НАТО сенка над Србијом

Пише Никола Врзић

Откад је, једним документом из септембра 1995. године, НАТО своја проширења повезао са проширењима Европске уније, ниједна од држава некадашњег комунистичког блока није постала чланица ЕУ, а да претходно није постала чланица НАТО-а. Исти данак у крви западној војној алијанси чека и Србију

Било је у тим речима и злурадог тријумфализма квислинга који се, мудро и на време, први сврстао уз победника. Јер долази време да се, тамо где се он, тако далековид, већ сврстао, сврстају и сви остали. „Када је у питању чланство у НАТО-у – а то је повезано са чланством у ЕУ – ту је Црна Гора у знатној предности у односу на Србију“, изјавио је Душан Јањић, директор Форума за етничке односе, подгоричком „Порталу аналитика“ (отуда и ово помињање Црне Горе). „Усвајањем нове стратегије НАТО и променом политике у Србији после пада Бориса Тадића, апсолутно је јасно да Србија иде ка НАТО-у. Можда то некоме делује апсурдно, да неко ко има наслеђе Милошевићеве странке и ко је потекао из Српске радикалне странке, иде ка НАТО-у, али то је чињеница! Треба ли подсетити да Београд није потписао априлски споразум са Приштином – док НАТО није ставио свој параф. Очекујем да ће реконструисана Влада Србије у наредних годину дана озваничити промену политике и затражити чланство у НАТО.“

Требало би послушати Јањића; не зато што је сам у позицији да о нечему одлучује, већ зато што је у позицији да изврши оно што су одлучили они који о нама и иначе одлучују, то јест наши западни пријатељи. А они су, између свих осталих из невладиног сектора у Београду који би то желели, управо Јањића недавно изабрали да доведе једног министра државе Косово у Београд (њихову министарку за европске интеграције Фљору Читаку), и тиме је несумњиво показано колико је Јањић близу ових наших пријатеља и њихове моћи.

РАСМУСЕН И УСЛОВИ Истовремено, можда и случајно премда у овакве случајности баш и не верујемо, генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен говори о евентуалном уласку Србије у НАТО: „Позиција НАТО је таква да су наша врата отворена под условом, наравно, да земље заинтересоване за придруживање испуњавају услове и критеријуме. Србија зна шта би требало да уради – да уради домаћи задатак, да изведе неопходне реформе код куће. Наша врата се не отварају аутоматски, морате да покажете вашу добру вољу. Кратак одговор за Србију је – ми смо спремни кад сте ви спремни.“

Значе ли ове Расмусенове речи да је Србија већ изразила жељу да се учлани у НАТО, будући да је генсек те организације већ почео да говори и о условима које би требало да испунимо да бисмо се у њу учланили? Услови за учлањење се, то је ваљда јасно, не постављају ономе ко сам није затражио да се учлани; Организација исламске конференције, на пример, услове за учлањење нам не поставља, јер никакву жељу да се тамо учланимо ми и немамо… Уосталом, да се нешто око учлањења Србије у НАТО у потаји заиста дешава, показује и уочљива промена у тону самог Расмусена; док сада (у већ цитираном интервјуу) надмоћно говори о условима и домаћим задацима које ће НАТО да поставља Србији, пре само две године, 29. јуна 2011. помирљиво и безмало, па добродушно говорио је да је „сада на Србији да одлучи да ли жели да унапреди своју сарадњу са НАТО-ом, и колико брзо“…

[restrictedarea]

Али заправо и не морамо превише да нагађамо и тумачимо нијансе у изјавама. Јер, нема у то сумње, Србију нам потајно увлаче у НАТО.

Да је заиста тако (било), разоткрио нам је „Викиликс“. Упркос проглашеној војној неутралности Србије и јавним тврдњама бившег председника Бориса Тадића да „нико није имао (ни) идеју о учлањењу Србије у НАТО“ – Тадић је, чак, „потпуно излишним и смешним“ називао „све ове спекулације да неко, наводно, испод жита припрема тајни план о учлањењу Србије у НАТО“ – управо је он, према депеши 07BELGRADE158, „више пута и снажно тврдио да је интеграција Србије у НАТО његов приоритет број један“. Па у депеши 07BELGRADE651, „Тадић конзистентно говори да је интеграција у НАТО и, напослетку, чланство у алијанси, кључни део његове платформе“, у 07BELGRADE925 „Тадић, (Вук) Јеремић и ДС су нам више пута сасвим јасно ставили до знања да је евроатлантска будућност њихов највиши приоритет“, док тадашњи шеф дипломатије Вук Јеремић, према депеши 07USNATO484, на питање шпанског представника при пакту „који ниво сарадње са НАТО-ом Србија жели да оствари“, одговара: „Пуноправно чланство.“ Најзад, и у фебруару 2010. године (депеша 10BELGRADE25), у разговору са новопридошлом америчком амбасадорком Мери Ворлик, Тадићев спољнополитички саветник Јован Ратковић најављује учлањење Србије у НАТО, али и заверу против сопственог народа који не сме да сазна шта намеравају да му учине. „Тадић“, рекао је тада Ратковић, забележиле америчке дипломате, а раскринкао „Викиликс“, „верује да Србија не може заувек да остане изван НАТО-а, али то не изговара често због тога што је ово питање политички осетљиво (…) Србија предузима конкретне кораке ка повећавању свог ангажовања у НАТО-у… Ти кораци су неопходни пре доношења одлуке о учлањењу.“

И заиста су ти кораци – пре доношења одлуке о учлањењу – и направљени. Пошто смо 14. децембра 2006. постали чланица НАТО програма Партнерство за мир (и Русија је чланица тог програма, гласило је образложење којим је Србија, и то успешно, убеђена да начини тај корак у НАТО интеграцијама), и пошто су у то време и отпочеле реформе Војске Србије у складу са НАТО стандардима (почев од „промене свести“ српских официра, што је генерал Здравко Понош, постављен на место начелника Генералштаба на инсистирање Вашингтона, како нам је такође открио „Викиликс“, поставио као свој примарни циљ – „Као најважније, Понош је рекао да промена стања свести оружаних снага, а нарочито официра, представља највећи изазов“, стоји у депеши 06BELGRADE880.), српске власти су, а да Србија о томе не зна ништа, пожелеле да начине и корак даље у својим неоглашеним НАТО интеграцијама.

 

ДОКУМЕНТОВАНА САРАДЊА И тако је, у фебруару 2011. године, претходна Влада Србије (у којој су, тек да се не заборави, саучествовали и садашњи партнери у влади, Ивица Дачић и Млађан Динкић са својим сателитима) усвојила Закључак о покретању процедуре за израду Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП), при чему је ИПАП „интензивнији облик сарадње у оквиру Партнерства за мир“. Како изричито стоји у документу, ИПАП је „квалитативно виши механизам сарадње у односу на активности у оквиру Индивидуалног плана партнерства… а који ће додатно унапредити и промовисати сарадњу и односе између Републике Србије и НАТО-а“. Презентациони документ за ИПАП Влада Србије усвојила је 14. јула 2011, а у седишту НАТО-а у Бриселу представљен је 25. новембра те године.

Овај, не много рекламирани документ, „Презентациони документ; индивидуални акциони план партнерства између Републике Србије и Организације северноатлантског уговора (НАТО)“, заправо одређује меру нашег приближавања учлањењу у НАТО. Све смо му ближи, и отуда и они услови за Србију које је генсек Расмусен изненада почео и јавно да спомиње.

Документ, укратко, објашњава да ће се активности српских власти одвијати у два-три главна смера. Први је даље прилагођавање Војске Србије НАТО стандардима како би Војска Србије могла да учествује у НАТО ратовима; други, само учлањење у НАТО, док трећи предвиђа државно пропагирање предности што дубље сарадње с НАТО-ом, са очигледним циљем да се и Србија натера да заволи НАТО колико га воле они који Србију предводе. Не претерујемо. Међу прокламованим циљевима, како стоји у документу, јесте и „спровођење кампање јавног информисања, наглашавајући користи од учешћа у програму Партнерства за мир и процеса реформи сектора одбране“ при чему је „посебно значајна сарадња са НАТО-ом под окриљем Групе Србија-НАТО за реформу одбране“. Даље, циљ је „интеграција у европске и друге међународне безбедносне структуре“ (читај: учлањење у НАТО), а ту су и „напори усмерени ка развоју интероперабилности и способности снага потенцијално расположивих за учешће у мултинационалним операцијама, укључујући и оне које предводи НАТО“, у оквиру чега је и „организација, обука и опремање декларисаних јединица у складу са стандардима које користе оружане снаге земаља НАТО, како би биле интероперабилне са тим снагама (…) Усвајањем стандардизоване штабне структуре НАТО на нивоу здружених команди и у потчињеним јединицама, испуњава се битан предуслов за ефикасну сарадњу између команди различитих земаља (…) Циљ свих активности на достизању Циљева партнерства је да снаге, које су потенцијално на располагању за учешће у мултинационалним операцијама, могу делотворно да функционишу уз снаге партнера.“ У некој новој Либији, Афганистану, сутра у Сирији (пошто смо по налогу ЕУ Сирији већ увели санкције, иако нам Сирија ништа скривила није) или Ирану… Покренут је и „поступак за приступање Републике Србије НАТО организацији за одржавање и снабдевање (NAMSO)“, чиме се „ствара и предуслов за приступање програму стратегијског транспорта – SALIS, чиме се обезбеђују услови за реализацију стратегијског транспорта националних снага.“ Истовремено, „посебно се разматрају могућности приступања Мултинационалном логистичком координационом центру (енг. Multinational Logistics Coordination Centre – MLCC) са седиштем у Прагу и могућности успостављања сарадње са Европским координационим центром за кретање (енг. Movement Coordination Centre Europe – MCCE) са седиштем у Ајндховену, као и Атинским мултинационалним координационим центром за стратегијско кретање (енг. Athens Multinational Strategic Lift Coordination Centre – AMSCC).“

Додајмо, најзад, да у читавом документу од 38 страница ни један једини пут није чак ни споменуто да је Србија, одлуком своје скупштине, проглашена за војно неутралну земљу. Али то би, после свега цитираног, звучало заиста гротескно, зар не?

 

И НАТО И ЕУ Но, добро. Тако је било за време претходне власти, коју су предводили Борис Тадић и његов ДС. А шта је сада? Хоће ли и нова власт, коју предводе Александар Вучић и Српска напредна странка, наставити истим путем, онако како то предвиђа Душан Јањић?

С једне стране, Вучић је јасно изјавио да „Србија неће улазити у НАТО или било који други војни савез“. Опет, такве изјаве, видесмо, давао је и Тадић, а видесмо и шта је при том радио у потаји. А кога змија уједе…

Против прикључења НАТО-у, осим елементарних моралних обзира, говоре и наше искуство са западном алијансом из 1994, 1995. и 1999. године, и отимачина Косова и Метохије, и готово плебисцитарно расположење српске јавности против учлањења Србије у НАТО.

Против прикључења Србије НАТО-у је, свакако, и Русија, и руски ће фактор, у даљем процесу наших евроатлантских интеграција, свакако бити од изузетног значаја; изградњом Јужног тока, кад изградња напокон започне, тај ће значај руског фактора у Србији по природи ствари морати још да расте.

А опет, баш кад смо код Руса, зашто би се прошлог месеца, приликом посете Београду, генерал Николај Патрушев, шеф свих руских тајних служби и „један од најважнијих и најближих сарадника руског председника Владимира Путина“, како су јавиле „Вечерње новости“, распитивао о „намерама Београда када је реч о односима са НАТО-ом“, ако већ некаква сумња у намере Београда уопште и не постоји?

Уз то, и годину дана откако Борис Тадић није врховни командант војске, а Драган Шутановац министар одбране, онај Презентациони документ којим су нашу војску додатно примакли НАТО-у наставља да важи; премда, истини за вољу, после онако утемељеног евроатлантског пута Србије као што је то учињено за мандата претходне власти, за некакав заокрет из загрљаја НАТО партнера за мир, све и под условом да воље за то има, била би потребна снага какву, у односу према својим западним пријатељима, актуелна власт досад није показала…

Али више од свега тога забрињава пут у Европску унију којим актуелна власт наставља да иде без алтернативе, сасвим по узору на претходну. Зашто забрињава? Зато што пут у ЕУ, како сада ствари стоје, Србију може да води само преко учлањења у НАТО и крварења за америчке интересе по ратиштима у свету које одреде ти исти, амерички интереси.

Још 3. септембра 1995, наиме, западна војна алијанса усвојила је званичну Студију о проширењу НАТО-а, у којој су (под тачком 18) европске интеграције сасвим неувијено повезане са интеграцијом у НАТО. „Проширење НАТО-а“, наводи се, „паралелан је процес и допуњаваће процес проширења Европске уније. И НАТО и ЕУ деле заједничке стратешке интересе… Оба процеса проширења значајно ће допринети ширењу безбедности, стабилности и просперитета какве уживају њихове чланице, ка осталим демократским земљама Европе које мисле исто… Проширење две организације тећи ће аутономно, према сопственој унутрашњој динамици и процесима. Ово значи да је мало вероватно да ће тећи сасвим истим темпом. Али Алијанса посматра своје проширење, и проширење ЕУ, као процесе који су паралелни и узајамно се подржавају, и који ће заједно дати значајан допринос у јачању европске безбедносне структуре. Отуда, свака организација би требало да осигура да се њихови процеси (проширења), заправо, узајамно подржавају у циљу повећања европске стабилности и безбедности. Иако ригидан паралелизам није предвиђен, свака организација би требало да узме у обзир развој ситуације у оној другој.“ Простије речено, приступање једне државе Европској унији процес је који има да иде упоредо (паралелно) са њеним приступањем НАТО-у, премда не и сасвим истом брзином (према сопственој унутрашњој динамици).

И заиста, кад упоредимо проширења ЕУ и НАТО-а после тог, 3. септембра 1995. године, видимо очекивану подударност. Са изузетком Кипра и Малте, све државе које су после тог датума примљене у Европску унију, и буквално све из некадашњег комунистичког блока, претходно су изразиле жељу, да не кажемо морале да испуне услове и приступе НАТО-у. Био је то њихов данак у крви за приступање Европској унији. Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Литванија, Летонија и Естонија чланице ЕУ постале су 1. маја 2004; 12. марта 1999. Пољска, Чешка и Мађарска постале су чланице НАТО-а, а 29. марта 2004. и Словачка, Словенија, Литванија, Летонија и Естонија. Истог дана чланице НАТО-а постале су и Бугарска и Румунија, па су у Европску унију примљене 1. јануара 2007. Најзад, Хрватска је чланица ЕУ постала 1. јула ове године, али је чланица НАТО алијансе морала да постане 1. априла 2009.

Постоји ли иједан разлог да помислимо да и од Србије, на њеном путу ка Европској унији, неће бити затражено да пакту, који ју је бомбардовао и отео јој део територије, да исти данак у крви? Зато што Европска унија нема алтернативу…

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Гос, Врзићу Ваша анализа је добра,тачна у садашњем времену. Памћење српске нације је старије од нас много стољећа уназад.
    Вртимо у време формирања гробнице српске државе 1 Децембар 1918
    године. Тада смо векодушно опростили починиоцима вешања Срба у
    Мачви и током првог великог рата. Љубљански Бискуп творац изреке
    Србе на врбе није био склоњен са бискупије већ је добио и признања. Хрватски официри и генерали аустро-угарске војске добише више чинове и унапређења.И Француска и Велика Британија
    добиле концесије у Тречи и Борским рудницима, што је био лагани
    пут у поданички однос према Западу.А шта рећи о 27 мартовцима
    дали има икакве разлике од Брозове политике Нато канцеларије у
    Ђенерал штабу Југославије и пакта у случају напада Варшавског
    савеза читај Русије. И ово сад Жуто-Црвено са Стиропорцима,што
    значи Србија и обадве Југославије ишле су у загрљај Западу.
    Политику коју памтимо: Имали и имамо завршава државнос односно
    ДРЖАВО_ТВОРНОСТ српског народа, у народ поданички без државе Србије. Постасмо нико и ништа.Лопту играчи шутирају од ГОЛА ДО ГОЛА мисмо шутнути,расељени по континентима као добра радна
    снага Нато Империје. Незнам дали се српска црква пробудила у
    одајама руске цркве. Једино што још видим Путинову руку у ваздуху
    коју Николић није прихватио. Желе да нас преваспитају што значи да нас прекрсте, то нам обзнани ђак Радикала а сада Напредњак то
    говори о њима и нама каквих нас све има.

  2. NE U NATO!Srbija ne sme pristupiti NATO paktu niti dozvoliti
    baze NATO-a na svojoj teritoriji,niti tranzit trupa preko svoje
    teritorije!
    NATO pakt je uveliko protiv Rusije i zarko zeli da u taj plan
    uvuce i Srbiju!
    U ovom trenutku za Srbiju je najbolje da ocuva vojnu neutralnost.

  3. S R B I J O

    Nemoćno i tiho jade svoje jaduješ,plačeš nečujno,
    nepravdu boluješ.Zašto si tako mukotrpno ćutljiva,
    dali te strah ili sramota.
    Obmanuli su te,ti si poverovala,u prijateljstvo i pobude čiste.
    Ogoleli su te ko grane kad vetar list oduva,
    sinovi su te izdali, niko te više nečuva.
    Razvejali su neki otrov gadni,uspavali čvrsto sinovsku dobrotu.
    Gladnu zver pustili da nam otpor izjeda,
    čini se ,da su nam srca stvorena od leda.
    Vrisni Srbijo vriskom nebeskim,zamrači nebo jaukom,
    razbudi dobrotu uspavanu.
    Lelekom pošalji Davida Golijatu,zašto nosiš tu sramnu ranu?zamračili su sve horizonte tvoje,skučeni vidici te sužavaju,
    dobrotu tvoju surovo kažnjavaju,i dalje ćutiš,dok te razaraju.
    O,pusti jauk snažni u sve tokove reka,oteraj zver groznu
    da se nikada ne pojavi,do kraja ljudskog veka,
    nek reka veselo zažubori,obalama nek romori,nek nosi naše istine.
    neka nam sunce rasvetli tamu,neka nam razbudi dobrotu uspavanu.
    Nek David nadjača Golijata,nek ponovo ljubav cveta,
    da brat voli svoga brata,i,sva izdajstva budu prokleta!

  4. Да је сенка, ван ње има сунца и светлости, уморном хлади тело.
    НАТО је
    – кавез, затворска соба (па је брава споља),
    – организација за незаконито-злочиначко ратовање,
    – патентиарни “мотел за бубашвабе” (што рече г. М. Алечковић)
    предсобље, истогпод именом ЕЗ,
    – маска за организовано, правно непостојеће (не подлеже тужбама)
    освајање Русије и свих вредних извора богатстава ( минералних
    и људских)
    Да је сенка, без светлости би нестала.
    НАТО је претња Србији-кавез чија су нам врата отворили, а све владе (баш све) од 2000-те, врата затцарају, да смо данас, само,
    “клик” далеко, да се затворе за нама, да уђемо, не под сенку, већ
    непролазну таму.
    Зјапи кавез и мрак, а Србија жмури.
    Хвали се “нова влада” да јој је оторен пролаз у собу “мотела”.
    “Тројка” руке даје, “жмурећој” Србији, да у “мраку” не види
    “сенку” и како ће, за њом залупити врата предсобља “мотела за
    бубашвабе” а, НАТО-а.
    НАТО, ако сваки мотел, бележи најаве, резервације и “чек ин”.
    Ко хоће, лако може да све прочита и увери се.
    НАТО, нема шта да крије. Зна се ко је маркетинг, ко “директорује”,
    ко командује, процедуре позива, пријема, … и, подразумева се, и, шта раде “наши” (а раде, редовно и уредно, већ 13 година).
    Подразумева се (а мало и, пише) да у НАТО “мотелу за бубашвабе”
    бубашвабе живе (неке морају, да гину, “напољу”) али да боравак
    није бесплатан, јер је “мотел” скуп, врло скуп.
    Шта да ради Србија (ако се неко пита)?
    Па, ништа.
    Да уђе, а врата затварају, лако (само формална одлучица
    Скупштине).
    После, већ смо бубашвабе, па нема о чему да бринемо.
    Народу без свести, знања, воље и циља, …?
    Србољуб Савић

  5. Драган

    ПОРУКА У МОЋНОМ 10-ерцу

    ЈА-СРБИЈА НЕ ЖЕЛИМ У НАТО!
    ЈА-НАТО НЕ ЖЕЛИМ У СРБИЈУ!

    “Дипломатски разлаз” /свак на своју страну/ на “ИНФОРМАЦИЈСКИ НАЧИН”.
    Поруку треба прочитати у себи, од свег срца, са пуном пажњом /умно-срдачно/, више пута, док се не осети да су слова или слогови поруке синхронизовани са откуцајима срца.
    Порука може бити изговорена и наглас присутним истомишљеницима који ће је прихватити, усвојити на исти начин на који је и изговорена.
    Порука се може на исти начин отпојати и одслушати уз гусле.
    Силу и моћ језика срБскОГА схватили су и наши непријатељи, па зато хоће БОЛОЊОМ да нам из школских програма изгурају епску народну поезију у 10-ерцу, а угурају Хари Потера и сличне холиВУДУ сподобе.
    Због тога су ГУСЛЕ – “МОЋНО ОРУЖИЈЕ ДОБРА /СРБА/”, а ПОРУКЕ
    у 10-ерцу – “МОЋНА ИНФОРМАЦИЈСКА МУНИЦИЈА.
    Овај модел поруке у 10-ерцу примењив је и превентивно на појединце, институције, или ситуације, под условом да је садржај увек добар, да никоме и ничему не шкоди, а ефикасно штити од насртаја.
    Због тога и није важно шта су рекли или се договорили НАТО истомишљеници јер су то поруке по – “ИНФОРМАТИЧКОЈ ХОРИЗОНТАЛИ”, а ми смо нашу поруку послали по – “ИНФОРМАТИЧКОЈ ВЕРТИКАЛИ”.
    И сада имамо практично примењен информацијски модел “Оченаша” –
    да БУДЕ воља Твоја на Земљи /простору и времену – чујно/, казана
    у 10-ерцу /речима/, као што ЈЕСТЕ и на Небу /внвремено, у вечности/, на таласној дужини 10Hz EM спектра – у мислима/.
    На такв начин ми смо “инсталирали” нашу поруку из локалног у нело
    кални центар свести – ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ Планете – са временског
    одтојања 3,2 /3,5/, 6,4 /7/… и тако из прошлости вршимо информа-
    цијску подршку наше будућности, а све из КТ/командног тренутка/ садашњости.
    Дакле, ппорука је свевремена – обухвата прошлост, садашњост и бу-
    дућност!
    Јеванђелље је најсавршенији програмско-кибернетски модел, исказан
    ХРИСТОВИМ РЕЧИМА:
    “Својијем ћете се речима осудити/разболети/ и својиме ћете се
    речима оправдати /оздравити/!?, и – “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!”

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *