Оде Хрватска у ЕУ, и сви усташе

Пише Миодраг Зарковић

Све до прошлог викенда, Наташа Кандић је још и могла да делује убедљиво у оним својим чувеним оптужбама на рачун Томислава Николића. Годинама га је, сетимо се, прогањала јавним изрицањем сумње – као да је она неку своју сумњу икада па крила од јавности! – да је Николић, како је говорила, учествовао у ратним злочинима на почетку рата у Хрватској деведесетих. Сада у то више нико не би поверовао.
Сада као председник Србије, наиме, Томислав Николић је у суботу 29. јуна присуствовао извођењу војне вежбе на Пасуљанским ливадама, назване „Ресава 2013“. У складу са обичајем у таквим приликама, Николић је био обучен у војничку, маскирну униформу. Тако одевен, поздравио је постројене војнике и обратио им се пригодним говором. Све је, дабоме, било забележено камерама, снимцима који су касније тог дана приказивани у информативним емисијама. Што ће рећи, цео је свет могао да одмери како Томислав Николић изгледа, хода, прича и делује у војничкој одежди.
Тако да прича о њему као ратном злочинцу потпуно пада у воду. Ко је видео снимак са војне вежбе, зна да те оптужбе немају никакве везе са животом. Колико год разочарање да представља као председник, Николић би – очи не лажу – још кудикамо узалуднији био у улози војника, некмоли ратника.
Можда ћемо поверовати да је Славица Ђукић Дејановић оборила онај „стелт“ изнад Буђановаца или да је Марко Ђурић похађао физичко у школи. Али, да је Томислав Николић, овај човек који је парадирао по Пасуљанским ливадама, некада у животу употребио оружје против живе силе?! Ма хајдете молим вас!

[restrictedarea] ***
Не би требало да чуди то што садашњи министар спољних послова Иван Мркић углавном избегава камере. И када упадне понегде у кадар, углавном је у другом плану. Далеко од објектива. И, што је најважније, далеко од микрофона. Тактика лака за памћење и спровођење, и надасве плодоносна: тим путем углавном се избегавају забуне, неспоразуми и противречности које би могле да наруше монолитност владајуће еврофанатичне догме.
Јер, ево шта је садашњи шеф српске диплопломатије, у уобичајено ведром расположењу, за „Дневник“ РТС-а од 30. јуна изјавио у Загребу, где је тог дана боравио на свечаности поводом пријема Хрватске у Европску унију:
„Мени је много драго што је Хрватска од сутра у Европској унији. То је заслужила. У последње време нам је изузетно и помагала, пружала подршку на свим састанцима, где год је могла изјашњавала се у прилог подршке Србији. То ми изузетно уважавамо. И, наравно да чињеница да су сада Хрвати већ унутра говори да ћемо и ми ускоро бити. Добро сад, то су увек у питању године, али, са историјске тачке гледишта, то је трен. И онда се надамо да то неће бити само Србија, него да ћемо сви који смо ту, у нашем крају да кажем, да уђемо и да комплетирамо европску породицу.“
Када се, негде при почецима свог животног пута, Иван Мркић определио за дипломатију, тешко да је науку оставио уцвељену овим избором. „Са историјске тачке гледишта, године су трен.“ Ма није ваљда! А да проверите ви, Мркићу, ту своју математику са Александром Вучићем и Ивицом Дачићем? Они се већ два и по месеца убише доказујући нам да је Србији време исцурело, да оно сада ради против нас, да не смемо више ни секунд да изгубимо на вајном „европском путу“. А ви године сабисте у тренутке! Видите, Мркићу, треба ли њима двојици нека од тих година којима се ви у сласт разбацујете.
А и шта подразумевате под тим да се „у последње време“ и „где год је могла“ Хрватска „изјашњавала у прилог подршке Србији“? Можете ли да нам појасните шта то тачно значи ако се неко „изјашњава у прилог подршке“ неком другом? Јесте ли то хтели да кажете да нам је Хрватска нешто помогла? Ако јесте, па што то и не кажете, побогу, него увијате и околишате као да баш и не говорите неподељену истину?
Да ли сте свесни да сте можда пронашли нову стилску фигуру, тако што сте уместо двоструке негације која има потврдно значење (на пример: „није баш да нам Хрватска није помогла“), уметнули двоструку потврду („у прилог подршке“) која не значи ништа, па због тога просто намеће подозривост?
А када се већ дотакосте тог „изјашњавања у прилог подршке“ и осталих видова несагледиве хрватске помоћи, шта би са тужбом за геноцид коју је Загреб покренуо против нас? Или са нашом противтужбом? Шта би са оноликим прогнаним Крајишницима? Са непрестаним изливима отвореног усташтва у данашњој Хрватској?
Водите ли ви, Мркићу, икаквог рачуна шта, где и коме причате?
Дозволите да вас парафразирамо: Нама уопште није драго што сте ви већ годину дана на челу наше дипломатије; можда и не толико лично због вас, пошто су, да се не лажемо, у игри за то ваше место била и далеко лошија решења, попут Милице Делевић. Ваша основн невоља је што сте део пакета који ће се памтити као један од најпоразнијих у српској историји.
***
А то какви смо заиста, најбоље се видело у Загребу протеклог викенда. Хрватска престоница била је тих дана огледало у којем се одражавао лик целокупног безнађа данапње Србије.
Другог огледала, истини за вољу, као да није ни било, барем што се овдашњих телевизија тиче, пошто је свака и једна камера била уперена ка Хрватској и њеном уласку у Европску унију. Датум, дакле, не добисмо, али уместо да на одговорност буду позвани сви они који су га чврсто обећавали и у његово име жртвовали све што су захватили од Косова до Устава, јавност је забављана датумом уласка Хрватске у ЕУ, који је Загреб добио поодавно.
Ударне београдске телевизије спремно су послале посбне екипе да извештавају са лица места, са прославе која је у центру хрватског главног града била уприличена у недељу увече. С обзиром на то да је висока државна делегација Србије била међу званицама на свечаности, присуство српским камера само по себи није било претерано спорно, али размере тог глупирања јесу. За чије бабе здравље, рецимо, Јавни сервис – чији је генерални директор Александар Тијанић колико јуче био јавно наредио неку срцепарајућу штедњу – шаље у Загреб своје извештаче дан раније, па онда све информативне емисије преко викенда малтене у потпуности посвети пријему Хрватске у ЕУ?
„Атмосфера у главном граду Хрватске је права недељна. Град је пуст. Да полиција није блокирала Трг бана Јелачића, са кога вам се јављамо, и околне улице, и да град није окићен заставама Европске уније и Хрватске, не би се могло ни по чему посебном закључити да ова земља од поноћи постаје 28. пуноправна чланица Европске уније.“ Ово је у „Дневнику“ 30. јуна из Загреба јавио извештач РТС-а са лица места. Успут је анкетирао четворо Загрепчана. Двоје су били радосни због уласка у ЕУ. А двоје иронични и скептични до крајњих граница.
Што се српске ТВ куће, на челу са Јавним сервисом, толико узбудише око нечега у чему ни сами Хрвати не препознаше разлог за славље? Шта је то у пријему Хрватске у ЕУ заслуживало да у „Дневнику“ од 30. јуна буде пропраћено живим укључењем и прилозима (те потанким набрајањем „менија“ којим ће званице бити нахрањене!) у укупном трајању од чак осам минута?
***
Посебно усхићена пријемом Хрватске била је Маја Бобић, генерална секретарка Европског покрета у Србији. Шта год тај њен Европски покрет био и чему год служио, тек, Маја Бобић је била ТВ звезда последње седмице јуна. Прво је гостовала на РТВ Војводине у емсији „Један на један“ у уторак 25. јуна, да би у недељу 30. јуна осванула и у „Дневнику“ РТС-а.
Овом другом приликом је Маја Бобић изрекла читав низ бесмислица које су, представљене и слављене као највеће мудрости, издашно понављане и преношене и у другим гласилима. Између осталог, тако се „прославио“ њен несвакидашњи закључак да ће Хрватска сада, пошто је чланица ЕУ, бити својеврсни „адвокат“ Србије. Поред таквих „адвоката“, шта ће нам па тужиоци!
Посебно је занимљиво, међутим, да је Маја Бобић стигла да похвали Загреб због тога што је у њиховом Сабору донета декларација „у којој се каже да Хрватска неће спречавати напредак суседа на путу ка чланству“ у Европској унији. Ко обрати мало пажње, учиниће му се позната формулација: неће спречавати напредак…
Чекајте, па зар то није исто оно на шта су се Бриселским споразумом међусобно обавезали Београд и Приштина? Биће да јесте. И биће да то на Бриселски споразум баца сасвим друго светло од оног у којем су га представљали Ивица Дачић и Александар Вучић, јер пример из Загреба јасно упућује на међудржавну ћуд те одредбе. Али, биће и то да Мају Бобић нико од њој толико наклоњених гласила није упитао да појасни ту сличност. Као што, уосталом, нико ништа није запитао ни Дачића и Вучића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *