Почетна / Свет / Парадигма Египат

Парадигма Египат

Пише Дарко Танасковић

Ако изузмемо агенцијске и, донекле, репортерске извештаје о догађајима, сразмерно је мало стварно објективних и зналачких коментара и анализа ове фазе превирања у Египту, започетих тзв. арапским пролећем

Ако је неко још био у дилеми о томе шта се у муњевитом смењивању кадрова филмске приче брзоплето прозване „арапско пролеће“ последњих недеља догодило, и наставља да се догађа, у Египту, коначно може да одахне. Огласио се бивши британски премијер и блискоисточни изасланик „четворке“, САД-а, Русије, ЕУ и УН, Тони Блер. Коментаром у „Обсерверу“ подржао је одлуку армијског врха да с власти уклони легално изабраног председника Мухамеда Мурсија, јер пред претњом клизања земље у хаос генерали другог избора, наводно, нису имали.

САГЛАСНИ БЛЕР, АЛ-БАРАДЕИ И АЛ-СИСИ  Може ли се замислити уверљивија потврда исправности закључка да се у Египту одиграло нешто противно демократским принципима, уставним нормама републиканске парламентарне демократије, па и елементарном људском и грађанском моралу, а у складу с лукавством (и безочношћу) циничног ума, чији је Блер један од најдоследнијих и најистакнутијих протагониста у међународној политичкој арени (не би требало заборавити да ова често и неутрално употребљавана реч, поготово откад постоји и београдска „Арена“, потиче од латинског harena, што је био нарочити фини песак велике моћи брзог упијања гладијаторске и животињске крви). Кад је Блер нешто оправдао, нема сумње да је реч о још једној лопати „харене“ која је досад упила мора крви, али и његових „корисних лажи“. Отприлике у исто време огласио и (не)суђени нови генералски премијер, вођа египатске либералне опозиције, бивши генерални директор Међународне агенције за атомску енергију, добитник „Нобелове награде за мир“ (квалификација која у новије време, нажалост, упозорава на опрез, а коју Т. Блер зачудо још није понео) Мухамед ал-Барадеи. Овај искусни играч, који несумњиво добро разуме „светске токове“, у интервјуу за немачки „Шпигл“ великодушно је изјавио да припаднике „Муслиманске браће“ не би требало третирати као криминалце (пошто су им лидери већ притворени) и да се он залаже за њихово „укључивање у процес демократизације“. Немачка је, наиме, у првим реаговањима критиковала одстрањивање Мухамеда Мурсија с власти, па је либерални „светски човек“ похитао да пред утицајним Берлином оправда потезе („болну меру“, како је рекао) египатског војног врха. Врхунски правник и добитник „Нобелове награде за мир“ као портпарол војне хунте, на челу с енглеским и америчким ђаком, генералом ал-Сисијем! Па како онда некоме још може бити нејасно шта се стварно одлучивало и одлучило далеко од Тахрира, каирског „Трга Слободе“ и на њему пробуђених „пролећних“ нада, да би се последице тих одлука поново излиле на овај симболички трг и на улице и тргове других египатских градова? Кад су сагласни Блер, ал-Барадеи и генерал ал-Сиси, а Барак Обама дискретно позива да се власт што пре врати цивилима, како и даље сумњати да свргавањем легално изабраног председника Мурсија није учињена најбоља ствар у интересу Египћана и регионалне стабилности? Зашто злонамерно инсистирати на томе да је у Египту извршен војни удар, кад је армијски врх само показао доследност ултиматуму који је испоставио Мухамеду Мурсију, да у року од два дана удовољи захтевима народа? Какви би то уопште генерали били и како би очували углед у народу (а помало и код главних прекоокеанских финансијера којима се објашњава да заправо и није реч о војном пучу, како војна помоћ не би била доведена у питање из терминолошких разлога) кад не би уклонили председника који се оглушио о њихов тако „демократски“ ултиматум? Хвала Алаху, сад је бар све јасно.

[restrictedarea]

 

ВРУЋЕ ЛЕТО И ХЛАДНА ЗИМА Неким милионима Египћана оваква демократска војна интервенција само годину дана после првих слободних избора као да није по вољи, али они, очигледно, још увек не схватају шта је права демократија, па ће им бити објашњено, засад (званично) само гуменим мецима (од којих се, додуше, могу добити и прострелне ране), шмрковима и полицијским палицама… Али, батина има два краја, па у Египту, како је оценио један ирански дипломата, исламисти и револуционари не би требало да очајавају, јер „за арапским пролећем могу уследити вруће лето и хладна зима“. Ништа зато, важно је, како написа Блер, да Египат не буде препуштен хаосу.

Занимљиво је пратити анализе најновијег развоја догађаја у Египту, који из разумљивих разлога привлаче велику пажњу светске јавности. С обзиром на реални значај ове старе и велике државе, све што се збива у Египту има снажног одјека на целом Блиском истоку, у арапском и у исламском свету, а и у читавој међународној заједници. Ако изузмемо агенцијске и, донекле, репортерске извештаје о догађајима, сразмерно је мало, као што то у сличним ситуацијама обично бива, истовремено стварно објективних и зналачких коментара и анализа ове фазе превирања у Египту, започетих тзв. арапским пролећем.

ОПРЕЧНА ТУМАЧЕЊА И ХИПОТЕКЕ  Хипотеке различито и супротно усмерених идеолошких и политичких пројекција и интереса, укључујући и немалу инерцију стереотипних погледа, до (пре)велике мере оптерећују знатан део тумачења и објашњења која се о природи збивања у Египту можу чути и прочитати у страним и домаћим медијима. Доминирају два опречна става, онај „блеровски“, да генерали нису имали избора и да су били принуђени да се умешају ради очувања унутрашње стабилности, и други, близак исламистима свих боја, али и широком кругу противника мешања западних земаља, а првенствено САД, у оно што су, упркос промењеној „политичкој коректности“ у међународним односима, и даље склони да сматрају „унутрашњим стварима“ суверених држава. Први имају разумевања за генерале, док их други осуђују. Таква поларизација видљива је и унутар Египта, и у постављању и оглашавању чинилаца на међународној сцени. Уопште, развој догађаја у Египту, поред тога што носи и много специфичности које произлазе из дуге и сложене историје, структуре друштва, политичке традиције, културе и међународног положаја ове важне земље, по много чему је парадигматичан за токове тзв. арапског пролећа, од првог пропламсаја у Тунису, преко индукованог обрачунавања у Либији и растрзане „транзиције“ власти у Јемену, до шиитског бунта у Бахреину и грађанског рата у Сирији, са спољашњим концентричним кругом таласања у Ираку, Либану, Турској… Управо зато, да би се уочиле одређене законитости у облицима, садржини и радоследу сукцесивних фаза друштвених и политичких процеса познатих под заједничким заглављем „арапско пролеће“, препоручљиво је, онолико колико је то највише могуће, ослободити се идеолошких и с њима повезаних априорних вредносних наочара. То није лако, али је сазнајно вишеструко корисно, јер омогућава да се успоставе концептуалне координате и аналитички инструменти применљиви на већи број типолошки истоветних, блиских или упоредивих ситуација у међународним односима садашњости и будућности, укључујући и оне које се и на нас непосредно или посредно односе.

Избегавајући упуштање у појединости и уопштавајући увиде у египатски ток тзв. арапског пролећа, што нас свакако лишава пуне веродостојности у детаљима, али може предочити ширу слику збивања, подсетимо се како су ствари одвијале у „крупним плановима“.

ТАКТИЧКИ ЗАОКРЕТ ВАШИНГТОНА Прво, нема сумње да је масовно незадовољство дугом Мубараковом аутократском владавином, систематским ускраћивањем грађанских слобода, посебно за политичке исламисте, раширеном корупцијом, као и све тежим условима живота, било изворно и аутентично, као, уосталом, и у другим арапским земљама захваћеним/зараженим тзв. арапским пролећем. Демонстранти су, без обзира на идеолошко опредељење, истински желели промене, слободу, достојанство и некакав општи бољитак, без јасне представе како да се све то оствари. Знали су, међутим, да без рушења власти нема изгледа ни за какве промене. И срушили су власт, при чему се армија, после извесног колебања, рационално приклонила вољи народа, али и невољно предала власт победницима на првим слободним општим изборима, а победници су могли бити само исламисти, организовани у покрету „Муслиманска браћа“ и у неколиким радикалнијим партијама. Демонстранти на Тахриру и на осталим египатским трговима већински вероватно, поготово на силовитом почетку, нису били чланови „Муслиманске браће“, али су исламисти једини били довољно добро организовани, акционо способни и одувек спречавани да равноправно учествују у политичкој утакмици, тако да их је народ доживео као једину изгледну алтернативу претходној породично-административно-војно-полицијској олигархији. Уосталом, било је немогуће замислити демократске изборе у некој арапској или муслиманској земљи у којој после одласка аутократских и репресивних режима не би победили исламисти. И ту наступа кључни моменат, али не у Каиру, већ у Вашингтону. Одлучујући спољни чинилац који је допринео исламистичком преузимању власти после слободних избора, односно поштовању народне воље, био је концепцијски, велики тактички заокрет за који се у односу према превирањима и тензијама у арапском свету, после помних, вишегодишњих анализа свих елемената тих ситуација, али и те ситуације, као опште појаве, определио Запад, на челу са САД-ом. Схваћено је, наиме, да ће исламисти пре или касније свакако доћи на власт у муслиманским државама и да постојећи диктаторски и корумпирани режими, на које су се дуго ослањали у њиховом зауздавању, неће моћи још дуго да одолевају, а да су несразмерно скупи, како финансијски, тако и политички. Поучени последицама насилног рушења Садама Хусеина, чији режим није показивао такве слабости, али је морао пасти из других разлога, закључили су да није разумно по сваку цену истрајавати у спречавању исламиста да освоје власт. Једноставно, Запад је оглувео на упозорења да би, ако се не предузме ово или оно, исламисти дошли на власт. Селективна, делом компензативна, подршка муслиманима (Бошњацима и Албанцима) на Балкану део је исте логике, али из једне раније фазе, кад је приоритет био да се исламском свету покаже како САД и њихови савезници нису против ислама, већ само тероризма. Ово је само нова етапа, у којој се сматра опортуним бити део процеса исламистичког демократског преузимања власти у арапским земљама, тим пре што се „у пакету“ под арапско буђење народа могу подвести и дипломатске, али и отворене војне, логистичке и субверзивне мере против непоћудних арапских лидера, као што су пуковник Гадафи или сиријски председник Башар ал-Асад, а које спонтано „арапско пролеће“ највероватније не би могло само уклонити. Тако се на Западу поздравља и исход египатских избора, а међу првим посетиоцима на дивану код председника Мурсија била је и америчка државна секретарка Хилари Клинтон. Уосталом, и Мухамед Мурси је образовањем, каријером и породично везан за САД, и одлично говори енглески с јаким америчким акцентом. Изгледало је да разуме ситуацију и да зна шта говори, али и шта ради. Показало се да баш и није сасвим тако. На Западу су, како се чини, боље и тачније процењивали шта ће се даље збивати.

МУКЕ „ПОСТРЕВОЛУЦИОНАРНИХ ВРЕМЕНА“ Као и неки други исламисти пре њега (добар пример је турски премијер Н. Ербакан) који су коначно, после дуге политичке борбе, успели да се домогну полуга моћи и дизгина власти, а притешњен противречним очекивањима оних који су га својим гласовима уздигли до државног врха, секуларније и либералније опозиције, несагласног хора гласова из иностранства, тешком економском ситуацијом и неповољним социјалним приликама, Мухамед Мурси је прво приграбио одвише личне власти, окружио се најближим (не увек и најспособнијим) истомишљеницима и пожурио да мења Устав земље како би обезбедио предуслове за трајнију исламистичку контролу над Египтом и над Египћанима. Сматрао је, очигледно погрешно, да ће тако најбрже учврстити и своју позицију. Показало се да многима у Египту то никако не одговара и Тахрир се поново напунио. Западна одлука да се одустане од спречавања исламиста да демократски дођу на власт подразумевала је и ову калкулацију. Претпостављало се да ови неће ни хтети, ни умети, а можда неће ни моћи да за кратко време успоставе стварно демократску, али и делотворну власт која ће почети да излази у сусрет очекивањима народа и да решава његове животне проблеме. У Египту се, с обзиром на низ околности, ова неспособност исламиста да у „постреволуционарним временима“ буду продуктивна и ефикасна управљачка алтернатива неслућено брзо потврдила. Рачунало се да би постепено разочаравање у власти с Алаховим именом на барјаку у муслиманским земљама могло потрајати и десетак, па и више година, што је Запад био спреман за сачека, обезбедивши у међувремену своје виталне енергетске и геостратегијске интересе. У Ираку се шиитски и сунитски Ирачани беспоштедно сатиру, али одавно није забележена ниједна диверзија на петрохемијским постројењима или нафтоводима. Слично је и у Либији. А шта би, логично гледано, могло бити привлачнија терористичка мета? Важно је да не израсте ниједна јака лидерска фигура и не успостави се власт којој су у првом плану национални интереси. Мурси то свакако није могао постати, али ни опстати као фаворит Запада, јер се показало да, као искрени, а нестрпљиви и неопрезни исламиста није кадар одржати унутрашњу стабилност државе у којој бирачи скромном већином јесу гласали за „Муслиманску браћу“, али не сви и за наглу „шеријатизацију“ Устава и читавог правног поретка земље. Мурси је у шкрипцу, наравно, очајнички телефонирао, коме би другом, него Бараку Обами, чак је, изгледа по савету својих (и наших) турских пријатеља, у последњи час, како би се умилио Американцима, и признао Косово, свашта обећавао и… завршио у кућном притвору, ако не и на неком горем месту. Сад се „либерални“ ал-Барадеи брине за њега и за његову „Муслиманску браћу“, да не буду криминализовани и да се ипак припусте политици. Они, и даље надмоћно већинска партија с најширом подршком у народу! Генерали најављују „демократску транзицију“. Комунисти су некад говорили: „Нема демократије за непријатеље демократије!“ Да ли је то баш само комунистички слоган или „општебољшевички“, а најмоћнији и најутицајнији савремени бољшевици већ одавно не станују на Истоку?

Египатска прича је далеко од краја. Тешко је поверовати да ће се исламисти после победе на првим слободним изборима лако помирити с политичком маргинализованошћу у каквој су таворили од Насера до Мубарака, предано радећи међу народом. Из већег броја муслиманских, али не само муслиманских, земаља дижу се гласови негодовања против ове „генералске контрареволуције“ која по много чему личи на суспендовање другог круга општих избора у Алжиру после победе исламистичког ФИС-а у првом кругу 1991. године. Зна се шта је тамо уследило. Не значи да ће „демократска транзиција“ тако дуго и крваво трајати у Египту, јер су и међународна и унутрашња констелација у много чему другачије, али… Но, без улажења у појединости, а поготово у дугорочније прогнозе, може се констатовати да су збивања у Египту парадигма на основу које је могуће потпуније разумети много од унутрашње и спољашње логике тзв. арапског пролећа. Изгледа да то добро знају у Дамаску, Тунису, Техерану, Анкари, Москви, Пекингу…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *