Почетна / Документи / Отворено писмо г. Иберу Ведрину – Француска би требало да напусти НАТО

Отворено писмо г. Иберу Ведрину – Француска би требало да напусти НАТО

Пише Режис Дебре

Господин Ибер Ведрин, кога је председник Франсоа Оланд задужио да састави биланс о повратку Француске у интегрисану команду Северноатлантског пакта (НАТО), закључио је да поништавање одлуке коју је 2009. донео г. Никола Саркози „не би Француској обезбедило ниједну нову могућност ширења утицаја“. Режис Дебре оспорава ову анализу

Драги Ибер,
Ставови које износи један деголовац – митерановац – непоколебљиви оксиморон – познат по својој способности да сваком проблему нађе праву меру, имају велику тежину. То је случај и са твојим извештајем о повратку Француске у НАТО, који ти је 2012. године тражио председник Франсоа Оланд, верујући – а ко не би? – у твоју стручност и твоје искуство. Како је медијска халабука била обрнуто сразмерна значају теме, нема разлога да се чудимо релативној тишини која је окружила поменути извештај. Проблеми одбране не мобилишу претерано јавност, а место Француске у свету не може да подигне толико медијске прашине као случај слонова Бејби и Непал, оболелих од туберкулозе у зоолошком врту у Лиону. Осим када нас нека битка код Аустерлица не испуни поносом, као што је недавно био случај са херојским упадом у малијску пустињу који је, без превише мртвих и пуцњаве, натерао банде лутајућих и гнусних џихадиста на повлачење у планину.

ПРАВДАЊЕ САРКОЗИЈА Из извештаја сам много тога сазнао, али сам над њим остао и замишљен. Ти посредно оправдаваш г. Николу Саркозија, са неком врстом да али за повратак у атлантско јато. Ту реинтеграцију ти не би одобрио у своје време, али би је данас било незгодније довести у питање него прихватити. Јер нас у Европској унији нико не би пратио. Остало би дакле на Француској да у оквиру НАТО-а чврсто преузме иницијативу, без чега би настала нормализација и банализација земље. Ето шта ме подстиче да наставим са тобом дијалог, непрекинут од маја 1981. када смо се нашли у двема суседним и на срећу повезаним канцеларијама (Режис Дебре је 1981. био сарадник за међународне односе председника Франсоа Митерана. Исте године г. Ибер Ведрин је именован за саветника дипломатске ћелије у Јелисејској палати).
Пирамидални систем постао је дакле форум који више не обавезује на богзна шта, маневарско поље у којем сваки члан има своје шансе под условом да уме гласно да говори. Укратко, тај ослабљени НАТО више не би заслуживао љагу прошлог времена. Мени се издалека НАТО чинио бујнијим од тога. Значајно проширеним. Дванаест земаља 1949, двадесет осам 2013. године (са 910 милиона становника). Пастир је удвостручио своје стадо. Алијанса је била атлантска, сада је налазимо у Ираку, у Заливу, у водама Сомалије, у Централној Азији, у Либији (где је била задужена за ваздушне нападе). Војна на почетку, постала је политичко-војна. Била је дефанзивна, ево је сада лишене непријатеља, али у офанзиви. Вашингтон је окренуо брод према Пацифику, са Пекингом, а не са Москвом као противником партнером. Општа промена курса. Заљубљена Европа уперила је свој поглед ка Американцу који, очаран, окреће свој поглед ка Азији.
Стари континент испада смешан, али рогоњу то превише не дотиче. Он тражи само нешто пажње. Нас Французе требало би да задовољи неколико почасних или техничких места у штабовима у Норфолку (САД), у Монсу (Белгија), бледе наде у уговоре за нашу индустрију и неколико стотина официра у канцеларијама, на састанцима и обилним пријемима.
Трансатлантска веза има своју динамику. Очигледан је релативни пад америчке моћи у међународном систему, али наш као да је ишао још брже. НАТО није више оно што је био 1966. године (Француска је 1966. најавила своје повлачење из интегрисане команде НАТО-а)? Можда, али није ни Француска.

[restrictedarea]

УКОЛОТЕЧЕНА И НАМРШТЕНА НАЦИЈА Сједињене Државе: нација убеђена у своју изузетност где се застава са звездама диже сваког јутра у школама и шета прикачена на реверу капутића, и чији председник гласно и јасно објављује да је његов једини циљ да поново учврсти вођство своје земље у свету. Погуран информатичком револуцијом која носи његове боје и говори његовим језиком, у срцу новог дигиталног екосистема захваљујући његовим предузећима, он није ни близу попуштања. Без сумње, са његовим „Латиносима“ и Азијатима, можемо говорити о постевропској земљи у постзападном свету, али ако више није сама на стази, са половином војних трошкова у свету, она може да остане високо уздигнуте главе. И да примени своју нову доктрину: leading from behind („управљати, а не показивати се“).
Француска: уколотечена и намрштена нација чијe су се лепе пароле – држава, Република, правда, војска, Универзитет, школа – испразниле изнутра, попут оних отмених оронулих грађевина чија се фасада једино чува. Где је либерална дерегулација изјела темеље државне моћи која је била наша снага. Где би председник требало да одмота црвени тепих пред генералним директором „Гугла“, приватним актером кога би у старо време примио неки државни секретар. Запрепашћујући diminutio capitis (у римском праву, смањивање грађанских права које је могло да иде до лишавања слободе и губитка статуса грађанина). Спасили смо наш филм, срећом, али остало, државну моћ и сувереност…
Француз 1963, ако је био левичар, надао се светлој будућности; а ако је био десничар, имао је нешто разлога да поверује да представља стожер европске изградње, са културним центрима и термонуклеарном бомбом приде. Француз из 2013. не верује ни у шта и ни у кога, прихвата кривицу и плаши се, колико свог суседа толико и самог себе. Његова будућност га мучи, од прошлости га је срамота. Да ли је просечни Француз депресиван? Заправо би његова отпорност на ударце требало да запањи. Нема колективног самоубиства: чудо једно.
Сачувати сопствену способност размишљања и предвиђања? Заиста неопходно. Када наш министар одбране помене, да објасни интервенцију у Малију, „борбу против међународног тероризма“, апсурдност која се више не користи чак ни са друге стране Атлантика, мора се констатовати стање узнапредовале фагоцитозе, мада успорене. Стрпати у сваштарску категорију „тероризма“ (универзалан начин акције), салафисте вехабије које гонимо у Малију, којима се улагујемо у Саудијској Арабији и које помажемо у Сирији, тера нас да поставимо питање нећемо ли, сталном тежњом да будемо интероперабилни, на крају постати интеримбецилни.
Изазов који си поставио – деловати изнутра – захтева и капацитете и вољу.
1. Да би се показали захтевност, будност и утицај потребна су финансијска средства и конкурентни институти (think tanks). Нарочито су потребни оригинални умови који имају другачије изворе надахнућа и друга места сусрета од Центра за стратегију и међународне студије у Вашингтону (Center for Strategie and International Studies – CSIS) или Међународног института за стратешке студије у Лондону – (International Institute for Strategic Studies – IISS). Где су нестали наследници славних твораца француске нуклеарне стратегије, генерала Шарл Ејереа, Андре Бофра, Пјер Мари Галоа или Лисјен Поарјеа? Ти независни стратези, ако уопште постоје, очигледно имају потешкоћа да ступе на сцену.
2. Потребна је воља. За њу понекад може бити корисно стање опште безбрижности, које нема само лоше стране. Оно је омогућило Пјеру Мандесу Франсу, већ од 1954, и његовим наследницима да започну и потајно наставе производњу нуклеарног наоружања. Међутим, актуелна демократија јавног мњења избацује у прве линије, на левици или десници, људе барометре који су више од просека осетљиви на атмосферске притиске. Политика се води фушерски, са последњим испитивањем јавног мњења као компасом и – правац на локалне изборе. Разрачунати се у песку са усамљеним просјацима лишеним државе, са осигураним овацијама на крају, сви наши председници, после Жоржа Помпидуа су себи приредили такву једну авантуру (загарантован пораст популарности у јавности). Сукобити се, с друге стране, са првом економском, финансијском, војном и медијском силом на свету би заиста значило ухватити бика за рогове, а то није обичај куће. Вера у право и доброту људи не повлачи за собом врлину већ се редовно заврши у покоравању закону јачег. Социјалисти из 2013. су се везали за Стејт департмент једнако спонтано као што су 1936. то учинили са Форин офисом. Навике се тешко мењају. Из „Викиликса“ смо сазнали да је, непосредно после другог рата у Ираку, акутелни министар економије и финансија г. Пјер Московиси, тада задужен за међународне односе Социјалистичке партије, отишао да увери представнике НАТО-а у срдачна осећања његове партије према Сједињеним Државама, при чему се клео да се његова странка не би понашала као Жак Ширак ако би победила на изборима. Мишел Рокар већ је био изразио пред америчким амбасадором у Паризу, 24. октобра 2005, своју срџбу због говора г. Доминика де Вилпена у Уједињеним нацијама 2003, прецизирајући да би он, као председник, просто ћутао („Le Monde“, 2. децембар 2010).
У ДНК наших пријатеља социјалиста постоји један колонијални ген и један атлантски ген. Нико није савршен. Наравно, од генетике се може побећи, али да ли и од своје генерације? Човек има вредности својих борби и искушења. Франсоа Митеран и Гастон Дефер, Пјер Жокс и Жан-Пјер Шевенман су имали искуство рата, покрета отпора, Алжира. АМГОТ (Allied Military Governement of Occupied Territories или војна влада окупираних територија којима управљају амерички и британски официри, била је задужена за управљање слободним територијама током Другог светског рата), Роберт Марфи (амерички отправник послова за време вишијевског режима 1940-1944) у Вишију и Рузвелтова подметања још увек су били присутни у главама, уз искрцавање и ослободиоце из 1944. Садашња генерација има кратко памћење и никад није примила ударац у лице. Одрасла под стакленим звоном, она не прелази улицу ван пешачког прелаза. И трпи обавезу да буде симпатична. Они који руше све пред собом никад нису симпатични. Сваки пут кад је Француска представљала „реметиоца света“, излагала се нападима свега оног што у њој нешто значи, великих привредника, високе администрације и крупних медија.
Трзај који заговараш захтевао би стављање под напон државних апарата и навика, уз враћање скрајнутих људи, што ће бити окарактерисано или као лудост, или као издајство (будући да су нови пси чувари боље етаблирани од старих). Тај трзај никако не иде са идејом о „провлачењу између капи кише“ која представља закон у средини у којој је сваки „анамериканац“ прекрштен у антиамериканца. Тим пре што се Американци осете увређенима чим ми не прихватимо да будемо њихови сателити (Де Гол, поново). Нарочито када се однос снага разводни у лежерности, имену, обраћању на ти и тапшању по раменима.
Кажеш појаснити наше схватање Алијансе? Да, а оно што се добро схвата, изрази се јасно. Ти говориш јасно, са чињеницама и бројкама. Али влада језик од вате, мешавина еуфемизама у коју нас заглибљују атлантска и бриселска техноструктура са њиховим тобожњим експертима. Ми говоримо, на пример, о интегрисаној команди, кад лидер интегрише друге, али чува, управо он, своју пуну и целокупну слободу. Интеграција нема ничег обостраног. Зато Сједињене Државе имају право да шпијунирају (потплаћују, пресрећу, прислушкују, дезинформишу) своје савезнике који себи забрањују да раде то исто; њихови војници и официри не морају да полажу рачуне пред међународним судовима, којима ће бити подложни само њихови савезници; и наше авионске компаније морају да дају све податке о својим путницима америчким органима којима би свака идеја о реципроцитету била неподношљива.
Сваки стереотип се, тако, мора превести. „Дати свој допринос заједничком напору“: ставити на располагање захтеване помоћне трупе на позорницама које су други одабрали. „Укинути бескорисна удвостручења у програмима опреме“: Европљани, купите наше оружје и нашу опрему, и не развијајте ваше. Ми смо ти који утврђујемо стандарде. „Боље поделити терет“: финансирати системе комуникација и контроле које конципира и производи метропола. „Европска унија, тај стратешки партнер са јединственим местом у очима америчке администрације“ – док заправо ослабљена Европа није партнер, већ клијент и средство хипермоћи. Постоји само један, а не два ланца команде у НАТО-у. Врховни командант савезничких снага у Европи је Американац; и америчко је председништво групе за размишљање задужене за предвиђања (госпођа Мадлен Олбрајт, бивша министарка спољних послова).
Тај искварени новоговор није достојан француске дипломатије која је, почев од Шатобријана до Ромена Гарија, неговала култ праве речи и књижевни укус, која је умела да мачку назове мачком. Први тренутак спољне акције јесте реч. Формула за буђење. Сирова реч. Де Гол и Митеран су их живо употребљавали. Другог си изблиза познавао. А први је приватно, а од 1965. јавно, описивао НАТО као протекторат, хегемонију, туторство, потчињеност.
Што се мене тиче, држим се мишљења г. Габријела Робена, амбасадора Француске, нашег сталног представника у НАТО-у и Северноатлантском савету од 1987. до 1993. Цитирам га: „НАТО загађује међународну сцену у свим димензијама. Он компликује европску изградњу. Он компликује односе са ОЕБС-ом (али то није најважније). Он компликује односе са Русијом, што није занемарљиво. Он чак компликује функционисање међународног система јер, неспособан да потпише једну конвенцију о одрицању од права на употребу силе, НАТО се не држи међународног права. Неприбегавање сили је немогуће за НАТО зато што је он настао управо да би прибегао сили када му се прохте. Уосталом, није се лишио употребе силе и то без консултација са Саветом безбедности Уједињених нација. Према томе, не видим најбоље чему земља као што је Француска може да се нада од НАТО-а, једне бескорисне и штетне организације, осим да ова нестане („Европска безбедност: НАТО, ОЕБС, Пакт о безбедности“, округли сто Фондације „Res publica“, 30. март 2009)“.
Бескорисна, зато што је анахрона. У времену када свака велика земља игра сопствену игру (како се види на конференцијама о клими, на пример), када се афирмишу или заоштравају религиозни поноси и културни идентитети, не гради се будућност тако што се тој организацији приступа. На дневном реду су ad hoc коалиције, билатералне сарадње, практични аранжмани, а не двобојни или манихејски свет. НАТО је прежитак једне превазиђене епохе. Класични ратови између држава иду ка нестајању у корист неконвенционалних сукоба без објава рата и линија фронта. У тренутку када се силе југа ослобађају интелектуалне и стратешке хегемоније Севера (Бразил, Јужна Африка, Аргентина, Кина, Индија), ми окрећемо леђа светској еволуцији.
Зашто је НАТО штетан? Зато што нас лишава одговорности и зато што је успављујући. Трипут штетан. Најпре у УН-у и према поштовању међународног права, зато што НАТО или присваја, или заобилази и игнорише резолуције Савета безбедности. Затим је штетан за Француску јер тежи укидању њених скупо стечених компаративних предности, подстичући је, разним аутоматизмима, да сматра за непријатеље оне који нису наши непријатељи, умањујући нашу слободу да директно разговарамо са свима, без спољашњег вета, урушавајући углед и симпатије које Француска изазива у многим земљама Југа. Ми смо поносни што смо добили љубазне декларације о одрживости нашег нуклеарног одбрамбеног наоружања поред противракетне одбране чије ширење заправо може само да маргинализује нашу нуклеарну стратегију одвраћања од слабијег ка јачем, за коју поседујемо оруђе и којом владамо. Али можда ће нас убедити да живимо, у Паризу, Лондону и Берлину, под страшном претњом Ирана и Северне Кореје…
Штетан, најзад, за ма који пројекат снажне Европе јер НАТО потврђује збогом оружју, смањење буџета за одбрану и сужавање видика. Ако Европа жели да има истинску будућност, мораће да пође другим путем од оног који је везује за статус доминиона (независна држава чија спољна политика и одбрана зависе од стране престонице). Разумљиво је да је то добро за Средњу Европу и Балкан (наша Америка на истоку), јер од два велика брата бољи је онај који је даљи, а не остати сам наспрам Русије. Зашто заборавити да свака држава има политику своје географије и да ми немамо исту политику какву имају наши пријатељи?
(Le Monde diplomatique)
(Наставиће се)

Реинтеграција

Господин Ибер Ведрин, бивши министар иностраних послова, доставио је 14. новембра 2012. председнику Републике Франсоау Оланду закључке свог извештаја о „Последицама повратка Француске у интегрисану војну команду Северноатлантског пакта (НАТО), будућности трансатлантског односа и перспективи европске одбране“. Све одобравајући одлуку генерала Де Гола да напусти интегрисану команду НАТО-а 1966, г. Ведрин тврди да се ипак не може довести у питање повратак о којем је одлучио председник Никола Саркози и који је постао ефективан 2009. Он објашњава: „Штета од повратка Француске у интегрисану команду била би коначно пресудна ако би тај повратак довео до нормализације, тј. банализације Француске у НАТО-у. Француска дакле мора да се много више афирмише у Алијанси, да у њој повећа утицај, покаже већу опрезност и постане захтевнија. Напуштање претходне француске позиције, политички удобне, и повратак пуном учешћу више нам не дозвољава да се делимично држимо по страни, на изразито дефанзиван, критички и уздржљив начин, у расправама и доношењу одлука о будућности Алијансе. Ако желимо да повратимо прворазредни утицај у Алијанси – а то је апсолутно потребно – утолико пре што су прилике за то погодне, морамо да појаснимо наше дугорочно схватање Алијансе, у оквиру редовних министарских састанака и наредног самита.“
У вези са европском одбраном, г. Ведрин пише: „Може се помислити да би Француска требало да се залаже, упркос свему, за европску одбрану у оквиру Уније, и то из више разлога. То је део ширег пројекта политичке Европе у најјачем смислу тог појма (…) Ипак, ми не можемо да наставимо да од ‘поновног покретања европске одбране’ правимо приоритет само за нас, као да ништа није било, и као да препреке и неуспеси нису очигледни (…) Потребно је расветлити ситуацију са нашим савезницима, почев од највећих, питати их о њиховим намерама. Са Великом Британијом то значи питати је докле је спремна да иде са нама (…) Са Немачком то значи питати је да ли политичко јачање Европе, које снажно призива, не би требало да буде пропраћено озбиљнијим и конкретним одлукама у области индустрије одбране, већим ангажовањем у области спољних европских операција и француско-немачким консултацијама о питањима о којима се расправља у оквиру Алијансе.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Све у свему, наивно.
    Док је Де Гол делимично био свестан америчке окупације и улоге НАТО
    у томе, политичари и лидери, данас, као да нису свесни тога.
    Такође, сигурно никад нису испитивали легалност НАТО-а, поред
    његовог Статута и организације. Нису ни свесни својеврсне „аморфности“ НАТО-а, ни замке. У НАТО се улази по позиву, али
    се не излази, јер „позивару“ то не пада на памет, а он чак и нема
    „формуларе“ за „из“, као што их има за „у“.
    Без заједљивости, само САД позивају државе да уђу, а пристанак,
    који доноси меродаван, највиши орган државе (да би био пуноважан
    и неповратан), који се упућује САД (њеном органу за НАТО), које
    га, кад га „испроцесуирају“, прослеђује НАТО, да се објави, администартивно спроведе и објави.
    Ко мисли да није овако и да има излаза, нека нађе поступал на,
    иначе ајвном сајту НАТО-а.
    Срболјуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *