата“, „Хрватски војни инвалиди Домовинског рата – Жепче“, „Удруга за спорт и рекреацију хрватских бранитеља и инвалида Домовинскога рата“…

У РЕКОМ-у је и Јован Дивјак, генерал војске Алије Изетбеговића кога Србија тражи због масакра у Добровољачкој улици у Сарајеву. У РЕКОМ-у, кога Србија сада и званично подржава преко председниковог личног изасланика је и „Патриотска лига БиХ“, „темељна борачка организација“, „организационо језгро у припреми одбране неовисности, цјеловитости и суверенитета наше земље“, организација из чијих су редова биле „прве војне жртве агресије на БиХ“. У РЕКОМ-у су, најзад, и Босанскохерцеговачка патриотска странка Сефер Халиловић (командант Алијине војске током рата), Организација породица шехида и погинулих бораца Опћине Кључ, Удружење шехида и погинулих бораца Теочак, Организација породица шехида и погинулих бораца Завидовићи… А ту су и „Санџачке новине – независни хефичник“, које, рецимо, пишу да је „Аћиф ефендија жртва комунистичке завјере“, примећујући додуше, и сасвим исправно, да су „нестајали само они народи који су били лишени свијести о себи, сјећања на своју традицију и све оно што их везује са сопствено културно-хисторијско наслијеђе“…

Али нису се у РЕКОМ-у окупиле само оне удруге бранитеља, шехида и БиХ патриота који су се борили против Срба; чланице Коалиције за РЕКОМ, коју сад подржава и званична Србија, јесу и „OVL UÇK-Pejë/Удружење ветерана ОВК-Пећ“, и „OVL UÇK-Istog/Удружење ветерана ОВК-Исток“, и Удружење ОВК ветерана и Македоније… Сасвим у европском духу успостављања нормалних, добросуседских односа са независном Косовом, зар не?

Тако да питање уопште није какву ће историју распада бивше Југославије написати оваква Коалиција за РЕКОМ. Него је кључно питање зашто Србија пристаје да му, самоубилачки, пружи легитимитет? Можемо ли и да замислимо да Хрватска подржава организацију чији је члан некакво удружење ветерана Арканове Српске добровољачке гарде? И друго кључно питање: која је то невидљива рука која утврђује правце српске политике, и косовске и ове регионалне, у којој се актери, од Бориса Тадића до сада Дачића, Вучића и Николића, мењају, а она наставља да иде својим током? До колицке Србије ће нас та политика на крају довести?

[/restrictedarea]

Нема коментара

  1. Da nas nevole nemci to mi je jasno a i dokazivali su to nebrojano puta kroz istoriju ulazeci u nasu kucu i to sa oruzjem. Zna se kako su tada prosli. Da nije bilo Lizickog Srbina ti isti nemci nebi imali drzavu, mozda se iz tog razloga osecaju manje vrednim? Sve toga losega sto nam se dogadjalo kroz istoriju nebi bilo da u srbadiji nema onih koji nevole sopstvenu zemlju i narod. Mozemo o Hitleru da mislimo sta nam je volja ali on je produkt nemackog naroda pa po logici ,,kakav narod takve i vodje,,. Ovo mozemo preslikati i na nasu stvarnost, razlika je samo u tome sto kod nas ogroman broj Srba nece da budu Srbi vec internacionalci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *