Почетна / Свет / Пет очију мотри вас с неба

Пет очију мотри вас с неба

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Открића Едварда Сноудена омогућила су нам увид у гигантске размере англоамеричког шпијунирања читавог света, и све могуће злоупотребе које из њега проистичу

Едвард Сноуден, човек који је британском „Гардијану“ и немачком „Шпиглу“ открио до којих криминогених граница америчке обавештајне службе шпијунирају не само своје евроатлантске савезнике него и властите грађане, има бар тај комфор да безбедно спава у транзитном простору московског аеродрома „Шереметјево“. Маргарет Њушам нема тај луксуз; спава са откоченим пиштољем под јастуком. Поред ње дежура, и дању и ноћу, шездесет килограма тежак немачки овчар, специјално истрениран за чувара у Центру државне полиције у Невади.

ФАНТОМСКИ СУД Маргарет Њушам је, заједно са Сноуденом и оснивачем „Викиликса“ Џулијаном Асанжом, на америчкој листи за „одстрел“. Била је дизајнер софтвера у великом прислушном центру у Менвит Хилу, у Северном Јоркширу (Енглеска), где се свачега нагледала и наслушала, до те мере да јој морал више није дозвољавао да не дуне у пиштаљку.
На затвореној седници Комитета за безбедност британског Парламента Маргарет Њушам „отворила је душу“ и открила да америчка Национална агенција за безбедност (НСА), као партнер у овој британској шпијунској бази, употребљава тамошње „моћне капацитете“ Менвит Хила како би „лоцирала и снимала милионе телефона и података о посебно циљаним грађанима“.
Тресла се гора… Из британског парламентарног Комитета цео садржај тајне сеансе прослеђен је у велики владин прислушни центар у Челтенхаму (о чему је „Печат“ писао), а одатле на знање и рачунање америчкој НСА.
На Капитол хилу у Вашингтону одмах је стављен у погон сав опробани инструментаријум да се злоупотреба сакрије од јавности, па се цела фарса завршила на исто тако фарсичном оснивању фантомског „Суда за спољну шпијунажу“ који је чак и гласноговорник америчког империјализма „Њујорк тајмс“, у издању од 7. јула исмејао тако што је открио целу серију његових тајних одлука којима је практично, уместо да предузме санкције, дозволио НСА-и да шпијунира колико јој је воља и кад јој је воља; да прикупља тајне информације, не само о спољним непријатељима него и о америчким грађанима. У пракси, Суд за спољну шпијунажу постао је, како је прошле седмице написао и лондонски „Мирор“, нека врста паралелног Врховног суда чије одлуке не подлежу никаквој демократској провери, нити оспоравању.

[restrictedarea] У извештају на 88 страна о шпијунском систему „ЕШЛОН”, који је (2001) објавио Приватни електронски центар (ЕПИЦ), Њушам детаљише како је радила у тајној америчкој бази на пројекту СИЛКВОРТ, који описује као „систем процесуирања мултимилионског броја информација добијених са шпијунских сателита“. Као и Томас Дрејк, високи службеник НСА кога гони Обамина администрација због „шпијунаже“ пошто је „Балтимор сану“ открио криминалне и противуставне делатности НСА, Њушам је, такође, сведочила пред Конгресом. После сведочења открила је, у интервјуу за дански лист „Екстра бладет“, како после свог наступа на Капитол хилу „живи у сталном страху“ и да „одређени елементи“ у америчким тајним службама желе да је „заувек ућуткају“ – случај који „Мирор“ прошле седмице упоређује са тренутним америчким прогоном Сноудена.
„Што сам више радила на тајним програмима скидања информација и праћења људи, све ми је јасније бивало да се ту не ради само о нелегалним радњама, него и противуставним“, поверила је данском дневнику. Описујући шта је све видела док је седамдесетих и осамдесетих година радила у систему Глобалног електронског шпијунирања (ЕШЛОН), Њушам каже да је ЕШЛОН већ 1979. године имао у поседу милионе приватних података о „циљаним особама“ и „зумирао“ њихове телефонске комуникације. „Наши сателити били су у стању да сниме поштанску марку на земљи… А можете и сами да замислите шта све може да учини данашњи унапређени систем.“

У ЏЕПУ ЕШЛОН-а Упркос доказима које је Маргарет Њушам изнела пред конгресни Комитет о ванзаконитим активностима НСА, сва даља истрага „тихо“ је обустављена. Чак ни обавезни извештај Комитета Конгресу никада није угледао светло дана. Уместо тога, специјални агенти администрације приводили су, једног за другим, „сведоке“ из НСА и тражили од њих да им изруче комплетне планове и пројекте ЕШЛОН-а. Планови и пројекти показивали су, међутим, да се осетљиви подаци о појединим високим фигурама америчке политике не појављују, с времена на време, случајно у штампи и јавности, него да је то фактички уграђено у систем тоталног шпијунирања грађана, предвиђено за (зло)употребу у погодном тренутку.
Ово уједно објашњава зашто су конгресмени, федералне судије и чланови администрације у конгресним претресима били „без зуба“ и у плишаним рукавицама када се радило о откривању ових „програма убица“ упереним против „циљаних објеката“. ЕШЛОН их је, напросто, све имао у џепу.
Очигледно је, како пише „Гардијан“ коментаришући материјале које му је изручио Сноуден, да је реч о систему „свеопштег шпијунирања“ који је најмање уперен и употребљаван против онога због чега номинално постоји – против терора.
У изјави објављеној у „Викиликсу“, Сноуден каже и ово: „Обамина администрација се не плаши дувача у пиштаљку као што сам ја, Дрејк, Њушам… Ми смо без државе, ухапшени, прогоњени, без моћи… Не, Обамина администрација боји се вас (‚Викиликса‘). Они се плаше да ће озлојеђени грађани бити информисани.“
На Темзи, будући да је владин гигантски комуникациони центар у Челтенхаму интегрални део амеро-атлантске глобалне шпијунаже свега и свакога, укључујући приватни живот грађана, афера Сноуден и њене реперкусије биће –процењује се – врела тема овог лета. И даље, пак, јавности није познато до које мере су британске и америчке шпијунске службе интегрисане у блок који ради обавештајно и против остатка евроатлантских савезника. Питање је – следствено –колико су после свега што је Сноуден изнео пред јавност остале западне службе спремне да изручују своје тајне податке англоамеричком тандему.
„Гардијан“ баца и ретроспективни поглед на овај комплекс који, како пише, води од врхунца Хладног рата и заједничког пројекта обрачуна са службама Совјетског Савеза, до овог времена капиталистичке глобализације. Изгубљен у „историјској магли“ Хладног рата, сукоб Америке и Британије против нацистичке Немачке изродио се у перманентну војнообавештајну алијансу, претечу НАТО-а. Америка, као нова суперсила, искористила је – иде даље теза – своју нову империјалну позицију да подигне на ноге гигантске мултинационалне компаније и већ 1946. године на сцени је била војноекономска чињеница оличена у војноиндустријском комплексу са корпоративним устројством базираним на америчкој војној сили, али и на високо технолошким индустријама, а уз издашну помоћ владе и пореског инвестиционог новца. На тој бази стварано је оно што ће се сада називати „америчким столећем“.
Цела та грађевина захтевала је моћан обавештајни апарат, увек спреман и способан да „похвата“ бујицу сигнала који су се кретали планетом.
Британске и америчке шпијунске службе, које су за време рата успешно декодирале немачке, јапанске и руске шифре, у новој ситуацији морале су да уједине снаге и окрену радаре према руској страни – споља, и растућим социјалистичким и комунистичким снагама – изнутра.
Тако се амеро-британско ратно савезништво развило у свеобухватни Уговор о заједничком коришћењу информативних комуникација – ЦИГИНТ и КОМИНТ, системи који оперишу и дан-данас.

ТАЈНИ УГОВОР Већ 1946. године Америка и Британија потписују и уговор (УКУС) о мултилатералној размени обавештајних информација између њих, с једне, и обавештајних служби у земљама Комонвелта (Канада, Аустралија и Нови Зеланд) с друге стране. Уговор је данас познат под именом „Пет очију“ и толико се држао у тајности да о њему, све до 1973. године, није имао појма чак ни аустралијски председник Владе.
На основу УКУС-а обавештајни „производи“ били су сврстани у шест категорија: „01“ – Снимање саобраћаја; „02“ – Долажење у посед докумената; „03“ – Анализа саобраћаја; „04“ – Шифарске анализе; „05“ – Дешифровање и превод; „06“ – Добављање информација о комуникационим организацијама, програмима, пракси, опреми…
Усред притужби са многих страна да Петорка кроз систем ЕШЛОН незаконито, и не баш пријатељски, шпијунира индустријске и трговинске информације „треће стране“, европски партнери (Немачка, Француска) изнели су у Европском парламенту 2001. да је ЕШЛОН постао систем (неконтролисаног) шпијунирања под потпуном контролом Сједињених Америчких Држава.
Прошлог месеца „Гардијан“ је известио јавност да је владин центар у Челтенхаму постао база „снимања промета“ у оквиру УКУС-а; Челтенхам је специјализован, због географске позиције Британије на западној обали Европе, да скида енорман број информација са оптичких и других каблова који преко Атлантика иду до британског копна и даље у Европу. Информације се – како пише „Гардијан“ – сторнирају на тридесет дана, и за то време дешифрују и оперативно обрађују.
Шестог јула „Вашингтон пост“ је открио да америчка телекомуникациона компанија „АТ&Т“ скида, такође, информације са трансатлантских каблова. „Пост“ тврди да компанија то ради са дозволом Обамине администрације.
Четири дана касније, 10. јула, „Пост“ публикује и секвенце из програма ПРИСМ (који, такође, користи Челтенхам). Сторију је амерички дневник добио од Сноудена, а садржи информације о два система пресретања и скидања информација. Један је специјализован за скидање информација са технолошких фирми какве су „Гугл“, „Епл“ и „Мајкрософт“. Други се назива „Апстрим“ и искључиво шпијунира кабловске информације.
Високи службеник канадске Информативно-комуникацијске службе (ЦСЕ) Мајкл Фрост детаљно је изнео како ЦСЕ сарађује са НСА и центром у Челтенхаму у шпијунирању међународних електронских комуникација преко канадских амбасада (!) у свету. „Све време рада у ЦСЕ био сам обучаван и контролисан од стране америчких агената, који су ме упућивали шта да радим и како да радим“, каже Фрост.
Том Бургхарт („Глобал рисерч“) у опширној анализи глобалне шпијунаже наводи да ЕШЛОН и ПРИСМ нису окренути само ка шпијунирању влада и економских институција. У документима које је Сноуден изручио „Шпиглу“ и „Гардијану“ стоји, такође, да ЕШЛОН И ПРИСМ прикупљају „метаподатке“ шпијунирањем петнаест милиона телефонских разговора и десет милиона база података на Интернету.
Према једном документу објављеном у британској штампи, Американци месечно прикупе око пола милијарде (!) податка само из Немачке.
Откривајући како УКУС оперише овог тренутка, Сноуден каже у „Шпиглу“: „У више случајева партнери у ‚Петом оку‘ иду и даље од саме НСА. На пример, комуникациони центар (британске) владе у Челтенхаму има систем који се зове ТЕМПОРА. То је програм који скида енорман број информација, не водећи нимало рачуна о њиховом садржају, нити га брине повреда људских права. ТЕМПОРА помете све што јој дође подруку; све то ставља у такозвану амортизовану зону и касније ретроактивно филтрира и употребљава без испуштања ма и најмањег детаља.“
Према Сноудену, „амортизована зона“ је у стању да држи целокупан материјал покупљен из тродневне међународне комуникације, и да све то процесуира „брзином звука“.
„Зона гута апсолутно све“, открива Снодуен: „Ако, на пример, пошаљете ИЦМП пакет и то пролази преко Британије, ми то све скинемо; ако нешто даунлодујете, а ЦДН (Мрежа за испоруку садржаја) има сервере у Уједињеном Краљевству, ми то скидамо… Ако трагате, рецимо, за историјом болести ваше кћерке, а то буде процесуирано кроз лондонски ‚кол центар‘, е, па, верујем да већ и сами знате где ће тај податак да заврши.“
На то Бургхарт коментарише: „Да, знамо, али, захваљујући Едварду Сноудену, сада знамо и да смо сви, апсолутно сви, на нишану.“
Па зато и Маргарет Њушам држи напуњен пиштољ под јастуком и дресираног немачког овчара поред кревета.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *