Одломци из Дневника – У ЗНАКУ ГРУБОСТИ

Код нас се, у последње време, однос према народном припадништву, расцепио у две крајности. На једној страни влада старински романтичарски усхит, а на другој хистерична самомржња,  што значи да се, у оба случаја, прибегава грубом упрошћавању

Свако од нас, на свој начин, гаји критички однос према народној заједници чији је делић. Ова критичност је, дакако, један вид самокритике. Узимање растојања према родној целини долази из импулса сагледавања себе са стране, из тежње ка освајању „другобивства“. Припадност широкој заједници је срећна несрећа, повластица и усуд; без храбрости и мудрости ова се досуда не може достојанствено носити.

Код нас се, у последње време, однос према народном припадништву, расцепио у две крајности. На једној страни влада старински романтичарски усхит, а на другој хистерична самомржња, што значи да се, у оба случаја, прибегава грубом упрошћавању. Иза оба емотивна става наслућује се исти извор. Реч је о кључу у којем се доживљавају наши текући порази. Безусловна љубав према роду надахнута је отпором према узрочницима нашег понижења, као што је блаћење себе мазохистички обред у којем се пораз прихвата као заслужена казна, са удворичким ставом према победнику. Овамо, видик је озрачен простодушним самопоуздањем, док на другој страни преовлађују душевно просташтво и интелектуално грубијанство.У лудилу окривљавања себе за све и свашта духовност дотиче дно на којем су затрте основне претпоставке културе. На злу коб, додељену малим народима, одговара се самомучилачким проширивањем оптужнице и доливањем уља на ватру туђинске пропаганде. Одвећ горди, наши тобожњи изабраници нису у стању да поднесу губитак у сукобу са надмоћним непријатељима. Згађени, одричу се крвног припадништва. (Не говорим, разуме се, о плаћеницима – њихов случај није занимљив).

Алеко Константинов крајем деветнаестог, и Александар Поповић у другој половини двадесетог века, дали су врсне портрете балканског човека у којем се рајетинска уплашеност укрстила са скоројевићском суровошћу. Ови писци нису повредили самопоштовање ни Бугара, ни Срба. Уз сву одбојност према Баја Гањи и Бори Шнајдеру, ми према њима осећамо топлу наклоност и братску везаност. Упућени смо у ствар. Они су наши, и свако је од нас, бар понекад и бар помало, у сродству са њима. Без напора разумевања и саживљавања, наш би доживљај остао на разини надмене гадљивости и духовне грубости.

[restrictedarea]

Грубост се, и иначе, намеће као кључ нашег друштвеног општења, па се, све више, увлачи и у  уметничко стваралаштво. Књижевна реч подлеже насиљу стварности, прихвата њена ограничења, одриче се могућности узлетања над владајућим приликама, проницања невоља, и праштања. Писац или синеаста, коме је туђе проматрање са становишта вечности, ставио се, вољно или непромишљено, у службу зла и несреће. Тако је у великом свету, ваљда под утицајем космичког зрачења, а тако је и код нас, где делују  поремећени микроклиматски услови.

У свакодневном животу, грубост дође као заокружење дуговековног  историјског искуства, као закључак потврђен најновијим збивањима, а онда, и као погодба безбедног  општења са ближњима и живом сабраћом. Лекција је научена у ратовима и у превратима, у економској утакмици, у хрвању са поробљивачима који нас не остављају на миру. Уморни и опечени, иза благих речи слутимо подвалу, а у пристојном наступу замку. И љубавни позиви се, у попевкама преко електронских медија, оглашавају као претње и осветољубиве исповести страдалника. И припаднице лепшег пола, по трговинама и канцеларијама, користе своју стратешку предност, дочекујући нас са начелном неповерљивошћу.

Тако се развија један поглед на свет заснован на одбацивању основних погодби уљуђености. На овакво, сиромашко лишавање, упућују нас, заједничким снагама, невесела прошлост, понижавајућа садашњост и неизвесна будућност. (Узгред, у Вуковом „Рјечнику“, чак ни у допуњеним државним издањима, нема појмова прошлост, садашњост и будућност:празнина је објашњива дугим таворењем изван историје).

Грубост је заклетва верности сировим и суровим истинама, мера и домет извесног схватања природности.У принуди на имплементацију туђинских захтева и планова, нема места за преливе и стилске вежбе. Истанчаност у мишљењу и обзирност у просуђивању је противприродно опредељење, плод вишевековних процеса у генима, овејано знање нараштаја. Кад је површна и формализована, финоћа се своди на глуму и лицемерје. Плашим се да олако ниподаштавамо срачунату срдачност и трговачко осмехивање: љупка лажљивост има и добрих страна, чини нам свакидашњицу сношљивијом. И у њу је уложена једна подврста културног напора. Култура је – на то нас подсећа основно значење те латинске речи, управо то: неговање и усавршавање позитивних душевних подстицаја. Лицемерје настоји да нам угоди, и заваравајући нас, себе обмањује. Оно распаљује искре надања, док глува истинољубивост замрачује вид и обесхрабрује наду. Она је одбрамбени став бића вакцинисаног против лепих лажи, али и против доброте и лепоте, чији су замеци у сновима.

Грубост у јавном животу – а она је у свим областима деловања и општења – јесте признање коначног пораза у хрвању са животним изазовима. Нарогушеност против лепоте, бољег укуса, нежности и увиђавности, видна како у међуљудским односима, тако и у разним видовима надградње, запечаћује климу безнађа. Она је отеловљена у одсуству љубави према раду, према производима рада, великим и малим – нарочито малим! – у хлађењу пријатељских веза, у олаком раскидању бракова, у политичком говору и мишљењу, у неодговорном обављању дневних послова, у одсуству поверења у државу и њену улогу, поверења у образовање и у подразумевајући смисао стваралаштва… Све је тужно упрошћено и ружно разобличено. Грубост је стил епохе, грч на лицу заједничке историје, пресуда у име ништавила, нихилистички закључак који, привидно тачан, никуд не води.

Даду се разликовати два типа очајничког промишљања и простачког поступања. Некима, грубост стоји сасвим природно, као да су с њом рођени, па су је, у повољној клими, развили и са њом ојачали. Други су се на грубост приучили, прихватили је као сврховити друштвени код, потиснувши или прикривши она друга, сложенија знања и разрађенија осећања, одложивши их за боља времена. Срећније могућности споразумевања са светом они држе за личну слабост, према којој стварност нема милости. Упечатљиви облици овог робовања злу одражавају се на оним мрким, увређеним лицима, која тако често сусрећемо. Од свих слобода у суживоту са ближњима ти несрећници себи допуштају једино горак подсмех према окружењу, а и према себи. Као да су заувек потрошили сву моћ надања и веровања.

Да би се провео најобичнији дневни програм самоодржања, тражи се много пажње према бићима и стварима; хоће се љубави без рачунице, и спремности на жртвовање без непосредне користи. Појединачно и заједно, ми остављамо утисак клонулих створења. Биће да нам је сва снага отишла на два промашена пројекта: на успоставу заједничке државе Јужних Словена, и на изградњу праведнијег друштва у том географском оквиру. Тих се промашаја превише стидимо. Неки су порази часнији од тренутних успеха оних којима кужни ветрови дувају у једра. А онда, са стране с које смо очекивали разумевање и савезничку подршку, засуле нас бомбе са ослабљеним уранијумом. Све су то болни, изненађујући потреси. И сад нам ваља победити неред у души, сместити преживљено у ризницу колективне мудрости, залечити грч око уста, одрећи се склоности ка извођењу пребрзих закључака.За стање запуштености и грубости крива је и наша леност: она нас гура линијом мањег отпора, где је све одвећ јасно да би било сасвим тачно.

Са мало више труда, може се избити на друкчије осветљене пропланке. Од користи би нам могао бити  Хелдерлинов савет, који наводи Хајдегер:

 

Тамо где је опасност, тамо

Буја и оно што спасава.

[/restrictedarea]